Култура

Син пише предговор очевој књизи

Јован Поповић

Човек се налази у затвору и сећа се управо завршеног рата. У паузама саслушања и затворских (физичких) послова, он води дневник. Био је војник и учествовао је у борбама. Да ли се борио на губитничкој страни? Не, он је ратовао на страни победника. Који је његов преступ? На ово питање затвореник не може тачно да одговори. Као ни на оно, да ли му следује казна (и колика) или ће, можда, бити помилован. Да ли се ради о искусном, зрелом човеку? Не, у питању је младић, тек двадесет две године стар. На крају, да ли је реч о будућем важном писцу? И на ово питање одговор је одречан. Заточени младић постаће значајна личност али захваљујући, пре свега, једној другој уметности – сликарству. Јер писац дневника из затвора зове се Миодраг – Мића Поповић.

Ипак, треба рећи да је тврдња да Мића Поповић своје место у историји српске (и југословенске) културе дугује само ликовној уметности, увелико претерана. Овај стваралац се, осим сликарством, бавио и писањем прозе, есеја, филмских сценарија, као и филмском и позоришном режијом. (Чак је, у младости, у време када је настао овај дневник, писао и поезију. По ауторовом мишљењу слабог квалитета, тако да ти песнички напори нису сачувани.) Због тога се текст који се налази пред вама може посматрати као први списатељски покушај, као рађање једног литерарног талента. Међутим, природа ових записа није чисто дневничка. Поповић у зиму 1945/46. бележи догађаје и запажања, али се истовремено сећа и ратних дешавања која су се одиграла годину дана раније.

У оквиру тих успомена посебно, издвојено место заузима прича Свети Антун. Скоро да би се могло рећи да се ради о малој, засебној, аутобиографској новели. Занимљив породични детаљ везан је за једно од првих читања Светог Антуна. Наиме, сликарка Вера Божичковић, будућа супруга Миће Поповића, упознала је уметника 1947. на његовој слави Светом Николи, управо док је пријатељима читао (овај) дневник из затвора. (Том приликом је, уз обавезно младалачко претеривање, Борислав Михајловић Михиз ово штиво прогласио најбољом ратном прозом.) А Вера, студенткиња Академије ликовних уметности, помислила је: "Боже, како талентован човек! А пропашће ако се ја не удам за њега! Значи, морам да се удам."

Како је писац био и остао првенствено сликар, издавач је дошао до логичне идеје да се текст обогати ликовним прилозима, насталим у истом периоду када и текст. С обзиром на године настанка, таквих радова није преостало много, па се подразумева да цртежи у књизи служе највише као илустрација времена и сликарских почетака Миће Поповића.

Иако писане у духу и стилу једног неповратно минулог доба, успомене (тада) младог сликара поседују (по моме мишљењу) приличну литерарну вредност. Младић радознао, (пре)осетљив, романтичан, кога су околности сместиле у бурну, превратничку, епоху, успео је, захваљујући снажном интелекту и (код ликовњака не баш честој) доброј вербалној артикулацији, да своје утиске и запажања пренесе у писаној форми. Али вредност овог рада не исцрпљује се само у књижевном значају. Дневник Миће Поповића може да послужи и као драгоцени додатак историографској грађи за период краја Другог светског рата и првих послератних година.

Уводну реч за ово издање "Геопоетике" написао сам на наговор свог пријатеља Владе Бајца. Наиме, нисам био сигуран да је замисао да син пише предговор очевој књизи најсрећније решење. Након поновљеног читања текста уверио сам се да, мирне душе, Ратни дневник из затвора могу да препоручим пажњи читалаца.

Извор: Време