Мементо

Спомен галерија учесника Великог рата

Сећање уместо заборава

Филип Маринковић, Крушевац

Протекао је век од  великих победа и достигнућа српског народа и наших славних предака у Великом рату. Ипак, то нису само славне године пуцњева за слободу попут оних Гаврила Принципа или херојстава у славним биткама војвода Мишића, Степановића или Бојовића, нити примера храбрости хиљаду и тристо младих каплара, међу којима је био и Станислав Винавер, ни године када је краљ стојао крај сељака попут Петра I Карађорћевића. То су једнако и године великих страдања, масакрираних цивила попут оних у Шапцу, албанских стрмина и завејаних лешева, гробница на дну Јонског мора, крстача над песком Бизерте,  деце од десет и дванаест година са пушкама у рукама попут Драгољуба Јеличића или Момчила Гаврића, године када је Србија преполовљена на трећину своје популације. То је златно и крваво доба једне нације.

Сартр је на једном месту на питање које се односило на то да ли су мртви пали узалуд дао легитиман одговор који је гласио: Ако свет треба да остане онакав какав јесте – онда јесу. Ипак, истиче се утисак да Срби још увек нису довољно ни спознали мртве и да заправо тек крећу да их упознају. Уследио је и Други светски рат, култови личности који су били све само не хероји, као и једно другачије државно уређење коме никако није требао растући национализам у свом изворном смислу који би се пре свега односио на дубоко поштовање наслеђене културе. Хана Арендт, јеврејка немачког порекла и теоретичарка политике у једном свом интервју коментарисала је и случај Југославије и њеног вође. Наиме у једној реченици много тога је објаснила, а она је гласила: Тито се у Југославији такође боји национализма, док се такозваног 'капитализма' уопште не боји. Поновна зверства над Србима, оних који су се тада требали сматрали истим и једнакима, под изговором словенства и комунизма требало је што пре заборавити. Знатно касније, уследели су и нови, грађански ратови, са потпуно изокренутим погледима на хероје Великог рата, и танком линијом између патриотизма и шовинизма. Тако су новонастале истакнуте личности, под плаштом имена ранијих хероја утврђивали пут личне користи, а једина заједничка ствар са херојима Великог рата могла им је бити једино имитација униформе коју су носили.

Сто година касније, 2014. године јавила се идеја Савеза потомака ратника Србије 1912-1920 о оживљавању и свих оних осталих незнаних јунака и свих оних трагично настрадалих у рату, чији се ни број поуздано не може утврдити. Реч је о Албуму сећања, сада већ успелом покушају прикупљања фотографија у поседству потомака учесника Великог рата, како би се начинила једна велика галерија и велики споменик који не може поново да избледи и који ће остати доступан и творцима неке нове историје. Галерија је већ имала неколико изложба, попут оне на 59. Међународном београдском сајму књига, изложби у Крипти Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици или оне у Културном центру Србије у Паризу.

Изложба је доступна и на интернет страници: славним- прецима.срб. Поред фотографија учесника Великог рата, могу се пронаћи и странице из ратних дневника попут оног који је сачинио Светозар М. Пауновић, њихова одликовања, идентификациона и лична документа, писма или разгледнице на преко стошездесет страна.

Једно од тих писама,  које уједно показује и постојање логора и у првом светском рату ( У Галерији постоје и фотографије из самих логора попут Ламсдорфа)  датирано 11.7. 1917. године је и дописна карта мајке Стамене Савић која пише свом сину Новици кога извештава о стању у породици и коме преноси поздраве,а који је у заробљеништву у аустријском радном логору Матхаузен (група IIIa, барака 33) где је боравио од 1915. до  1918. године. У опису се наводи и то да је писмо вероватно сачинила особа из Црвеног крста јер је на латиници.

Да се привид нормалног живота морао одвијати и упркос тешкој стварности у рату показују и фотографије са венчања, војника у униформама, датираним у ратним годинама, али и фотографије практиковања вишевековних обичаја Срба. Таква фотографија је и прослава Ускрса у Африци, вероватно на северу, у Бизерти под војним шатором српске војске са столом у средини за којим седи двадесет српских војника са подигнутим чашама, евакуисаних у једном од три наврата: крајем 1915., почетком 1916. и 1917. године.  Тај података, као и прецизна локација, нажалост нису наведени. Фотографија је настала 1918. године. Из исте године, датирана је и фотографија Александра Јакшића, усликана у Бизерти, на Божић.

Судбина војника са српских северних граница, попут оних у Војводини, који су били мобилисани од стране Аустроугаске била је судбина многих, попут Милоша Црњанског и мобилизације у циљу јуриша на Русију. На доле приказаној фотографији налази се група српских заробљеника до тада у униформама монархије, који су депортовани у Владивосток, а оно што је посебно занимљиво јесте да пад у руско заробљеништво, једног од савезника краљевине Србије, дочекују са гитарама, тамбурама и гуслама у рукама. Испред њих се налази и папир на коме пише: Живео краљ Петар.

Треба памтити добре и светле моменте и појединце међу Србима у Великом рату. Можда још више треба памтити и учињена зла над њима, у тоталитету, јер је то део можда још важнијег наслеђа. Заборав никако и никада не сме да превари будућност.Оно најзначајније и најсветлије у тренуцима српске војске нису само битке у којима су често са малобројнијим снагама учествовали и побеђивали већ оно што су у најтежим тренуцима остајали- личности јаког колективног идентитета који су носили са собом, чак и када нису носили храну. Отуда и такве величанствене победе. Тајна победа наших предака не огледа се у њиховим личностима, већ у спознаји шта је од њих направило такве личности. Замислите неку недођију на Солунском фронту 1917. године, међу крвавим и блатњавим рововима, из којих би већина била вођена тиме да извуче живу главу, а уместо дезертерства видите људе који праве Богомољу од прућа и блата да би се у њој молили над иконама. Ето, то су вам били Срби учесници у Великом рату.