Култура

The Night Of

Влатко Стефановић

Већина америчких серија болује од две смртоносне болести: прва је конвенционалан заплет и конвенционални расплет, а друга је канцерогена политичка коректност, ex политичка подобност, која има незгодан обичај да метастазира у сваку пору сваке епизоде. Последица ових болести је серијска производња сплачина које човек не може да гледа, осим ако му није јако досадно или је јако детињаст, да не употребим неку другу реч, односно формулацију.

Једна од ретких серија која је избегла ову заразну заразу јестесерија True detective, HBO производње и то у обе своје сезоне. Проблем са том серијом је међутим, у томе што је она уметничко дело. То значи да се, иако је серија, не може баш серијски производити из године у годину. Пошто је то тако, HBO је направио нешто као True detective и то нешто се зове The Night Of. Гледалац тога постане свестан већ током интроа ове серије од 8 епизода, који по атмосфери и графичкој опреми неодољиво подсећа на интро серије True detective. Како у HBO има и паметних људи, неко је схватио да нема смисла копирати култну серију, па стога серија The Night Of  има своје посебне квалитете и свој посебни поглед на свет. (За сада то има, пошто сам одгледао свега две епизоде).

О чему се ту заправо ради? Један млади Њујорчанин пакистанског порекла, оптужен је за злочин који можда није починио. Детектив покушава да изнуди од њега признање, из детективских разлога. Његов адвокат покушава да га спаси, из адвокатских разлога. За сада, нема оштећених ликова, трауматичних прошлости и сличних срања, која се користе у серијама како би се ликови приближили гледаоцима, пошто су иначе потпуно безлични из разлога политичке коректности. Уместо тих трамуатичних траума, овде је фокус на психолошкој ситуацији окривљеног и зато је нарација на први поглед као спора: гледаоца треба привикнути на кафкијанску позицију окривљеног, на његов страх и језу, а тек онда на питање да ли је заиста крив или не.

То јесте нешто ново у серијској производњи серија и то доноси једну нову атмосферу. Претпостављам да ће се многим гледаоцима радња учинити спора, као што је то био случај са бројним америчким гледаоцима ове серије. (Успут буди речено, серија се завршава 28. августа текуће године. Торенти,срећом,још нису потпуно мртви). Можда је заиста у питању успореност. Нисам је приметио, или боље рећи, није ми сметала. Биће да је међутим, у питању нешто друго: приказујући свет из угла окривљеног и незаштићеног лика, пред нама се указује другачија Америка. Америка у којој живе обични људи, а не само филмске звезде и супер хероји. Вероватно амерички гледалац није навикао на овакву позицију. Неки други гледаоци јесу. Вероватно је и то да ће се на крају ова серија, због мирног сна гледаоца и Америке, ипак определити за неки од конвенционалних разрешења и политички коректних порука. Али за сада и до тада, она жели пре да узнемири гледаоца, него да га забави. И због тога завређује пажњу. Зато што личи на уметност. За сада.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)