Blog

Kakve bih uvodnike pisao kad bih bio urednik vladinih novina*(4)

Grke na vrbe!

Slobodan Reljić, Beograd

Zaista je došao čas kad će se pošten Srbin morati da odredi i prema još jednim našim prijateljima. Znate, rekao je to i naš premijer ovih dana – reč je o Grcima. Tim lenjivcima koji Angelu Merkel, tu eS-eN-eSovsku majku koja o našem premijeru brine kao o rođenom detetu, crtaju u SS-ovskoj uniformi. (Dobro, ta odeća koju je, usput rečeno kreirao firerov drug Hugo Bos, dobro stoji čak i njoj, ali ne radi se ovde o tome.) Problem jeste što Srblji, kojima premijer još uvek nije uspeo da protestantizuje svest – inače bi oni više voleli Angelu nego Majku Jugovića - ne vide da je Aleksis Cipras, to dete atinskih ulica, direktni neprijatelj, podrivač takoreći, genijalnog programa srpske vlade za koji postoji opšte konsenzus beretonvudskih institucija.

Čekajte, šta priča taj čovek: da neće da proda Pirej i Solunsku luku? Da li je moguće da on ne zna da je uvek najbolje da se sve da „stranim investitorima“? Skandal! Šta će nama, i kako gotovo pesnički reče naš prvi ministar "našom braćoj i prijateljima u južnoj Evropi" – luke, telekomi, epsovi, banke, osiguravajuća društva, pivare? I valjda još reče: Ovo je kapitalizam. Kao u onoj staroj TV-seriji „Tražili ste, gledajte“. A neće vam se svideti dok ne postanete Nemci, pa vi ostanite pri svojoj pravoslavnoj svesti. Izbor je prost, zar ne? Liberalizacija (dajte narodu ulice) + privatizacija (dajte korporacijama vlasništvo)+ deregulacija (organizujte haos u kome sve izgleda kao posle dva dima „plave trave zaborava“) to je sveto trojstvo Vašingtonskog konsenzusa. To ti je, treba javiti tom Ciprasu, abc-savremene kapitalističke privrede. Treba mu javiti jer on nije prošao rani kurs Voje Šešelja o komunizmu i glogovom kolcu.

Jer, poznato je da MMF i Svetska banka ne vrše nikad pritisak ni na koga. Mada, nikad ne reci nikad - možda ponekad na nekoga i vrše. Ili, `ajde da budemo otvoreni, da vrše - uvek i na svakoga, ali „nije Srbija slučajno jedina zemlja koja je bez pritiska bilo koga iz EU, MMF, SB, Evropske banke krenula u teške mere i reforme i mere fiskalne konsolidacije“ rekao je naš premijer i  dodao da je "to put ozdravljenja, zato što ništa neće pasti sa neba". I zato je naš premijer, kad je neko pitao  zašto se prodaje MTS koji dobro radi, rekao da - veruje u kapitalizam! Što bi se reklo, baš veruje. I kao svaki vernik teško može i da pomisli da može i da postoji išta drugo, osim Vašingtonskog konsenzusa oko t5og kapitalizma.  A Cipras je vrdalama. Nije taj čovek nikad prodavao eksere u Londonu kod Indusa, pa da sazna da ništa neće pasti s neba. Dobro, premijer tu ne otkriva celu istinu, jer i on je bio ministar u vladi posle čije odluke su naši zapadni prijatelji na Srbe slali „tomahavke“ s neba. Bivalo je, dakle, padanja s neba. Ali, to je bio početak puta ozdravljenja?

Valjalo bi, u uvodnicima, podržati premijera u smislu edukativnog ruženja južnjačkih naroda – neradnika nad neradnicima, i otvoreno ignorisati evropsku statistiku koja tvrdi da Grci rade više od Nemaca. Valjda premijer zna bolje. I u to ime stalno ponavljati naše Novo Verujem: /"Verujem u težak rad,/ u teške strukturne reforme,/ verujem u promenu naših navika,/ naše svesti, / u teško i mukotrpno ozdravljenje naše privrede,/verujem,/ i zato sam u tom poslu posvećen na takav način"./ I trebalo bi beskompromisno zaštiti prvog među nama nejednakim od onog seljačkog prigovora: kako može neko ko nikad nije ništa radio da uči jedan narod koji je opstajao baš u znoju lica svog hiljade godina  – da mora da radi. To je smešan prigovor. Prvo, čovek sad radi za sve ono propušteno. Kad je dobio posao koji voli. A po toj logici popovi ne bi smeli da pričaju o Bogu, jer nikad nisu bili na nebu, niti bi se grobari mogli baviti mrtvacima jer nikad nisu bili mrtvi. Onda bi se premijeru moglo prigovoriti što su mu „bliži Nemačka i Austrija“ nego južnjaci, jer on nikad nije bio Nemac niti Austrijanac, iako je to sto puta više zaslužio od miliona Nemaca.

Ali, dobro. Dobar komentator vladinih novina nikako ne bi smeo samo da svede svoje misli da površne zaključke kako su Ciprasove ideje smešne, a Angeline – izrazito prosrpske, nego bi morao da unapred javlja kako je mali Pablito (Iglezijas) još smešniji od Grka. Jer tek bi s tim Cipasovim pobratimom moglo biti problema. Možda, na primer, i da ga se poveže sa Dolores Ibaruri. Na primer, da neki od naših tabloida dođe do tajnih dokumenata NKVD, gde će se jasno pokazati da je Pablito Staljinov unuk: La Pasionarija i Brka su provodili leta na Krimu, a potomak se posle oženio unukom Berije, a kad se dobri Franko predstavio Bogu i Dolores se vratila u sunčanu Španiju, kao dečak je tajno doveden i... Lep lid! Prodavle bi se te novine, a bila bi to i velika podrška vladinim reformama. Jer, eto, Srbi su uspeli da krenu evropskim putem, a sad će da nam oni koji su se prošvercovali u Evropu da ubacuju klipove u točkove. I zato da se nabavi neki dobar stari film NKVD, gde bi se Pablitovi komunistički deka i baka pojavili golišavi... Kao ono što se za Angelu pojavilo.

Marin Le Pen i Viktora Orbana – stalno tretirati. Malo i onog Zemana i Slovake što se femkaju oko priznanja Kosova pa nam ometaju jasnu evropsku perspektivu. A Orbana posebno uzeti u fokus zbog nekolegijalnog odnosa prema MMF-u, zapadnim bankama i posebno što je učestvovao u širenju ideje (a onda je to i realizovao!) da se građani moraju zaštiti od kredite sa „švajcarcima“ i sličnim klauzulama, te sada našu guvernerku stavlja na muke, a stvar je tako jasna: država uvek služi da pomogne bankama da zarade, a građanima da napravi zakone i nije ona kriva što to oni u Briselu uvek pišu kao za onu igru „đe kuglica“ gde uvek dobijaju oni koji skrivaju kuglicu. To su evropski zakoni. U toku je harmonizacija. Odnosno, kako reče šef guvernerkine ekipe: Pa, ljudi, ovo je kapitalizam! Jeste! Tako treba da se kaže: da građanin zna da nama nije najvažniji on. Nama je najvažniji kapitalizam. Posebno kapitalisti, a posebno – strani kapitalisti! E kad to naučimo, naš premijer će moći uzeti jedan slobodan dan i da se ispava, okrene iza sebe i vidi dokle je stigao. Nas neće mnogo da pretekne do tog dana. Ali nije ni važno. Oni koji stignu biće promenjene svesti. Tačnije: bez svesti. A to je taj veliki cilj. Što svaki komentator provladinih novina treba da zna u po noći kad ga probude.

*Nadnaslov za ovaj blog je posuđen od Jaroslava Hašeka, iz knjige njegovih sabranih tekstova “Razgovori s cenzorom“

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN