Blog

Kakve bih uvodnike pisao kad bih bio urednik vladinih novina * (3)

Nema nama boljeg puta od široke džade ukrajinske

Slobodan Reljić, Beograd

Uvek se setim jednog memoranduma, za pisce glavnih tekstova u provladinim novinama, gospodina Donalda Ramsfelda, jedne od desnih ruku mlađanog Džordža Buša - a kad je Amerika početkom Trećeg milenijuma krenula na Irak. Raznih je tu korisnih stvari bilo, ali dva su bila za nezaborav: „Usmerite se na globalni rat protiv terora – ne samo Irak. Širi rat – dugi rat. Povežite Irak i Iran. Iran je preokupacija. Ako padnemo u Iraku ili Avganistanu to može pomoći Iranu.“ Šta ti je ozbiljna liberalna zemlja. Briga o slobodi medija i pravima nezavisnih novinara je totalna. Ništa se ostavlja slučaju.

Lako je biti dobar pisac uvodnika za vladine novine u tako dobro oraganizovanoj zemlji. Imaš instrukcije s najvišeg mesta. A to znači da ti se veruje. Ne moraš da bauljaš po mraku. Naš si. Svoji smo. I to je demokratska stvar. To valja reći, da je demokratska, jer već se i u ovoj Srbiji, nakupilo tog polusveta koji poistovećuje sofisticirane demokratske instrukcije „koje se ne mogu odbiti“ sa onim autoritranim instrukcijama koje smrde na podrume Kremlja. Nije to ona zloupotreba slobode štampe kao što je radio CK KP SS, to treba podvući. Jer druge su to instrukcije. Parfemisane demokratijom. Eh, kad ćemo mi stići do tih visina: Da slobodno pišemo ono što treba!

A dotad, valja uzeti te velike primere i delati baš tako. Recimo, da se zamisli šta bi gospodin Donald nama stavio u memorandum: „Usmerite se na globalni rat protiv mraka sa Istoka – ne samo privatizacija NIS-a. Širi front – ne samo da „nećemo uvesti sankcije Rusiji“, nego „i Kini i Rusiji“. Povežite Evropsku uniju i NATO. NATO je cilj. Evropske unije ionako nema. Sve je to TTIP&TAFTA!“ (Pošto smo mi malo više pinkizovano političko novinarstvo gde reporteri iz „Sitija“ direktno preleću u „Nacionani dnevnik“ onda bih to valjalo i prevesti: TTIP - Transatlantsko trgovinsko i investicijsko partnerstvo, TAFTA - Transatlantska zona slobodne trgovine. Ako oni najbolje ne razumeju razliku, nije ni važno. Ne trude se da razumeju ni oni koji to prave. Sve je to isto. A istije je kad se još dodaju dve skraćenice: NATO i CIA. Možda još dve CNN i BBC.) Dakle, širi pogled. Ne držimo se činjenica ko pijan plota. Kad kažem EU, mislim NATO. I kad to legne u komentatorovom mozgu i srcu, sve ide kao po loju. I biće pomoći sa strane. To komentatori moraju stalno imati na umu, da ne klonu duhom.

Recimo, da se izuče svetao primer Ukrajine. Ko je mogao pre godinu misliti da će se sva potreba jedne takve zemlje „za boljim životom“ svesti na dobru misao: NATO ili smrt! I da nema dileme: i NATO i smrt! Valjda ima neko u tom Bundestagu ili kabinetu Angele Merkel, s kojim kako reče premijer naše presvetle vlade kontaktira bar jednom nedeljno, ko je dorastao Donaldu Ramsfeldu pa da nam daje jasne instrukcije na našem putu prioriteta. Da se ne iscrpljujemo na detaljima. Pa, i Ukrajini je Evropska unija proletos u direktnoj link vezi rekla: nema da brinete, primamo vas. Ali, ajde budimo pošteni, kome to deluje ubedljivo. Ali kad NATO javi: primamo vas! To zvuči jasno. Pouzdano! Jasan put. Samo vi izglasajte u parlamentu „da NATO-u“ i eto nas. Čekamo na granicama. Idemo kao po svojoj kući. Vuk Drašković će biti prvi koji će u novoj državi, kad obavimo svoj istočni zadatak, dobiti ulicu u Beogradu. On beše taj dalekovidi muž koji je zaostalu Srbiju, malo zaklanjajući od nas šta je papir koji je potpisao, uvede u društvo slobodnih zemalja sveta po kome NATO-tenkovi mogu da voze ne zaustavljajući. I mogu da nam mahnu, ako ne budemo bandoglavi kao Avganistanci, na koje – zbog njihovog lošeg karaktera – moraju da pucaju. I zato ih sada i napuštaju. Srećni narodi će biti oni koji dočekaju te tenkove i ugoste ih kao što se ugošćavaju oslobodioci. Zasad nas je na tom putu pretekla Ukrajina. Ali mi im, nikako ne bi smeli dozvoliti da se uspavaju na lovorikama. Samo da ne nasednemo na to da to vodi bratoubilačkom, slovenskom ratu. Kakvi Sloveni! Bar smo se tome dosad naučili: da su nas oni izdali uvek kad je bilo najpotrebnije. Recimo, uhvatili su se boljševičke revolucije u nevreme. Došli su u Beograd 1944, da bi nas uvukli u Sremski front. Nisu nas 1999. bombardovali, kao drugi civilizovani i demokratski narodi, da nam pomognu da se oslobodimo mračnog Miloševićevog režima. Kakvi Sloveni!

Dakle, sve je jasno. U 2015, čim prođe zima, pre Đurđevadana valjalo bi nam da se odmetnemo. U hajduke, kako Srbima i priliči. I da promenimo Ustav, prigrlimo Birselski sporazum, iako je to bolno je l', i da damo to Kosovo. Ali sa jasnim razlogom: zbog Bondstila! Jer mi ne možemo da ne ispunimo želju našim prijateljima, koji će nama srediti da uđemo u NATO. Možda da „Pink“ napravi onaj jedan razdragani spot gde predsednik, premijer, svi ministri i cela Narodna skupština pevaju dobrodošlicu „Milostivom anđelu“, da se to onda snimi ispod Belog anđela, delovi u Bogorodici Ljeviškoj i Pećkoj patrijaršiji, a da se solistički detalji pevaju na engleskom. Srbima koji vole vojsku to neće biti teško, a uostalom kad uđemo u NATO onda će i poslednjem sumnjičavcu biti jasno da mi to nismo ni dali – jer u NATO nema granica. (I da se kaže da nam je to i Unija obećala, ali da ne može da ispuni!) U tim novim „šermanima“ mogu zajedno da jure i Srbi i Albanci. Problem je što ovde globalizam nikad nije pravilno shvaćen. Neka se i Albanci okoriste, neka i Edi Rama jednom bude u pravu, ali mi znamo da smo – uspeli. Svi Srbi će opet biti u jednoj vojsci. I nikad više nećemo morati da govorimo takve suvišne rečenice, kao onu „da nećemo uvesti sankcije Rusiji“. Slobodni narodi, kao Crnogorci, mogu da uvedu sankcije kome god hoće. Uostalom, kad uđemo u NATO, možemo da tražimo da onih 350 crnogorskih vojnika služi u Beogradu. I da se sve vrati na svoje mesto. Tako nam treba malo da bi dobili tako mnogo. Sve je na nama. Sad kad smo prošli obuku o „bolnim merama“ nećemo to ni osetiti. Ni Ukrajinci nisu.

*Nadnaslov za ovaj blog je posuđen od Jaroslava Hašeka, iz knjige njegovih sabranih tekstova “Razgovori s cenzorom“

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN