Blog

Kakve bih uvodnike pisao kad bih bio urednik vladinih novina*

Lapot na vodi

Slobodan Reljić, Beograd

Kad bih bio urednik vladinih novina najodlučnije bih se zauzeo za najrigoriznije mere štednje. I jasno bih rekao da su svi kojima je stalo do masovnog dolaska stranih investicija i istinske štednje iznenađeni blagošću koju su naša Vlada, a i Parlament i predsednik (mada se za njega mora imati razumevanja), pokazali prema (ne)radnicima svih vrsta u novom Zakonu o radu. A prilika je bila da za svagda glogovim kolcem probodemo vampira samoupravljanja, a kojeg je mračna Internacionala, kao kukavčije jaje, ubacila srpskom narodu. I da javno pokažemo da smo mi najodlučnije protiv ekonomske demokratije i svake nesuvisle ideje da radnicima (i svim zaposlenima, ma kako oni sebe nazivali) i penzionerima treba isplaćivati i dinar preko one savršene granice od 25 hiljada dinara.

A, uzgred rečeno, sreća je naša što je posle Internacionale na svetsku scenu stupio čovekoljubivi Globalizam i dao na znanje svima da je ekonomska demokratija glupost. A što naša Vlada ponajbolje zna. I što je sto puta rečeno: radnikovo je da radi (sama reč to kaže!), a ne da rasteruju strane investitore, a zarad cigančenja za žuti dinar više.

Uostalom, i na to bih ukazao, taj radnik (za koga vlada zna ko je) nema poštovanja ni prema toj svetinji - građanskoj demokratiji. Poslednjih trideset godina politikolozi su u svetu primetili stalan pad izlaznosti na izborima i, vidite vi, da su najmanje zainteresovani oni za koje očekujete da će najviše dobiti glasanjem, tj. ti bedni prevrtljivci. Namnožilo se toga i u dobrom svetu gde živi ona populacija „stranih investitora“. A čak 89 odsto tog prostog sveta i u Evropi, gospodo, veruje da je sve veći jaz između onih koji vladaju i njih (ne)radnika kojima se vlada. I to se širi kao ebola. E, tu je bila naša šansa! Da kažemo, nećemo mi da dozvolimo da nam neko maltretira stranog investitora! Da smo se tu pokazali kao „čvrsti momci“ mogli smo postati lideri u regionu, a i šire.

A, gospodo draga, ima li išta normalnije nego da mi živimo da bi oni profitirali. Neće valjda biti da smo mi ovoj državi važniji od stranog investitora. Pa, nas ima koliko hoćeš. I sve više nas obija biroe za zapošljavanje, što će reći jede leba bez motike. I zato nema te cene koju mi ne bi trebalo da platimo da bi Njega privukli. To je naš zavet. A strani investitor, znaju to u našoj Vladi i pozdravljaju taj progres u promeni svesti, više ne radi s radnicima, on to civilizovano zove - „hjumen risorsis“. Kako otmeno! I jasno. Oslobođeno svakih ideoloških primesa.

I ima li išta lepše na ovom svetu nego da si spreman da daš sve, pa ako zatreba i život svoj, za jednog investitora. Recimo, čoveka Arapina, koji u svojoj zemlji vode nema ni da se umije, ali je spreman da zaliva žednu srpsku zemlju i da grad podigne na vodi.

I kakve bi, uz svu tu katarzu za prozaičnog srpskog čoveka, pohvale dobila naša vlada za nesebično podržavanje – multikulturalizam danas. U trenutku kad su svi morali da dignu ruke od toga, pojavljuju se Srbi! Si-eN-eN bi dao prilog od četiri minuta! I predsednik i premijer bi dobili bar po 25 sekundi. A šta bi to značilo za imidž zemlje. Kakav Đoković! Ovo su civilizacijska dostignuća. Kakav bi govor naš predsednik mogao da sroči za Generalnu skupštinu OUN.

A ne treba ni sumnjati da bi to sigurno naišlo na lep odjek kod poštenog srpskog domaćina! Zar bi takav čovek imao nešto protiv da se uvede - lapot. A to sam imao na umu kad sam rekao da bih zatražio „najrigoroznije mere štednje“. Naš lepi narodni običaj! Prvo za penzionere, a onda da se da šansa i mlađem naraštaju. Pedeset godina starosti da bude „crvena linija“. Da se ne sramotimo i da stranom investitoru šaljemo istrošene trećepozivce koji bi trebalo da budu konkurentni na svetskom tržištu.

Naš profesor Tihomir Đorđević (1868-1944) je lepo opisao kako smo mi od imperatorske sabraće Cara Konstantina naučili tajnu velikog dostignuća – lapota. Veli on: ratnik bi ratovao do četrdesete, od četrdesete do pedesete bi sedeo na zidinama tvrđave kao čuvar, a onda, brate – večna lovišta! Lapot, gospodo. Jer, čemu bi služio ratnik posle pedesete? Da se vucara po domovima zdravlja, da troši pare iz uvek prenapregnute državne kase, da zauzima unucima mesto na gladijatorskim igrama, da dobri patricijski svet odvaja od usta i nezaboravnih zabava (i danas se pamte Kaliguline žurke) da bi ta olupina od čoveka – ružna i pogrbljena - životarila. I naš narod se, kaže legenda, nekad držao do toga. Iako nema naučnih dokaza da su stari Srbi to činili, novi Srbi bi, kako napreduje projekat promene svesti, to mogli da rade s najvećim uverenjem da je to „za spas Srbije“.

Kako bi to došlo u vreme kad naša Vlada vuče „najhrabrije poteze u srpskoj istoriji“! A, ako oklevamo, može da nam ovo preotme neka Estonija. Nije se s njima šaliti.

I naša nacija bi postala mlada. Možda i najmlađa u Evropi. Svi kao Jovičić i Nebojša. Kad dođu strani novinari pa javljaju: ovi Srbi su svi u godinama da bi mogli da nastupe na sledećoj Olimpijadi.

Ali ne bi trebalo ni čekati tu budućnost, rezultati bi se videli i odmah. Čim projekat krene moglo bi da se to preusmeri u rijaliti šou. E, a kad bi vodili na brdo ostarele glumce, onemoćale estradne zvezde, Eru i Miloša, moglo bi sve da se pretvori u – VIP rijaliti. Top rejting! Neka naša televizija mogla bi lepo da se potkrpi, da izađe iz dugova. I plus, pekarska industrija bi dobila novi program: lebac za na glavu! Možda i da se umesto malja koriste bejzbol palice (na svakom segmentu mora da se menja svest prostog naroda) ili nešto iz tog programa. Ali svakako ništa iz Jasenovca, jer onda se program ne bi mogao prodavati u našem najbližem susedstvu a možda bi uticalo i da se one preostale ćirilične table u muzejima pootkidaju i izgaze.

Pošto se vlast još, dok se ne ustabili program promene svesti, ne bi mogla osloniti na sinove ili unuke, osim ako nisu članovi Vlade ili Glavnog odbora, oformila bi se i nova Agencija za javni lapot sa filijalama po svim opštinskim mestima. To vam je, gospodo, i nekoliko hiljada novih radnih mesta. A mogle bi se održati i donatorska konferencija. Kao ona za poplave. MMF i(li) Evropska komisija bi to podržali. Vaskrs Milosrdnog anđela ili Zora sa Istoka, bi se mogla zvati operacija. Istorija da nas vidi!

 *Nadnaslov za ovaj blog je posuđen od Jaroslava Hašeka, iz knjige njegovih sabranih tekstova “Razgovori s cenzorom“

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN