Blog

Metafizika pušenja

Bojan Tomić, Subotica

„Građanin je svinja koja hoće da umre od starosti“, Leon Bloa

Da se razumemo: ne mirišem tri vrste ljudi- ateiste, antialkoholičare i militantne nepušače. Još je pisac čuvene „Pobune masa“ Španac Hose Ortega I Gaset konstatovao da svako vreme ime svoje „fishing ideas“- „ideje koje se predstavljaju i propagiraju upravo zbog toga što je izvesno da se neće ukoreniti, ideje koje služe za intelektualne igrarije i ludosti...“ Odlučio sam da se pozabavim žrecima ove tri fishing ideas koje su tako karakteristične za naše doba. Što se tiče ovih prvih, prema njima sam najmanje netrepeljiv. Kako da se čovek ljuti na te čudake i njihovu smešnu religiju o čovekovom poreklu odozdo? Istini za volju, beskrajno su dosadni i nema čovek baš mnogo o čemu da priča sa njima. Držim se one „da su od onih koji tvrde da Bog ne postoji gluplji samo oni koje tvrde da Bog postoji“. Jedina malicioznost koju si dopuštam je da na njihov ključni argument- da je čovek postao od majmuna- odgovorim da im apsolutno verujem na reč. Ipak, prema njima treba smeran, još je stari Fjodor govorio da je „ateizam često tek poslednja stepenica do Boga“.

Što se tiče antialkoholičara, prema njima gajim malo veću rezervu. Njihova religija trezvenosti i razuma  je za mene(i za svakog ozbiljnog čoveka) potpuno neprihvatljiva. I dok kod ateista još ima zanosa, ludila i strasti u odbrani neodbranjivog(na čemu im skidam kapu), ovi jadnici su potpuno determinisani dogmama koje zastupaju- mlaki, uzdržani...kako bih rekao...kao kad Bili Piton kaže Mirku Topaloviću; "dobar si...samo... nekako si nikakav". Nikako da , hegelovski rečeno, dođu do aufhebunga, prevazilaženja razuma i shvate najjednostavniju činjenicu da niko nikad nije ni dete napravio u stanju trezvenosti i razuma, a kamoli nešto što pretenduje na večnost. Mada alkohol nije jedino sredstvo koje uspešno relativizuje razumnost, tu lažnu pamet našeg doba, kao "tradicionalista, konzervativac i domaćin" ga svakom „čoveku na svom mestu“ u kome ima makar malo hrabrosti- od srca preporučujem. Uostalom, ne brinem ja toliko za njih- svako se propije pre ili kasnije.

Sad dolazimo do treće pošasti, najopasnije sekte našeg vremena, Velikih Inkvizitora pušenja i pušača. Naravno, ne mislim na obične nepušače, to je ogromnom većinom pristojan svet. I sam imam odlične prijatelje nepušače, mada ne shvatam kako nikad ne požele da nakon vođenja ljubavi zapale cigaretu. Govorim, naravno, o onoj šačici zaumnika koji vođeni nekim paklenim mesijanizmom spremaju lomače za sve nas koji ne prihvatamo opšteprihvaćene zablude „da je duvan štetan, da je pušenje loša navika, da nikotin škodi zdravlju...“. U ime kulta mladosti, lepote i zdravlja, tog terora našeg duha vremena- ti su opasni ljudi spremni na sve. Ako pri tome zanemarimo razloge lukrativne prirode, ostajemo oči u oči sa istinskim teroristima našeg vremena. Priznajem javno da se jedino pri pomisli na njih u meni budi starozavetni čovek.

Nema tog argumenta koji bi uzdrmao njihova okamenjena srca. Ne postoji način da im se ukaže na lepotu i radost koju donosi cigareta. Kada Balzak u svom mističnom romanu „Serafita“ pušenje naziva „digestivnom meditacijom“ oni odmahuju rukom. Kada Hamvaš kaže „da  bi žene duhovnost svog bića učinile izražajnijom one koriste parfeme, a ljudi puše“ i da je pušenje „duhovan čin“- oni vas gledaju podsmešljivo. Ni kada Crnjanski u Dnevniku o Čarnojeviću citira tursku poslovicu „Pušiti znači sedeti na oblacima i smešiti se na zemlju“- na njih ne ostavlja nikakav utisak. Ni Epštejnovi duboki uvidi u to „da je duvan način za transcedenciju, odlaženje u drugi svet...da pušenje otkriva mušku pribranost, krajnju koncentraciju volje... da cigareta nije običan predmet nego mala vatra i kako se u prirodnom i plemenitom načinu pušenja oseća jedan Prometejev kompleks smelosti- otimanja i kroćenja vatre... da malenkost te vatre, koja tinja, odgovara potrebama za jednom pritajenošću, suzdržanošću karaktera... kako je pušenje metafora unutrašnje vatre koju čovek obuzdava u sebi...“- njima apsolutno ništa ne znače.

A kada jedan moj prijatelj, potpuno na tragu Epštejna(tačnije, Epštejn je na njegovom tragu) tvrdi „da treba pušiti, da je dobro pušiti jer time čovek kao mikrokosmos podražava makrokosmos i pored zemlje, vode i vazduha dolazi u kontakt i sa četvrtim elementom, odnosno vatrom, i time zaokružuje svoje biće“- e na to im se, nesrećnicima, diže kosa na glavi. Kad dodate, kao neoboriv argument, da je čak i jedan anđeo, Damiel iz Vendersovog Neba nad Berlinom, odlučio postati čovek nakon što mu je bivši anđeo objasnio kako je lep život na zemlji, kako je lepo pušiti i piti kafu u isto vreme- tu vas već šalju dođavola. Još je puno mudrih ljudi govorilo i pisalo o tom čarobnom činu, ali ne vredi.

Ti uzurpatori moći su naumili da nas pušače proglase bolesnicima kojima će oni biti bolničari. Imajući u vidu dosadašnje metode popravljanja kojima su nas podvrgnuli, nije bez osnove sumnja da će kad vide da nema mnogo rezultata, da nam je sloboda najvažnija stvar u životu, pribeći i fizičkom izopštavanju pa čak i eliminaciji. Ipak, oni jako dobro znaju ono što je i Ortega rekao, da u toj bici ne mogu pobediti. Zato unapred obznanjujem da ću sa svojim tajnim društvom „Veliko belo bratstvo dragstora“, kada izvršimo coup d`etat,  prvo nacionalizovati duvansku industriju, a potom  u škole uvesti(kao obavezan predmet)- metafiziku pušenja!

Kad sve to prođe, ako me se sete- sete se. Ako ne- nikom ništa. Najveće zadovoljstvo će mi biti misao da sam možda ovim tekstom makar jednog čoveka izveo na pravi put. Uostalom, imam nameru da još dugo sedim na oblacima i smešim se na zemlju.

Autor je operativni urednik Novog Polisa