Култура

Да ли су ТВ серије уметност или забава

Aутор: Гордана Поповић

Жан-Пјер Ескенази, интервју

Подела на праву уметност и комерцијалну продукцију толико нам је блиска и уобичајена да је део наше националне културе, али неке ствари се ипак мењају, каже Жан-Пјер Ескенази, француски социолог чија је специјалност аудиовизуелна култура. Професор естетике филма на Универзитету Нова Сорбона и аутор двадесет књига, долази у Београд 22. фебруара, а шира публика имаће прилику да га упозна већ наредног дана, 23. фебруара, када ће у Југословенској кинотеци с почетком у 19 сати разговарати са редитељем Гораном Марковићем, уз уводно излагање Невене Даковић, о феномену телевизијских серија. Дебата је насловљена по једној од Ескеназијевих књига „Телевизијске серије – Будућност филма?”, која је објављена и код нас у издању Клија у преводу Иве Брдар.

У поменутој књизи, Ескенази настоји да објасни феномен телевизијских серија, указујући на промене које су оне изазвале у систему продукције, као и у самом начину писања. Покушавајући да одговори на питање да ли серије представљају будућност кинематографског изражавања или су пука другоразредна забава, он истовремено објашњава разлику између америчког и француског концепта културе.

У књизи „Телевизијске серије – Будућност филма?” кажете да телевизија наставља дугу традицију популарне америчке културе која је одувек била најзначајније средство изражавања истовремено и десничарских и левичарских идеја?

У ствари, популарна америчка култура (авантуристички и полицијски романи, холивудски филмови...) увек је најближе одражавала актуелност америчког друштва и шире западног. На пример, романи и филмови из области научне фантастике педесетих година прошлог века били су значајни показатељи страха од нуклеарне катастрофе, као и суочавања са комунизмом. Телевизијске серије продужавају ту традицију, усуђујући се да постављају најважнија друштвена и политичка питања савременог  друштва. „Симпсонови” су, на пример, доста радикална друштвена критика америчког начина живота, серија „Два метра под земљом” је критика утврђених породичних норми, а „Домовина” критика двосмислености америчких теза о тероризму.

Дали сте студиозно проучавање aмеричког случаја. А како је у Француској?

У Француској сериjе каскају за америчким. Француске уметничке елите дуго су се гнушале телевизије и стога се у Француској није снимало много серија. Ствари се управо мењају. Серија „Un village français“ (Француско село) изражава сву двосмисленост Француске о односу са нацистима. Укратко, Француска управо почиње да схвата како се производе серије и изналази нове начине.

У књизи подвлачите разлику између културног концепта у Француској и Америци?

Да, наравно, разлика је очигледна. Без обзира на то што и у САД такође постоји висока култура, индустријска филмска уметност брзо је заузела значајно место и још брже постала препозната као део одлучујуће америчке културе. Одатле, на пример, учешће бројних значајних аутора, глумаца и редитеља у производњи серија. Американци немају ту врсту предрасуда.

У Француској је, међутим, и даље веома јака подела на „праву” и „лажну” културу?

У Француској су интелектуалци дуго супротстављали високу, класичну, праву културу оној лажној чији резултат су индустријске културе. То да телевизијске серије могу да буду уметност личило им је дуго на јерес. Наше ставове је дуго одређивала Малроова реченица да се „што већем броју Француза учине доступним капитална дела човечанства, а пре свега Француске”. Ствари се сада мењају и много је теже одржавати разлику између двеју култура.

Ваша књига објављена је у Француској 2010. године. Да ли бисте сада нешто додали?

Како да не! Ова књига је била увод у феномен серија и нарочито у њихову естетику и њихове специфичне наративне квалитете. Тренутно радим управо на тим питањима.

Као социолог специјалиста за аудиовизуелну културу, можете ли рећи какво је њено стање данас?

Филм и телевизијске серије се држе релативно добро, бар кад је реч о иновацијама. Знам да у бројним европским земљама филмски ствараоци имају тешкоће. Али верујем да публика воли филмове и серије и да неће дозволити да ова култура пропадне.

Кад је реч о филму, посебно сте проучавали „film noir”, о чему сте написали и књигу. Какав значај дајете овом жанру?

Велики је значај овог жанра који су у Холивуду стварали аутори који су били незадовољни или мање задовољни америчким начином живота, који га критикују и чији филмови су доста горки и тегобни. Амерички град је ту представљен као један лавиринт који води у смрт, где су људи жртве својих сопствених неостварених жеља. Ови филмови, снимани крајем четрдесетих година прошлог века, имали су значајан успех готово свуда у свету, што је доказ да су дотакли разнолике популације. То је један од највећих холивудских жанрова и сигурно најсубверзивнији.

Каква је будућност филма?

Не бих знао да кажем. Оптимиста сам, али не усуђујем се да дајем прогнозе. Чини ми се, ипак, да ће сарадња између филма и серија постати све значајнија, јер су серије већ постале важан део нашег идентитета.

Извор: Политика