Култура

Култни албум The Cult-a

Aутор: Филип Вукотић

Love

Атмосфера путовања кроз Конго у роману Џозефа Конрада Срце таме интерпретирана филмском камером Френсиса Форда Кополе у Апокалипси данас изводи на сцену причу о Вијетнамском рату као попришту несагласја филозофских и психолошких тежњи појединца у групи, групе у колективу, колектива према самоме себи, према цивилизацији. Конрадов роман написан 1899. године реинкарнирао се добром кармом 80 годинa касније у Кополином антиратном филму. Те 1979. године, Апокалипса данас је за једног седамнаестогодишњака била много више од филмске пројекције, нешто попут религиозног искуства. Филм отвара песма The End, и то ће бити први пут да се млади Ијан Астбери среће са музиком The Doors-а, што му у том тренутку из корена мења схватање и доживљај музике, у то времену када је панк био у свом зениту.

Крајем `70 и почетком `80 Енглеска је била права узаврела кошница бендова и лабораторија музичких праваца и стилова. Након Sex Pistols-експлозије у музику се поново враћа мелодија, али овога пута са другачијим ставом, оним који, ипак, никада није пунио стадионе. На трагу пост-панка и у зачињању готик-рока изникли су и Southern Death Cult и Theatre of Hate, дискографијом не нарочито богати бендови, али богати својом инвентивношћу и квалитетом. Southern Death Cult предводи снажан вокал и харизматични Ијан Астбери, који је од своје једанаесте до шеснаесте године живео у Канади, од када и датира његова фасцинација културом северно-америчких Индијанаца (попут његовог каснијег узора Џима Морисона), одакле и овај назив бенда. У исто време, након сарадње са Морисејем у бенду The Nosebleeds, Били Дафи почиње да ствара сопствени гитарски звук на белом гречу у бенду Theatre of Hate. 1983. године, најпре као Death Cult, почиње музичка епопеја Ијана Астберија и Билија Дафија под називом The Cult, епопеја високе естетике и неконтролисаног кича.

Бенд The Cult има фаза колико и албума, али рецимо да неку чвршћу, готик-рок, везу имају прва два Dreamtime (1984) и Love (1985), док Electric (1987), Sonic Temple (1989) и Ceremony (1991) представљају њихов најзначајнији комерцијални успех, у кључу хард-рок бендова, што је по једнима био њихов креативни искорак, а по другима, у односу на дотадашљи звук, чист промашај. Морам рећи да ја припадам овој другој групи. Наредни албуми: The Cult (1994), коначно један промишљен, интроспективни и искрен албум који, вероватно посматран кроз визир претходна три албума, критика веома лоше оцењује, након чега се бенд распада и формира поново тек  2001. године жестоким рифовима са албума Beyond Good and Evil, па следи Born into This (2007) – албум са најмање креативне експресије, и последњи, солидни Choice of Weapon (2012), албум који је препеглана верзија најбољег и најгорег од The Cult; сви ти албуми, дакле, прича су за себе. Албум са најбољом причом је несумљиво албум Love, а то је - како се све жанровске разлике помирују стварајући жанр за себе. Са приличним капиталом од Death Cult-a и албума Dreamtime са којег су се издвојиле Horse Nation, Spiritwalker, Go West, бенд објављују за чувениBeggars Banquet Records албум којим ће задобити, управо, култни статус.

Албум Love нема великих тема, нема тешких песничких слика, осим ако тема љубави није довољно комплексна и то не само својим значењем, већ и начином на који јој је као теми могуће приступити. The Cult бирају пут једноставних и ефектних синтаксичких конструкција и јасних слика. Мотивска грађа коју The Cult користи на овом албуму, од које ће у већој или мањој мери бити сачињен и остатак њиховог опуса, јесте мит и мистично. Понекада су значења окренута у другом смеру од оног која имају изворно, као на пример нирвана у истоименој песми која отвара албум. Даље, Brother Wolf, Sister Moon први пут уводи вука као митолошко биће у Астберијеву лирику. Омот албума је оцртан египатским симболима што је на трагу песме The Phoenix и теми о поновном рађању, бесмртности, вечитом кругу, песми у којој се и египатски бог Ра појављује ка симболички инструмент. Песма Black Angel уз сирене и лош усуд узима за тему и антички мотив бескрајног лутања, док „додолска“ Rain у савременим околностима гаси једну другу врсту „жеђи“.

Овако, само по себи, рекло би се – ништа нарочито; да, све док не крену први тактови. Онда се питате, како је нешто овако уопште могуће?! Од прве до последње песме имате осећај да је све варијација на једну тему, али се не зна да ли је боља тема или њене варијације, чак не знате ни шта је тема, а шта варијација. Све звучи као да  Џими Пејџ свира готик-рок, ...три акорда разложена у бескрај. И уз све то ако додате помало и „ефекта“ са истока добијете ураган звани She Sells Sanctuary, једну од оних песама које су прва асоцијација на неки бенд. Још кад свему томе додате сјајни Астберијев вокал добијете један антологијски албум. И свесни сте да The Cult није најбољи бенд икад и да стоји у дугачком реду са другима испред себе, нити да Love спада у ред најславнијих албума, али постоји некакав супстрат који га (Love) чини ако не генијалним, а оно барем неодољивим за слушање.

Данас, путем разних реиздања и до скоро необјављених снимака, могуће је чути песме које нису ушле на Love албум или неке од верзија песама које су припремане за наредни албум. Многи се не би сложили, али штета; данас бисмо, да се није догодио одлазак у Америку у жељи за променом звука, уместо Electric-а имали можда Love 2 и бенд који, вероватно, не би морао да брани своје име. Како било, четири концерта које су The Cult одржали у Србији, доказали су да имају веома верну публику, било да та публика носи мајице са натписима AC/DC и Led Zeppelin или с друге стране Bauhaus и The Mission.