Култура

Повратак атмосферичног хорора

Aутор: Никола Кнежевић

Џенифер Кент, "The Babadook"

Хорор је један од жанрова који тренутно у свијету филма највише пати од неоригиналности и недостатка квалитета. Што се Холивуда тиче хорори су се углавном свели на римејкове и снимање наставака који имају само једну сврху, а то је да донесу зараду засновану на старој слави претходних дијелова. Ни ван Холивуда ситуација није много боља. Французи су, истини за вољу, били најиновативнији па тако имамо читав један поджанр француског новог вала хорор филмова који су реинкарнација слешер хорора и такозваних “body horror” филмова који су екстремно брутални и крвави. Међутим, проблем ових филмова (од којих су неки јако добри, попут “Martyrs” или “Inside”) је што се фокусирају само на бруталност и узнемирујуће сцене пуне крви. Одмах у комшилуку треба похвалити и Шпанце који су направили неколико добрих остварења, прије свега серијал „REC”. “The Orphanage” и “Sleep Tight” су такође јако добри филмови, али они ипак нису класични хорори већ психолошки трилери са елементима хорора. На другом крају свијета, далекоисточна кинематографија, која је крајем деведесетих и почетком двије хиљадитих била златни рудник мрачних атмосферичних хорора и која је скоро у потпуности римејкована од стране Холивуда, такође је пала у хибернацију.

Управо у оваквом амбијенту освјежење хорор жанра стигло је из Аустралије. “The Babadook” је дебитантски филм Џенифер Кент, бивше глумице која је изгубила интерес за глуму и одлучила да се посвети режији. То је урадила тако што је послала писмо ексцентричном данском режисеру Ларсу фон Триру у којем га је питала да ли може да буде асистент током снимања његовог филма “Dogville”. Фон Трир је прихватио и управо ово искуство Џенифер Кент наводи као њену филмску школу. “The Babadook” је филм о самохраној мајци Амелији која након трагичне смрти свог мужа живи сама са сином Семјуелом који је веома проблематично дијете. Ноћима не спава убијеђен да га прогони чудовиште. Амелија је чак приморана да га испише из школе због његовог понашања. Једне ноћи Семјуел замоли своју мајку да му пред спавање чита из сликовнице коју је пронашао на полици. Сликовница садржи причу о мистериозном бићу званом “Babadook” које заувијек прогони особу која сазна за њега. Након што Амелија прочита причу почиње да примјећује необичне ствари по кући и постаје свјесна да нешто заиста није у реду.

Кратак опис радње филма не звучи јако оригинално али не дајте да вас то превари. Истина, филм не садржи неку комплексну и јако занимљиву причу. Међутим, “The Babadook” красе 3 карактеристике: атмосфера, глума и атмосфера. Џенифер Кент као утицаје наводи Дејвида Линча, Романа Поланског и Џона Карпентера. Када се томе придода и њен дански ментор, јасно је ко су заправо духовни очеви њеног дебитантског филма. И заиста, нагласак на атмосферу у филму подсјећа на ремек дјело Романа Поланског “Rosemary’s Baby” као и на Линчов мрачни првенац “Eraserhead”, који такође обрађује тему тешкоће родитељства (“Eraserhead” је рађен у црно-бијелој техници, а Џенифер Кент је првобитно планирала да “The Babadook” такође сними као црно-бијели филм). У филму нема толико јурњаве, крви, вриске, нема такозваних “jump scares”, јефтиних трзавица које користе немаштовити режисери да би препали публику (најчешће изненадним гласним звуковима). Атмосфера филма је та која код гледаоца ствара напетост и нелагоду, управо на онај начин како је то урађено у сјајном инди хорору “The Blair Witch Project”. Чудовиште “Babadook” се појављује само два-три пута у филму и то чудовиште није оно што изазива страх, исто као што ни вјештица из Блера није оно што је страшно у том филму (вјештица из Блера ниједном није приказана у филму). Напетост, константно ишчекивање и сабласна тишина у неким тренуцима су оно што чини атмосферу у “The Babadook”.

Тема овог филма је заправо однос између мајке и сина и Амелијина борба са тугом и жалошћу због смрти њеног мужа. Баш у овом аспекту филма до изражаја долази фантастична глума. Еси Дејвис бриљира у улози самохране мајке која због огромне туге полако почиње да луди. Шестогодишњи Ноа Вајзмен такође сјајно тумачи лик њеног сина Семјуела. Глумачки квалитети поменутог двојца огледају се у невјероватној промјени у другој половини филма. Семјуел је у почетку тај који је проблематичан и чије понашање забрињава, а Амелија покушава да тај проблем ријеши љубављу и мирноћом. Међутим, касније је Амелија та која je нестабилна, која постаје насилна и која тоне све дубље у лудило, а Семјуел се нагло смирује, преплашен застрашујућим понашањем своје мајке (Амелијино психолошко стање вјероватно је инспирисано ликом којег тумачи Џек Николсон у култном хорору “The Shining”). Овдје Џенифер Кент истиче и главну тему филма – изазови са којима се суочавају самохране мајке и једну реалистичну слику родитељства. Она нам приказује врло реалан и могућ сценарио у којем мајка не зна како да се носи са понашањем свог дјетета. Врло често чујемо о ситуацијама у којима родитељи повриједе своју проблематичну дјецу. Управо та табу тема је заинтересовала режисерку која у филму осликава баш такав један однос који је све само не идиличан. Мало ко је овом проблему приступио на овај начин, а поред Џенифер Кент јако добро је то урадила Лин Ремзи са својим одличном филмом “We Need To Talk About Kevin”.

Многи гледаоци имали су негативне коментаре на приказ чудовишта “Babadook”. Чудовиште заиста није приказано на увјерљив начин и уопште не изгледа застрашујуће. Међутим, ауторка истиче да је то циљано тако, чудовиште изгледа баш онако као у сликовници и идеја је била да се не прибјегава специјалним ефектима. Поред тога, чудовиште је увијек у другом плану. “Babadook” је заправо отијелотворење туге и жалости која расте у људима и која постаје све већа. Управо због тога “Babadook” пред крај филма добија облик Амелијиног покојног мужа у сцени конфронтације са Амелијом и Семјуелом. Ова сцена је уједно и најслабији моменат филма јер је можда било простора за мало разрађенији расплет. “The Babadook” је обавезно штиво за све љубитеље атмосферичних и психолошких хорора. Ако сте пак поборник нешто динамичнијих и крвавијих хорора или ако очекујете комплексну причу са наглим и неочекиваним заокретима, онда можда “The Babadook” није за вас. Међутим, некада је битнији пут, а не одредиште.