Култура

Пост-панк из Калгарија

Aутор: Филип Вукотић

Viet-Cong

Као верзија оног другог, уз све разлике, канадски бенд Woman (настао 2007.) и амерички Real Estate (настао 2009.) исказивали су осећање носталгије по координатама које су исцртане независно једних од других, а опет тим тоном сродности који је препознатљив. Код првих он је у маниру The Velvet Underground, док је код носталгичара из Њу Џерсија тај тон преузет од The Fееlies. Ако би се тражио заједнички чинилац свим овим бендовима у инпуту и аутпуту утицаја, неко средишње место, вероватно би то био Television. И док су Real Estate прошле године објавили свој трећи студијски албум под називом Atlas, и за њега као и за претходне покупили одличне критике, Woman, након два сасвим добра албума, престају да постоје 2012. године, пре свега због смрти гитаристе. Исте године два члана Woman-а, басиста и певач Matt Flegel и бубњар Mike Wallace, оснивају нови бенд под називом Viet Cong.

Иза повода за овај назив бенда не крије се никаква велика прича као што би могло да изгледа. Неки шири политички или идеолошки контекст не постоји. У време када су већ биле заказане неке свирке бенд је био без имена и на предлог бубњара, који сви прихватају, Viet Cong постаје нека врста трајног прелазног решања, и то највише захваљујући публици којој се управо то име допало уз саму музику. Ипак, у вансвесно-симболичком смислу, овај назив - Viet Cong- би могао имати псеудоироничан однос према аутопоетском преображају која су два бивша члана Woman-а доживела у односу на свој претходни бенд. Viet Cong је погрдни назив којим је америчка страна овенчала вијетнамске комунистичке снаге током Вијетнамског рата..., тако су Matt Flegel и Mike Wallace „стигматизовали“ своје ново стваралаштво од стране старог. Стигматизација није била тренутна, већ је трајала кроз процес EP-ја, који трпи борбу ранијих и свежих утицаја, под називом Cassette из 2014. године. Крај тог процеса је овогодишње објављивање албума чији је назив, у духу многих деби албума, као и само име бенда.

Публике Woman-а и Viet Cong-а се разликују. Психоделични поп замењен је пост-панк наслеђем – 35 година након смрти Ијана Кертиса и исто толико година од првог албума Bauhaus-а. Без знања да је бенд настао у Калгарију, рекло би се да је да је у питању амерички бенд који је експлозивност једног Fugazi-ја искористио како би свирао музику The Sound-а. Осим што у појединим сегментима песама из студија фали мало више сировости која се може чути на живим наступима бенда, албум је снимљен тако да - ипак - имате осећај да вам перфектно усвиран бенд свира у дневној соби. На неки начин интро-песма, због увода на дисторзираним бубњевима, причу започиње Newspaper Spoons, проглас о свакодневици - Difficult existence under a civilian nation – у којој We're bending newspaper spoons. Након „исфорсираног“ прогласа, мелодија се прочишћује и остаје осећај благог замора. Следи Pointless Experience, у ритмичном дослуху са претходном. Због стихова We’re desperately debilitated/If we’re lucky we’ll get old and die чини се као да подижу чашу тонова свом преминулом пријатељу, гитаристи претходног бенда. Честa je конверзацијa између бубњева и бас гитаре уз промене или различито наглашавање теме, а не једноставно понављање истог, што је у великој мери и начин на који се развијау песме током целог албума.

March of Progress започиње истом дисторзијом бубњева као почетак албума, с тим што овога пута смењивање неколико тонова на клавијатури прате ту игру. Lately there’s a wound that needs some healing soon/Before the infection can set in... - свет је окужен. Зараза „прогреса“ дестабилизује  изворну друштвеност. Гитара осваја мелодијом да би финиширала нечим попут пост-панк извођења песме Burn бенда Deep Purple– уз стихове We play the life secure with give and take/We build the buildings and they’re built to break/Tell me, tell me, tell it to me, tell it straight:/What is the difference between love and hate? којима се не тражи већ иронијом предочава одговор да свет у којем живимо, да принцип изведбе не прави такве разлике. Песма која неким својим сегментима може да заличи на ранију еру овог бенда је Bunker Buster, али ти блескови су заиста кратки. Овом песмом више подсећају, заправо, на неке своје претходнике из обновљене ере пост-панка. Continental Shelf сваким својим делом је пунокрвни хит бенда и вероватно најпознатија песма и концертни фаворит. Уз памтљив риф на почетку песме, рефрен је зачињен истим гитарским ефектом као и далеко познатија How Soon Is Now? од The Smiths. Да је Adrian Borland жив и да и даље ствара музику, звук песме Silhouettes, шеста на албуму Viet Cong, ни по чему не би одскако од онога што смо навикли да чујемо од The Sound. Заразна гитара, одлични и јаки бас и бубањ, и као најјачи адут, увек ниоткуда, клавијатура. Silhouettes је песма о последицама игре против система, о добровољном „пијанству“, жељи да се издигне изнад свега. Албум затвара, симболично, песма Death, чије је трајање преко 11 минута. Током прве трећине песме, уз минимална одступања, гитара свира своју тему препуштајући бубњевима игру са ритмом и сопственим арсеналом, док се у наредној трећини тај однос мења и бубањ је мање слободан док гитара користи већи замах. Последња трећина је стална рокада улога и акцената, све се одвија као да не може другачије - We went too far the other way/We’ll never get home.

Судећи по снимцима са Youtube-а, Viet Cong поседују магију концертних изведби. Имају одличан албум. За љубитеље овог жанра и оваквих бендова права посластица. Слушати их уживо у овом напону енергије било би право освежење.