Култура

Последњи поздрав за Џејмса Гандолфинија

Aутор: Марко Танасковић

Михаел Роскам, The Drop

Сваки пут када се појави филм са последњом, опроштајном улогом неког драгог, недавно преминулог глумца, по правилу нас обузимају амбивалентна и помешана осећања. Постоје, са једне стране, радост и задовољство због прилике да још једном уживамо у непоновљивом таленту и појави нашег љубимца, али и с друге, немала доза сете због свести да су тих сат и по или два филмске радње само увод у неизбежан и коначан растанак који следи са одјавном шпицом. Такав је недавно био случај са занимљивим хладноратовским шпијунским трилером A most wanted man, у коме је последњу улогу одиграо покојни Оскаровац Филип Сејмур Хофман, а такав је, можда још и више, случај са крими драмом The Drop, јер се у њој од публике опрашта велики Џејмс Гандолфини. Овај корпулентни глумац маркантне појаве и врло рафинираног изражајног апарата преминуо је изненада од срчаног удара током посете филмском фестивалу у Риму пре годину и по дана, а његова прерана смрт шокирала је Холивуд и растужила обожаваоце широм света. Гандолфини је свакако био један од глобално највољенијих америчких глумаца , иако никада није освојио Оскара и није по глумачким дометима био раван горепоменутом Хофману, пре свега захваљујући легендарној улози мафијашког шефа Тонија Сопрана у култној телевизијској серији Сопранови, која је по многим изборима и анкетама проглашавана за најбољу драмску серију свих времена. Поред маестралног рада на телевизији, Гандолфини је остварио и запажену каријеру на великом платну, играјући углавном грубијане меког срца у филмовима попут Истинске романсе, Мексиканца и Човека који није био тамо, где је долазила до изражаја његова јединствена комбинација претеће појаве и ретке интелигенције, шарма и скривене рањивости.

У The Drop-у Гандолфини игра рођака Марва, газду популарног бруклинског бара чији су прави власници чеченски криминалци и који служи као један од пунктова за испоруку и преузимање прљавог новца који свакодневно кружи градом. Сам Марв исто иза себе има криминалну прошлост и славне дане када је био страх и трепет у крају, али су га пословне грешке и лоши потези довели у понижавајућу ситуацију да ради за туђе газде у бару који и даље носи његово име. У бару поред њега ради и његов рођак Боб (Том Харди), тих, повучен и религиозан момак из краја, који Марву помаже у вођењу шанка, али и у свим незаконитим делатностима које се одвијају иза паравана угоститељског објекта. Након једне оружане пљачке, Марвова и Бобова свакодневна рутина биће уздрмана, а ствари се додатно компликују када у причу уђу једна престрашена девојка, једно напуштено и пребијено куче и његов бивши, манијакални власник, што ће довести до неизбежних сукоба и разоткривања мрачних тајни из прошлости локалне заједнице.

The Drop је иначе снимљен по литерарном предлошку и сценарију Дениса Лихејна, аутора по чијим су бестселер књигама настали мрачни и атмосферични филмови попут Иствудове Мистична река и Скорсезеовог Затвореног острво, док је у редитељску столицу ускочио Белгијанац Михаел Роскам, који је скренуо пажњу на себе филмом Бикова глава (2011), номинованим за Оскара за најбољи страни филм, а ово му је први велики посао преко баре. У скаду са својим коренима, Роскам уноси свеж, европски сензибилитет у третман америчког криминалног миљеа, помало на трагу америчких урбаних кримића из седамдесетих, а помало и по узору на Возача (2011) данског режисера Николаса Виндинга Рефна, иако је далеко уздржанији и мање естетизован по питању приказивања и фетишизације фимског насиља. Такође, The Drop се на одређеном нивоу може читати и као разгледница из америчког и пре свега њујоршког подземља, у коме свежи дошљаци попут Чечена, Украјинаца, Руса и Шиптара потискују и преузимају незаконите послове од традиционалних и етаблираних италијанских и ирских мафијашких група и породица, баш као што филмски редитељи из Европе попут Роскама или Рефна преузимају уносне ангажмане од својих уморних и потрошених америчких колега. То овај филм чини вишеструко занимљивим, јер, уз солидну крими причу, аутентичну мачо атмосферу и врхунска глумачка остварења, нуди и проницљив коментар на тему америчког melting pot капитализма у коме дивљи и сурови увек отерају оне питоме (или барем мало мање дивље) да би, без превише таласања и уз прихватање америчких вредности, заузели своје место у пирамиди моћи и наставили да обрћу прљави капитал. Ипак, све и да вас таква позадинска димензија и социолошко тумачење уопште не занимају, немојте никако пропустити прилику да погледате The Drop и проведете барем још сат и по времена филмског дружења са великим шмекером и глумчином Џејмсом Гандолфинијем.