Култура

Lament

Aутор: Филип Вукотић

Еinstürzende Neubauten

Еinstürzende Neubauten је бенд који постоји готово 35 година и током читавог периода као да пролази кроз једну једину фазу – експерименталну. Одређења као индустриал, индустриал арт, пост-индустриал, ноиз и сл. важећа су за музику коју Еinstürzende Neubauten стварају, али би најбоље било дефинисати их као авангардни музички покрет... Бенд је основан у подељеном Берлину, његовој левој картографској страни. Отуда можда и не чуди постојање извесног дихотомијског конфликта који се непрестано разрешава и обнавља у стваралачком генију Еinstürzende Neubauten-а. Предвођен харизматичним и луцидним Бликсом Баргелдом задојеним дадаизмом, мисаоно и филозофски одређеним географским и историјским пореклом - бенд као да никада није одсвирао нити један компрописни тон са музичком индустријом. Ни на последњем албуму нема одступања од овог принципа.

Lament је концептуални албум, настао готово по поруџбини. Наиме, белгијски град Диксмајде упутио је позив Еinstürzende Neubauten-у да у оквиру обележавања стогодишњице Великог рата и Битке на Изеру (у којој је према неким проценама погинуло преко 100.000 Белгијанаца, Немаца и Француза) направи музички перформанс који ће тематиком одговарати поводу. Иако снимљен у студијским условима, сам бенд истиче да је албум конципиран тако да се једино кроз живу изведбу може стећи прави утисак о идејама и порукама које он (албум) има у свом садржају. Приликом истраживања догађаја из Првог светског рата бенд је затражио помоћ и од неколико историчара којима овај период представља главно подручје рада и проучавања. Тако је могуће чути аутентичне аудио записе из овог периода на различитим језицима, сазнати за нека од сведочанстава директних учесника ратних сукоба и борби, открити историјске парадоксе и сл. Контекст и алузије појединих песама са овог албума готово да је немогуће пронаћи и схватити без некакве додатне „литературе“.

Албум отвара Kriegsmaschinerie, типична Еinstürzende Нeubauten „мелодија“. Не постоји ни један здрав тон. Шкрипа, тешки и неуједначени удари, звуци ланаца, лимених кутија, пластичних цеви, ексера, метала, много метала који се одбија, гребе, сече... Ратна машинерија покренута је на тлу Европе. Паклена атмосфера кулминира у војничком покличу: Урааа! Крв је пала и рат је почео. У песми Hymnen на исту мелодију (данас God save the queen) чујемо како две зараћене стране певају речи својих химни на енглеском, односно немачком, тотално апсурдно - у славу својих владара, монарха, супротно од изворног смисла – нераскидиве везе између народа у баштињењу људских и еманципаторских вредности. Песма се завршава сатиричним стиховима о ситим краљевима и гладним поданицима. На њу се темом и смислом надовезује песма The Willy-Nicky telegrams. Заправо, реч је о преписци између два императора, немачког - Вилхема II и руског - Николаја II. Ефектом на вокалима се постигао дојам синтетике гласова два саговорника, створивши атмосферу роботизоване учтивости. Па тако, аутентични телеграми, прилагођени дијалошкој форми, недвосмислена су алузија двоструке игре коју два цара играју позивајући један другог на уздржаност од сукоба у циљу очувања мира, док им војске у међувремену настоје да обезбеде што боље позиције на фронту. Гротескност односа два субјекта између којих букти рат је у ословљавању један другог именима од миље – Вили и Ники.

Као и прва, In de Loopgraf (У рововима) је песма чија се напетост постиже најпре ритмом, овога пута сведеним и, ако се може тако рећи, знатно дрвенијим. Тринаестоминутна Der. 1. Weltkrieg (Први светски рат) је ритам кретања, динамике, прерасподеле и прераспоређивања снага. Таксативно, по годинама, набрајају се државе које улазе у рат са прегледом најбитнијих битака или географских одредница где су се оне одигравале. Аустрија, Србија... Црна Гора... Ибар... Мојковац... Наредна On patrol in no man`s land и последња All ofno man`s land is ours приповедају о мрачној страни америчког учешћа у Првом светском рату. 369. пешадијски пук (Harlem Hellfighters) био је састављен искључиво од Афро-Американаца и Афро-Порториканаца, и услед јаког расизма и дискриминационог односа од стране беле Америке стављени су под команду француских борбених јединица. Achterland је тренутни, привидни одмор од рата. Следи Lament трилогија: Lament у којој су главне речи моћ и рат или игром речи правити рат – Macht Krieg/macht Krieg; Abwartsspirale одбрајавајући на почетку металне ударце 1/9/1/4 и на крају 1/9/1/8; Pater Peccavi у којој се чују аудио записи затвореника. Интерпретацију песме Курта Тухолског Die Rote Melodie Бликса претвара у тешку How did I die, која се уз гудаче на крају претвара у мелодични рефрен. Sag mi wo die Blumen sind или позната још као и Where have all the flowers gone је антиратна песма Пита Сигера коју је направи за Марлен Дитрих, а Бликса ју је отпевао са опрезно дозираним ефектима баса и перкусија у више него онеспокојавајућем тону, без икаквог разрешења на крају. У Der Beginn des Weltkrieges Бликса узима маску глумца Јозефа Плаута који је почетак рата представио имитирањем животињских гласова, а завршава своју имитацију пауновим крештањем Хитлеровог имена, што на неки начин подржава тезу од Адолфу Хитлеру као „чеду“ Првог светског рата.

Lament је албум различитих музичких жанрова. Рекло би се да је израз био подређен захтевима смисла. Тежак већ својом тематиком, уз то и формом. Бликса и Еinstürzende Neubauten нису направили још један флоскуларни, historia magistara vitae est-прилог са киоска брзе историје, све у сврху тренутних потреба њених (историјских) интерпретатора. Бликса и Еinstürzende Neubauten су свесни постојећих тензија које владају, пре свега, у Европи, и упозоравају да Kriegsmaschinerie можда већ увелико траје. Ово је није албум о Великом рату; ово је албум садашњег тренутка.