Култура

Магија под старе дане

Aутор: Марко Танасковић

Вуди Ален, Magic in the moonlight

Вероватно да не постоји у светском шоубизнису, са очигледним и упадљивим изузетком кантаутора и песника Леонарда Коена, вреднији и продуктивнији 80-годишњак од Стјуарта Конингсберга. Конингсберг, познатији свету као Вуди Ален, рођени Њујорчанин и жива легенда америчке кинематографије, већ преко четири деценије сваке године уредно и без превелике помпе испоручује својој верној публици барем један филм годишње, што му је донело изузетно богат и разноврстан стваралачки опус, али и четири Оскара (све за сценарио) уз чак 19 номинација у различитим категоријама по чему је апсолутни рекордер. Као комплетан аутор, у европском, новоталасном смислу, Ален сам пише, режира, често и глуми у својим филмовима, а током деценија искристалисао се и специфичан „вудиаленовски стил“, драматичних комедија или комичних драма са неуротичним и романтичним ликовима који упадају у шашаве ситуације и изговарају духовите и парадоксалне реплике, које често осликавају Аленов променљив и често противречан однос према великим, метафизичким питањима људске егзистенције.

У том смислу, његов најновији филм, 44-ти по реду целовечерњи који потписује као режисер, Magic in the Moonlight, нимало не одступа од тог препознатљивог вудиаленовског манира на који је његова тврдокорна публика навикла и који очекује од свог времешног и прослављеног аутора. На позив пријатеља, чувени мађионичар Стенли (Колин Фирт) путује на југ Француске како би раскринкао наводно видовиту и сиромашну девојку Софи (Ема Стоун) која је залудела читаву богату Кетлиџ породицу, а нарочито њеног мушког наследника који намерава да је ожени. Убрзо, међутим, намћорасти и цинични Стенли открива како и његова осећања према љупкој Софи расту, док се типично британски хладни рационализам топи под зрацима медитеранског сунца и необјашњивих чуда која Софи изводи. До краја филма испоставиће се да ништа није онако како изгледа на први поглед, али и да је понекад корисније, личне среће ради, препустити се слатким илузијама и романтичним заблудама него тврдоглаво и егзактно инсистирати на разобличавању и разоткривању оно мало чаролије која је преостала у нашим огољеним и осиромашеним животима.

Аленове опсесивне теме вечно супротстављеног односа вере и рационалног, судбине и случаја, односно изобиља комичног и апсурдног у људској егзистенцији најбоље оваплоћује сам Стенли као типично аленовски лик уздржаног и ироничног скептика и интелектуалца који очајнички жели да поверује у нешто више, а пре свега у чудотворну моћ љубави да потпуно трансформише сваки па и најбезнадежнији живот. Оскаровац Колин Фирт сјајно је дочарао пригушену патњу несрећног и безверног човека који се крије иза маске углађености, интелигенције и сарказма, а млада и лепоока Ема Стоун је освежење у дугом низу ексцентричних и луцкастих јунакиња које обично доминирају у Аленовим романтичним комедијама. Са лепршавом и елегантном атмосфером као пресликаном из неког изгубљеног романа Скота Фицџералда, раскошном фотографијом отмених и осунчаних локација на француској ривијери, одговарајућом носталгичном музичком подлогом џеза и регтајма и оскарвајлдовским дијалозима препуним игара речи и префињене ироније, Magic in the Moonlight представља симпатично анахрон и шармантно забаван излет, барем на неких сат и по времена, из суморне и сиве свакодневице у којој смо принуђени да обитавамо. Једна од најпривлачнијих одлика Аленових филмова одувек се састојала управо од тога да они нуде прозор у целулоидне светове у које би се већина људи радо преселила и приказују живописне ликове са којима би се свако радо дружио. Без обзира на све скандале и афере из приватног живота које су га пратиле још од 90-их, публика је у његовим остварењима увек могла да пронађе јединствену комбинацију креативности, доброг хумора и хуманости, а познати и тражени глумци по правилу су прихватали да глуме код њега за мале хонораре не би ли се, уз помоћ Аленовог сценаристичког „Мидиног додира“, огребали за неког Оскара, као што је пошло за руком Кејт Бланшет у прошлогодишњем хиту Blue Jasmin.

Слично отприлике стоје ствари и са Magic in the Moonlightгде првокласна глумачка екипа оживљава Аленову костимирану визију епохе између два велика светска рата. Да се разумемо, није у питању никакво ремек-дело, све ово је већ виђено и надахнутије обрађено у остварењима попут Пурпурне руже Каира, Хане и њених сестара или Sweet and Lowdown, али имајући у виду ауторове поодмакле године и свеопште тужно стање америчке кинематографије данас, не смемо превише цепидлачити. Ова позна, четврта фаза Алановог стваралаштва, која отпочиње 2005. са изврсним Match Point-om и коју карактерише напуштање Њујорка и Америке, већ је изнедрила неколико неочекиваних бисера (Поноћ у Паризу, Љубав у Барселони) Сваки нови Аленов филм је догађај за себе и треба му се радовати, јер су ретки преостали аутори који враћају магију на филмско платно. А та крхка и драгоцена магија, знамо то предобро, неће довека трајати.