Култура

Lonesome no more

Aутор: Јасна Новаков Сибиновић

Лаш Свенсен, Филозофија усамљености

Норвешки филозоф Лаш Свенсен написао је десетак књига које је назвао Филозофија досаде, ...моде, ...зла, ...страха, ...рада, ...слободе... и све те књиге су и на српском изазвале велико интересовање читалаца, а ових дана, издавачка кућа "Геопоетика" објављује његову књигу "Филозофија усамљености". Свенсен уз помоћ других дисциплина, разгољује сваки појам до суштине, а притом пише лако разумљивим језиком, што је вероватно једна од тајни његовог успеха. Иако се могу сврстати у „софт филозофију“, све ове књиге утемељене су на завидно обимној грађи и користан су извор литературе из разних области за даље проучавање датих феномена.

За разлику од норвешког језика (на којем пише аутор), српски језик, као и енглески, на пример, омогућава да разликујемо усамљеност и самоћу, при чему је, како аутор истиче, усамљеност осећање које подразумева бол и недостатак и нема везе с бројем људи којима је неко окружен, већ да ли то задовољава потребу за врстом и типом друштвеног контакта. Не морамо бити усамљени само ако неког изгубимо, често је извор усамљености недостатак блискости с неким ко је поред нас.

Свенсен упућује на повезаност поверења и усамљености - усамљени људи су друштвено преосетљиви и обузети тиме како их други виде. Они као да траже знаке одбијања код других, па се тако безазлене речи и поступци других тумаче као израз агресије, а на ту умишљену агресију усамљеник одговара агресијом. Баш као у “Откривању самоће” Пола Остера, где отац није у стању да се узда у било кога, чак ни у самог себе. Ако су нам други претња, увек ћемо бити усамљени. Филозоф и социолог Георг Зимел давно је рекао да би се друштво распало без општег поверења које људи морају да имају једни према другима.

Модерни човек је пун контрадикторности - све чини да себе изолује, сан је имати своју собу и у њој свој ТВ, свој ауто, свој телефон, све више људи живе сами и то зато што су тако изабрали, али истовремено је ту и жеља да се помири потреба за слободом, снажна нарцистичка страна и потреба за припадношћу другима.

Свенсен је на позицији оних теоретичара који тврде да је већа употреба интернета повезана с вишим степеном друштвене интеграције, те да нас, упркос увреженом становишту, модерне технологије нису учиниле отуђенијим и усамљенијим. Напротив, сматра он, корисници друштвених мрежа имају више познаника и с њима се више срећу лицем у лице. Друштвени медији можда повећавају усамљеност у смислу да они који их користе имају све веће друштвене потребе које не могу задовољити и у том смислу он одређује проблем савременог човека пре као хиперсоцијалност који се не огледа у великој количини усамљености, већ пре у недостатку самоће. У сржи усамљености је недостатак, а самоћа, ако је позитивна, значи отвореност.

Расправа о добрим и лошим странама самоће присутна је још од антике и филозофи су увек самоћу истицали као нешто позитивно јер је то привилеговани простор за рефлексију у којој се човек може приближити истини. Психолог Михаљ Чикстенмихаљи је установио да људи којима је тешко да буду сами имају великих потешкоћа да се креативно развију. Шопенхауер је упозоравао да човек може да буде слободан и оно што јесте само ако је сâм и зато млади треба да науче да подносе да буду сами. Човек је данас заокупљен спољашњим надражајима и врло ретко се суочава са собом. Хронична потреба за заокупљањем пажње знак је емотивне незрелости. Важан задатак ове књиге је да укаже на недостатак способности да човек себе испуни самим собом кад се отклони све спољашње. Тако Ниче пише у “Зори”: “Постепено ми светлост пада на најопштији недостатак наше врсте образовања и васпитања: нико не учи, нико не тежи томе, нико се не учи - да подноси усамљеност“.

Ако говоримо о хроничној негативној усамљености, а не о пожељној самоћи, лична одговорност подразумева да треба да будемо способни да тражимо друге и да им се отварамо и излажемо, али да ћемо усамљеност смањити тако што ћемо се трудити да себе видимо, да нађемо утемељење у себи, да не зависмо од других. Међу бројним примерима који потврђују у којој мери је земља из које потиче аутор развијенија у односу на нашу, сведочи и податак да њихове партије у оквиру активних политичких програма имају и „политичку мобилизацију против усамљености“. Ова друштвена одговорност у односу на усамљеност, Свенсена је подсетила на СФ роман Курта Вонегата Лакрдија у којем кандидат за председника побеђује паролом „Lonesome no more“.

Извор: Блиц