Blog

Prijatelji iz prošlosti

Bojan Tomić, Subotica

U svom tekstu „Labud među ciganskim kokoškama“ iz 1996. godine Dragoš Kalajić prepričava kako ga je Miloš Crnjanski u jednom razgovoru iznenada upitao: „Imate li Vi prijatelja? Mislim na one prave prijatelje. Na one koji će Vam pomoći i u najcrnjoj nevolji, koji će Vam dati tanjir tople čorbe i krov nad glavom, ako zatreba, a da uopšte se ne pitaju „zašto““. I zaista, to pitanje, na ovakav način formulisano, lebdi iznad svakog od nas. Koliko svako od nas ima upravo takvih prijatelja, jesmo li svesni u svojoj gordosti i samodovoljnosti kakva je blagodat imati nekoliko bića na ovome svetu koja će za nas sve učiniti, u granicama svojih moći? I , možda, još važnije- jesmo li dostojni te blagodati i da li se na pravi način odužujemo tim dobrim ljudima? Često, u časovima najcrnjih nevolja i najvećeg očaja, pomišljam na mojih nekoliko prijatelja, na one koji mi sami sipaju tanjir tople čorbe, onako kako je i najdostojniji prao noge manje dostojnima od sebe. I tada, nestaje ona težina pod kojom mislimo da ćemo se slomiti.

Međutim, to nisu i jedini prijatelji koje čovek može imati. Postoje i oni koje nikada nismo lično upoznali, oni koje čak nikada nismo ni videli, a sa kojima osećamo jednu tajnu vezu koja nas spaja do kraja naših života. Nazovimo ih prijateljima iz prošlosti. To su oni koji su se smestili u našim bibliotekama i udubno zavaljeni na policama žive i naš život. Sa nama prolaze i kroz dobro i zlo, njima se obraćamo u sreći i nesreći, njih vucaramo po sobama i stanovima kao da su naša deca. Gde god sam živeo uvek sam prvo birao(svesno i nesvesno) najlepše mesto za njih, kutak gde ću prvo smestiti te moje verne pratioce. I oni su to znali i uvek su mi se oduživali za moju brigu. Jedan od mojih „živih“ prijatelja zna za taj moj običaj i u mnogobrojnim stanovima u kojima sam živeo, uvek me je peckao: „A, gledaš biblioteku? Opet si namestio tako da se možeš zavaliti u fotelju nasuprot i gledati knjige?“ Da, to često radim- zavalim se u fotelju, zapalim cigaretu i započinjem nečujni razgovor sa svojim prijateljima iz prošlosti. Sada ću Vam odati tajnu; prepričaću vam o čemu razgovaram sa nekima od njih.

Šareno je to društvo: tu ima svakakvih tipova. Sam Bog zna kako su se sastavili kod mene. Kao i u životu, ni prijatelji iz prošlosti se ne biraju. Oni dođu sami, vođeni nekom nama nedokučivom promišlju. Na primer, često pričam sa Uismansom, Francuzom čiji sam roman „Nasuprot“ uzeo u ruke ne znajući ama baš ništa ni o knjizi niti o njenom autoru. I istog, ali istog momenta sam pomislio da će to biti jedna od najvažnijih knjiga u mom životu. Naravno, tako je i bilo. A, bogami, sa tim „mučenikom dekadencije“, kako ga zove Nikolaj Berđajev, ima se šta pričati. Šta taj sve zna: satima govori o mistici cveća, mirisa i boja, na neverovatan način spaja ukuse pića sa zvucima muzičkih instrumenata, otkriva tajne dragog kamenja, njegovi uvidi u istoriju umetnosti, katoličku mistiku i liturgiku sa snažnim estetskim utiscima otkrivaju čoveka koji je tako snažno primao unutrašnje i spoljne nadražaje „kao da je sa njega odrana koža“ (Vječeslav Ivanov). Uporno ga ispitujem kako je njegov Dezesent došao na ideju da pozlati kornjačin oklop i optoči ga raznoraznim dragim kamenjem kako bi istakao lepotu blistavog persijskog ćilima na podu svog salona. Za sada mi ne odgovara, ali obavestiću Vas kad saznam odgovor.

Kada mi bude dosta te atmosfere prefinjenog propadanja okrećem se vedrini. Vedrina- to je Hamvaš. Mudraci mogu naučiti čoveka mnogo čemu, ali naučiti ga vedrini( ne sreći, zadovoljstvu, smehu)- to je najteže. Hamvaš i ja se već dugo družimo i mislim da sam solidan učenik. Imamo zajedničku sklonost ka vinu i duvanu i to dosta olakšava naše već ionako tihe, melanholične razgovore. On zna prosto- sve, i to iznosi tako lako i bez nadmenosti da kad jednom sednete s njim znate da vašem druženju neće biti kraja. Ako mi ne verujete- proverite sami, uzmite bilo koju njegovu knjigu. Ipak, kao i Uismans, o jednoj stvari ne želi da govori sa mnom. Smatra da nisam zreo za otkrivanje najveće tajne na svetu, misterije nad misterijama: u svojoj „Filozofiji vina“(odeljak „Ulja“) samo ovlaš pominje „najmirisniji delić svemira“- on se nalazi na unutrašnjoj strani ženskih butina, mestu gde je ženska koža najfinija i najglatkija, četiri do pet prstiju iznad kolena! On veli da se tu „u celosti otkriva biće žene“! Kad ga pitam kako to, zašto to, kakva ga je to mistična intuicija odvela da tamo hodočasti- on samo ćuti i smeška se, govoreći mi pogledom „Zelen si ti još, prijatelju moj“.

O svojim ruskim prijateljima iz prošlosti neću mnogo govoriti. Imam ih mnogo, tek je to šarena klapa: Dostojevski, Čehov, Danilevski, Florenski, Berđajev, Solovjov, Rozanov, razni bogotražitelji. Ali Rusi k`o Rusi: s njima nema zajebancije. Svaki naš razgovor se svodi na isto: ima li Boga ili nema Boga, ako ga ima zašto postoji zlo u svetu, kako će izgledati drugi Hristov dolazak, kako do spasenja i slično.Kad pokušam od njih saznati šta to hoće Bog od mene, kakve to planove ima sa mnom- u kakofoniji njihovih odgovora ostajem u svetom neznanju. Ti se razgovori znaju otegnuti do duboko u noć i njihova slatka težina je sa svakim novim jutrom i zalog novog druženja.

Na kraju, iscrpljen eshatološkim temama, obraćam se jednom prijatelju sa kojim nikad ne progovorim ni jednu jedinu reč. Takvi su prijatelji možda i najvažniji u životu, ćutite i sve se razumete. Doduše, važno je napomenuti da sa ovim strašno pijem dok ćutimo. Njegovo je ime Jerofejev, Venedikt Jerofejev. Od milja- Venjička. Autor je najveličanstvenije poeme ikad napisane: Moskva- Petuški. Dugačka je 117 kilometara i sedeći u kupeu putničkog voza ispred vas promiču najneverovatniji prizori: alkosi koji posle na eks popijene čaše vodke kažu: „trans-cen-den.talno“, Modest Musorgski koji mrtav pijan leži u jarku dok mu Rimski-Korsakov ne naredi da ustane, gluvoneme babuške koje pričaju o traženju svoga „ja“, naučni razgovori kako u Americi nema ni jednog jedinog crnca-svi žive u Sibiru, Šarla De Gola koji sedi na Ajfelovoj kuli, jede kestenje i dvogledom posmatra sve četiri strane sveta, od putnika pijanijeg konduktera kojeg istorija sveta zanima samo sa erotske strane... Rečju, pantagruelizam. I sa tvorcem tog karnevala, najvećim jurodivim ruske književnosti, ja sedim i pijem. Iskreno, mada dugo i uporno radim na razvoju svog tzv. astalnog tela (termin velikog niškog mistika i zavodnika Nikole Dimitrijevića) protiv Venjičke nemam mnogo šansi. On možda nije najveći pisac svih vremena, ali je bez konkurencije najveći alkoholičar među piscima. Par sati se još nekako i držim, ali kada krenemo na koktele kao što je npr. „Miris Ženeve“(beli jorgovan+sredstvo protiv znojenja nogu+pivo+ špiritni lak, u alhemijski tačno određenom odnosu) tada brzo dođe moj kraj.

Da, dođe kraj. Do novog prijateljevanja.

 Autor je operativni urednik Novog Polisa