Култура

Малтретирањем до савршенства

Aутор: Марко Танасковић

Ритам лудила, Демијен Шезел

Када говоримо о васпитању, стручном усавршавању и реализацији потенцијала нарочито надарених младих појединаца, можемо да приметимо да постоје две, условно речено, педагошке школе мишљења. Постоје са једне стране они прогресивни учитељи који у раду са младима фаворизују благ и стрпљив приступ, који својим штићеницима прилазе са разумевањем, подршком и толеранцијом за неизбежне грешке и посрнућа, а постоје такође, с друге стране, и они тзв. фашисти старе школе, који наступају понекад и престрого, који не презају ни од жестоких реакција, псовки и физичког кажњавања, све у циљу избацивања својих пулена из зоне удобности и терања до крајњих граница могућности. У локалним оквирима, синоним за ову другу врсту учитеља постао је тренер кошаркашког клуба Партизан, Душко Вујошевић, који је чак хватао за гушу своје младе кошаркаше када на паркету не би испоштовали његове инструкције и тактичке замисли.

Код Вујошевића се хијерархија ауторитета и гвоздена дисциплина никада не доводе у питање, а жртвовање, како физичко тако и ментално, подразумева се и иде у рок службе.  Иако је често у јавности био нападан и осуђиван због својих контроверзних тренерских метода, успешност Вујошевићевог приступа не може да се оспори, јер КК Партизан производи убедљиво највише квалитетних младих асова у Европи, а ту су и домаћи трофеји и међународни успеси као потврда добитне формуле. Тај свој тренерски стил и „давитељски“ однос према младим играчима Вујошевић је једном приликом крстио „пруским методама васпитања“. Његова логика је да ће они највреднији издржати сву ту тортуру и постати најбољи могући играчи, док за оне медиокритете који нису карактерно најјачи и играчки најталентованији, који по Вујошевићу имају „ниску тачку топљења“, и онако није превелика штета ако попусте под притиском и пропадну.

Теренс Флечер, лик музичког професора из филма „Ритам лудила“, свакако да би се сложио са Вујошевићем и том пруском школом одгоја која је савршено сажета  у чувеној  Ничеовој изреци из Сумрака идола да „оно што нас не убије ће нас само ојачати“ . Флечер влада елитним  њујоршким музичким конзерваторијумом Шефер (шифра за чувени Џулијард) гвозденом песницом, а његов однос према перспективним музичарима могао би се окарактерисати као просвећена тиранија. Он од њих захтева беспоговорну послушности и техничко савршенство на сваком кораку, а када оману у најмањем детаљу, он их вербално вређа, омаловажава, па чак и гађа столицама. Ипак, без обзира на све грубости,  очигледно је такође да Флечер, баш као и Вујошевић, страствено воли музику, да је изузетно стручан и максимално посвећен свом послу, као и да, у дубини душе, осећа истинску наклоност за своје истраумиране и застрашене студенте.

Његова педагошка филозофија, на граници садизма, биће доведена у питање кроз судар воља са главним протагонистом  Ендруом Неиманом, младим полазником  Шефер академије који машта да постане највећи џез бубњар свих времена. Ендруова реакција на Флечеров притисак и малтретирање довешће га до саме ивице разума,  у ситуацију да се скоро у потпуности отуђи од своје породице и девојке, али ће исто тако од њега начинити виртуозног бубњара са непогрешивим осећајем за ритам и бурним, унутрашњим доживљајем џез музике, кога ни крваве руке ни саобраћајни удеси не могу спречити да оствари своје снове о успеху.

Режисер и сценариста Демијен Шезел наводно је засновао филм на сопственим болним искуствима из младости са једног сличног музичког конзерваторијума где је пролазио кроз сличан дрил као главни јунак. Иако је његова прича смештена у музички миље, она би се подједнако лако могла транспоновати у свет фудбала, бокса, балета или креативног писања, а да не изгуби ништа од своје аутентичности и снаге, што само сведочи о универзалности теме и добро одабраном ауторском приступу сведене и уздржане обраде драмског материјала. Шезелов визуелни стил је готово документаристички, са испраном, сеновитом фотографијом и дужим кадровима, док једини тренуци када филм живне у фуриозном ритму јесу узбудљиве џем сесије и наступи у којима се одигравају исцрпљујући психолошки окршаји ученика и ментора.

Мора се истаћи да су упечатљиве глумачке креације оно што ово остварење издваја из гомиле сличних, а посебно је импресивна рола вечитог епизодисте Џеј Кеј Симонса, који је тумачећи улогу перфекционисте Флечера добио прилику да коначно засија у пуној мери и демонстрира сав свој таленат, што му је сасвим заслужено недавно донело Оскара за најбољу споредну улогу. Млади Мајлс Телер такође је врло изнијансирано одиграо лик амбициозног бубњара, балансирајући често између почетничке несигурности преко оправданог бунта до младалачке ароганције. Главна порука филма је кристално јасна- ко жели да досегне сам врх изузетности у било којој области људског деловања и стваралаштва, он често мора на том олтару да жртвује здрав разум, здравље, љубав и односе са блиским људима, као и да претрпи свакаква малтретирања и понижења. Једино преостаје питање,  на које свако мора да пронађе сопствени одговор, а то је: да ли је све то о чему се сања заиста вредно тога?