Blog

Lista Diane Budisavljević

Srđan Mijalković, Beč

Godišnjica sovjetskog oslobođenja Aušvica 27. januara 1945. se u svetu obeležava kao „Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta“. Ovaj tekst pišem baš tog dana. Ipak, posvetiću ga jednom drugom danu i naročito, jednoj osobi. Tačnije, sećanju na jednu osobu i o tome kako se, možda, sećanje čuva. Diana Budisavljević, žena koja se svojom hrabrošću istakla tokom Drugog svetskog rata spasavajući živote više od 12.000 srpske, jevrejske i romske dece, iz ustaških logora smrti fašističke „Nezavisne Države Hrvatske“, dobila je, krajem prošle godine, park u Beču. Od toga dana, lepi park koji se nalazi pokraj bečkog dunavskog kanala - šetališta u devetom bečkom okrugu, nosi ime Diane Budisavljević. Toga dana, takođe, otkrivena je tabla, na kojoj, na nemačkom i srpskom jeziku, latinicom i ćirilicom, stoje informacije o životu i delu ove plemenite žene. O tome da je iz ustaških logora Nezavisne države Hrvatske njenim zalaganjem spašeno preko 12.000 dece. Uglavnom, srpske. (Oskar Šindler, spasio je malo više od 1.100 ljudi)

Podsećanje na neverovatan podvig jedne žene, rođene Austrijanke, upravo u Beču, gradu koji je danas dom brojnih evropskih institucija, čini se, nije baš beznačajno. Podsećanje na njeno delo, podsećanje je i na jedan genocid, koji se u svetu ne obeležava - genocid nezavisne hrvatske države nad Srbima, ali i Jevrejima, Romima i mnogim antifašistima. Diana se tom genocidu, onako kako je mogla, suprotstavila. Sećanje na nju, takođe je suprotstavljanje - zaboravu. Slučajnom ili namernom. Srbima koji ne žive u matici, čini se, to sećanje je važnije i potrebnije. Ljudima iz odbora Prosvjete (Srpsko prosvjetno i kulturno Društvo) koja deluje u Austriji, to sećanje je bilo vrlo važno. Toliko, da su se upustili u višegodišnju, "borbu" sa vlastima grada Beča, sa njihovim predrasudama i neznanjem, sa zaboravom i nezainteresovanošću. Ta "borba" trajala je preko tri godine. Neću ovde o izgovorima nadležnih, ili njihovoj nezainteresovanosti. Radije bih o onima koji su shvatili i pomogli.

A posebno o momku koji se zove Nedeljko Savić, rođenom u Beču, koji je tu "borbu" u ime i pred timom Prosvjete vodio i dobio. Jer, bio je dovoljno uporan i bilo mu je važno. Shvatio je neophodnost negovanja kulture sećanja, duhovnu solidarnost i obavezu prema žrtvama naših predaka, srpskih, koji su dali važan impuls stvaranju današnje Evrope, bez fašizma, bez granica. A Diana Obekser, rođena u Insbruku, ne samo udajom za Srbina Julija Budisavljevića, već pre svega svojim delom, uvrstila se u red najvažnijih naših predaka. Koje ne smemo zaboraviti. Niti ih se stideti. Neka stid ostane potomcima onih koji su za tadašnji genocid bili odgovorni. Ako stid pronađu u sebi. Ako ne, baš zato ih i treba podsećati na Dianu. Jer ako je ona, gotovo sama, uspela da spase preko 12.000 srpske dece, koliko ih je onda višegodišnja mašinerija fašističke Hrvatske pobila?      

Dianu Budisavljević je Republika Srbija posthumno odlikovala Zlatnom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić", Srpska pravoslavna crkva joj je dodelila Orden carice Milice, a njeno ime nose ulice u gradovima Srbije, Republike Srpske i zanimljivo, Hrvatske...   

Autor je predsednik odbora Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva "Prosvjeta" u Beču