Култура

Грлом у јагоде, 40 година касније

Младен Савковић

Било је то пре отприлике годину дана, тврди данас фотографкиња Маја Медић, када је била на једном снимању са глумцем Богданом Диклићем, који јој се том приликом пожалио. „Рекао ми је како ће се, ето, навршити четрдесет година серије ’Грлом у јагоде’, а нико се тога неће ни сетити“, присећа се Медић. На сву срећу, испоставило се да Диклић није био у праву. Четрдесети рођендан једне од најпопуларнијих домаћих серија свих времена овог октобра биће прослављен на најлепши начин – приказивањем свих епизода на великом платну Дворане Културног центра Београда, уз пратећу изложбу фотографија и објављивање специјалне књиге о серији!

Аутори пројекта „Грлом у јагоде – 40 година ТВ серије“, уз велику подршку Диклића, управо су редитељ Стефан Арсенијевић и Маја Медић, који су ове недеље у КЦБ-у окупили део ауторске и глумачке екипе и кроз дружење са новинарима покушали да дају одговоре на бројна питања. У чему је тајна успеха ове серије? У чему је тајна њене дуговечности? Да ли би се могао снимити њен наставак или римејк? Шта би се дешавало са Банетом Бумбаром данас?

Јер, збиља, када се погледа са дистанце, серија „Грлом у јагоде“емитована на ТВ Београд 1976. године, успела је да у само десет епизода остави велики утисак не само на гледаоце, већ и на генерације стваралаца који су преписивали од редитеља Срђана Карановића и екипе. Концепт од десетак епизода, смештених у по једну годину шездесетих прошлог века, уз мешање играног, документарног и квазидокументарног материјала, уз одлично написане и одигране улоге, био је веома храбар потез за Карановића и прилично младу екипу, али и пун погодак. „Сви ме питају у чему ја тајна дуговечности серије, али ја не знам“, признаје Карановић. „Ми смо сви радили ту серију врло страсно и врло амбициозно да са једне стране буде веома озбиљна, али и да личи на лако штиво. Тајне нема, серија се једноставно десила“.

Нешто касније кроз разговор, композитор и музичар Зоран Симјановић, творац култне музике која је серији дала посебан, носталгичан тон, рећи ће једну од важних ствари за разумевање успеха серије. „Спремао ју је три године. Е у томе је тајна. Сада је то реткост и сви хоће нешто на брзака“, сматра он. Још једна „тајна“ свакако се крије у оригиналности коју је серија донела у то време.

„Данас се хвалимо тиме да купујемо лиценце, а тада је снимљена једна крајње оригинална серија. У тренутку снимања серије Срђан је имао двадесет девет година. Тако нешто је данас незамисливо“, каже Стефан Арсенијевић који ову серију издваја као једну од најбољих на просторима бивше Југославије. „Када је нешто тако изузетно добро као што је ова серија, онда је то ванвременско. Не морате да буде део прве послератне генерације да бисте осећали носталгију за временом које та серија описује.“

Да ли је већ сада више пута поменута носталгија још један од важних тајних састојака, одговорних за успех серије? Свакако! Чак и сам Карановић признаје да је носталгичар. „Ја сам био носталгичан још док сам писао серију“, каже он кроз смех. „Седамдесетих сам био носталгичан за шездесетима. Носталгија је виши облик живота. Можете да будете носталгични и за једним лепим летовањем. Носталгичност може да траје у свему, само је питање угла посматрања.“ Према његовим речима, одрастање главног јунака Банета Бумбара, чије су разне згоде и незгоде забележене кроз десет епизода серије, свакако су најзанимљивији део.

 „Мислим да је тај период одрастања, доба пубертета и мало пре и после њега, нешто што је најзанимљивије у људском животу, осим можда краја живота. Многи су се тиме бавили у историји филма, поготово у иностранству. Одмах проналазите да људи нарочито у младости често праве велике грешке и то је јако занимљиво“, наводи Карановић, објашњавајући одакле потиче и назив серије. „Не могу да се закунем ко је дао наслов“, признаје Карановић, „али радни наслов је био ’Зашто сам постао човек’. Ако се сећате, свака епизода се завршава тиме да Банету после његовог пораза приђе неко и каже му: ’Е сад си постао човек.’ Сматра се да поразом људи сазревају и челиче се“. Ипак, од радног наслова се одустало из једног помало неочекиваног разлога. „Тај наслов је сувише асоцирао на чувену социјалистичку књигу ’Како се калио челик’ и односила се на раније генерације, па сам хтео сам да променим назив. Постоји могућност да је овај назив предложио Горан Марковић, а други су то подржали. У Словенији се, примера ради, серија звала ’Наврат-нанос’.“

Богдану Диклићу серија „Грлом у јагоде“ донела је прву улогу. И премда су прошле четири деценије од снимања серије, и мада је Карановићу рекао како је потиснуо то сећање, још увек памти све кроз шта је прошао да би дошао до улоге Божидара Симића Боце (Чомбе). „Био сам на два пробна снимања. На првом су ми се одсекле ноге. Неким чудом сам позван и на друго пробно снимање. Живко Зарал тврди да је он наговорио Карановића да ми да улогу, Драган Кеслар је рекао да је то био он. И Горан Марковић је рекао да је он тај, тако да човек стиче утисак да се Карановић ту није ни питао“, открива нам кроз смех.„То више не доживљавам као своје професионално искуство, већ као своје животно искуство. Данас се, на срећу или на жалост, осећам као деда тог дечка ког сам играо. Као да је он сада на академији, родитељи су му на послу, а ја га заступам као пензионер. Сигуран сам да ће та серија преживети и када ми биолошки нестанемо.“

Диклић је био једини глумац у главној екипи ког Бранко Цвејић до тада није познавао. „Једини кога никада нисам пре тога видео био је један плави, високи, штркјљасти, ушати човек“, шали се он данас гледајући преко рамена Диклића. „И ево четредесет и једну годину се дружимо са великим задовољством. Могу да се ослоним на њега увек, а и он на мене.“

Цвејићев јунак Бранислав Живковић, познатији као Бане Бумбар, годинама је важио за јунака многих генерација, а и данас се чини као сасвим прикладан јунак нашег времена. „Питали су ме често ко ми је био инспирација? Живот ми је био једина инспирација“, објашњава овај глумац. Његова партнерка у серији, глумица Гордана Марић, каже да се на пречац заљубила у своју јунакињу Гоцу, као и у целу серију. „Кад сам добила улогу одмах сам почела да радим на њој, била сам штребер, плашила сам се да ли ћу одговорити задатку“, присећа се она наводећи су сви јунаци серије „Грлом у јагоде“ заправо бисери који сачињавају једна опус редитељског познавања мишљења и културе. „То је велико дело за нашу средину. Знам људе који мало-мало па гледају целу ту серију, у Америци или Лондону, па пате за том серијом.“

Међутим, нису само глумци били узбуђени због рада на серији, већ је и композитор Зоран Симјановић, који је у целу причу упао као „План Б“, имао велику трему. „Први пут сам се у животу помолио богу: ’Дај да успе ова музика, не због мене, него због Ђиђе да му не пропадне серија.’ И овај је изгледа саслушао моју неверничку молбу“, открива Симјановић који има још једно једноставно објашњење зашто серија живи тако дугим животом.„Добра је зато што је добра. Људи, једина вредност је време. Оно што преживи, то вреди. Оно што се брзо заборавља, није вредело.“

Десет година касније, серију „Грлом у јагоде“ наследио је такође добро прихваћен филм „Јагоде у грлу“, који је гледаоцима открио шта се десило када је носталгичне шездесете из серије заменила нешто суровија реалност.  А шта би данас било са Банетом Бумбаром? Где би живот одвео ове јунаке? „Мислим да је филмом ’Јагоде у грлу’ завршена прича о целој тој генерацији и свему ономе што ја мислим о њој. Тако да, шта ја знам…“, невољно говори Карановић о „шта би било кад би било“. „Претпостављам да би у трећем наставку пола снимањућих дана морало да се деси у иностранству јер би деца свих њих отишла да живе у иностранство. Разни би завршили на идеолошким и политичким странпутицама, а остали би хранили голубове по београдским парковима и играли шах.“

(Изложба "Грлом у јагоде- 40 година ТВ серије" у Културном центру Београда траје до краја јануара 2017. године)

Извор: Кључаоница

Крај Новог Полиса?