Blog

Kakve bih uvodnike pisao kad bih bio urednik vladinih novina* (2)

Danke Dojčland na evropskom putu

Slobodan Reljić, Beograd

Nije majka Srpkinja, pa još od Kosovskog boja, narodila Srpčadi koje više voli Evropu od našeg eS-eN-eS plemena. (I možda već jeste vreme i da onaj nesamerljivi orator Zoran Babić u visokom parlamentranom domu počne da uči priprosti srpski narod da to izgovara - Europa! To bi se u Berlinu cenilo. A posebno ako bi predsednik Nikolić to konkretnim primerom podržao. Recimo da snimi spot: Europa, zdaj – konačno.) I to, naše dostignuće, mora se stalno, uporno i bezodmorno dojavljivati ovim časnim ljudima u Briselu. Oni su zauzeti da bi mogli na sve da misle, ali kad vide kako se sledbenici evropskog puta za to srčano zauzimaju, ne bi moglo srce da im ne zaigra.

Sto uvodnika bih napisao na tu temu. Mobilizatorskih. Jer „sto puta ponovljena istina“ bi se probila do nagluvih ušiju srpskog naroda (koji se tako „palanački“ odao odbijanju da prihvati da menja svoju zastarelu svest), a i profinjeni postmoderni sluhisti iz Brisela i Berlina bi onda to primili kao „melem na ranu“. Jeste da su prosrpski lideri, kao Manuel Barozo i Ketrin Ešton, sada otišli, ali to ne bi smelo da nas obeshrabri. Svi u Briselu vole put kojim su oni Srbe poveli. I, pitao bih se, da li sada smemo da propustimo istorijsku šansu da se konačno otmemo iz grubog zagrljaja ruskog medveda iz tajgi, u koje nas stalno gura vekovna retrogradna ljubav naših dobrih roditelja, dedova, čukundedova, čukun-čukun ili kako bi se već iz ove evroperspektive taj priprosti svet starih Srbalja mogao nazivati. Zna se da se s tim mora prekinuti, ali nikad srpski narod nije uspeo u tome. Ali, sad je trenutak. Naša vlada koja je onako širokogrudo dočekala i dron i Edija Ramu, i učinila toliko velikih proboja – mogla bi i ovo. Samo je važno da joj se pomogne. Da se svi pretvorimo u Jednog. Srpska javnost u jednu misao. Veliku misao. Koju? E, o tome bi trebalo da pišu vladine novine. Ne bih želeo da budem isključiv, ali da se, recimo, izvrši masivni medijski pritisak da se za Beograd mnogo čvršće veže Andreas Šokenhof. Dobro Guzenbauer i Fratini, dobro Stros Kan, videli smo Kurca na delu, ali što bi naš prvi ministar rekao, u trenucima velikih inspiracija, Nemac je Nemac. A Šokenehof je super-Nemac. Sećate se kad je doneo onaj ultimatum: da se ukidaju paralelne institucije na Kosovu i da Srbi ima da menjaju svest. To je bilo milina gledati, kako ga se sluša. Tu i tamo je neko iz stada podigao glavu, ali ne – ništa se ne desi. I takav čovek kad dođe, onda će sve krene.

I, moramo i mi biti mudri, a ne kao do sada bandoglavi. Kako, pitate se? Pa valjalo bi učiniti sve da ga privolimo. Šta? Najbolji komentator vladinih novina bi se, recimo, založio da mu se pokaže naša izuzetna sposobnost da budemo dobri domaćini – još na višem nivou nego kad smo ono briljirali u slučaju Edi Rame. Ovo mora biti jače. Džoker koji garantovano dobija. Kad Berlin ostaje bez reči! Imamo li ga? Imamo, imamo. Evo, da uzmemo Danke Deutschland i da toj veličanstvenoj rapsodiji, u našem aranžmanu, srpskom, udahnemo novi život i pokažemo šta umemo. Da se Srbija prekrije tim plemenitim tonom. Kao nekad što smo padali na „Sitnije, Cile, sitnije, pokaži mi samo najbitnije...“ Uostalom, mi na to imamo sva prava ovog sveta.Danke Dojčland je potisao kompozitor Đorđe Novković, mešovitog srpsko-hrvatskog porekla, rođen u Sarajevu. I važno je da mi to uradimo pre BiH. Treba samo pogledati te reči: /Hvala Nemačkoj, moja duša gori!/Hvala Nemačkoj, na dragom poklonu./Hvala Nemačkoj, mnogo hvala,/sad više nismo sami,/i nada dolazi u našu napaćenu otadžbinu./ Evropska nada! Nebo bi gorelo nad nama. I da se pozovu Ceca i društvo, koji sad zgubidane na žiriranjima u onim TV-takmičenjima anonimnih pevača, i da ta turbo-ekipa snimi to. Da, baš turbo ekipa. Da se to primi u narodu. A i da oni pokažu da nisu ono što se o njima mislilo u ono anti-evropsko doba. Na kraju i Bora Đorđević da se priključi, da se pokaže sva širina srpske duše. Kakva bi to bila korist za nacionalnu stvar! Prvo bi se pokazalo da ono sa Edi Ramom nije slučajnost, nego da smo mi spremni da pružimo sve i drugim narodima u regionu. Mislim da bi tu i Bakir Izetbegović priznao da su Srbi dostigli katarzu, skinuo bi fes i šal tome u čast i rekao: E, sad mi je jasno zašto se babo pisao kao Srbin u ona stara vremena. Možda u nekim deonicama da Ceca i turbo-folk društvo pevaju i na nemačkom, kako priliči onima koji zarađuju, na Zapadu najslađu lovicu: /Danke Deutschland, meine Seele brennt!/Danke Deutschland, für das liebe Geschenk./ E, na to ni Majkl Devenport ne bi mogao da ostane ravnodušan.

Tu bi se jedino Hrvati moglo osetiti pogođenim. Znate, ipak, kad neko pretenduje da zauzme najbliže mesto pored nemačke noge, mora računati da oni neće na to rado gledati. I zato ja ne bih išao na to da se „Danke“ odmah predlaže za novu srpsku himnu... Ne odmah, ne. Da, ipak, budemo uviđavni – da ne provociramo navijače „Zadra“ i „Galatasaraja“ - jer je najvažnija harmonija u regionu, a da o tom drugom koraku razmišljamo 2016... Kad nam bude bolje u svemu, pa da i tako označimo veliki uspeh. Velika promocija ispred Skupštine grada. Kao kad dolazi Đoković. I kad uredimo te pretpripreme mogli da pozovemo našeg Anderasa. I da baš tu definitivno pokažemo našu potpunu dominaciju u regionu. Kako? Samo činjenicama. Da se angažuju naši istoričari da podsete kako su se Albanci poneli posle Londonskog sporazuma (1913) kad im je nemački narod velikodušno poslao kao gastarbajtera princa Vilhema fon Vida da upravlja tom zemljom. (Ali tek tada da to uvedemo u igru. Taktično i mirno.) I da onda lepo na sveopštu korist pokažemo kako su se retorgradne snage u okviru tog naroda (da se stalno napominje „ne svi Albanci“!) tada okrenule protiv plave krvi, protiv Evrope i proterale tog finog čoveka... A mi bi onda mogli da ustoličimo Andreasa fon Šokenhofa za našeg supervizora i da mu se srpski narod zakune da će sve da učini da mu omogući da nas on vodi evropskim putem... (Domanović da se dotad izbaci iz svih školskih lektira. Možda i iz biblioteka.)

Zamislite tu sliku: umesto onog bauljanja preko Albanije sa Karađorđevićima i radikalskim bradonjom Pašićem, mi sad stavimo princa Andreasa na čelo, a Toma u znak potpunog raskida s mračnom prošlošću pali radikalsku zastavu s desne strane, prvi ministar s druge strane i svi iza... Mali, Vesić, Kori, doktor Stefanović, Vujović sa uzdignutom frizurom, i svi Srblji dalje po redu i zasluzi... I Lazar Krstić da se ne zaboravi. A Voja Šešelj poslednji u koloni. Baš poslednji, da mu dođe iz ... jetre u glavu, i da srpski narod jednom i za veki vekova bude jedinstven.

*Nadnaslov za ovaj blog je posuđen od Jaroslava Hašeka, iz knjige njegovih sabranih tekstova “Razgovori s cenzorom“

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN