Култура

Tiananmen square и друге приче

Aутор: Милош Јоцић

Слободан Рељић, Криза медија и медији кризе

Упркос директном наслову и јасној намери истакнутој на задњим корицама – намери, наиме, да се објасни модерна улога медија као пропагаторске, а не просветљујуће силе – студија Криза медија и медији кризе Слободана Рељића заправо је опширан текст о глобалном културолошком стању уопште, метикулозно написан кроз призму политике, социологије, економске филозофије и, на крају, идеологије. Штавише, о самим медијима и (де)еволуцији новинарског заната Рељић проговара, у бруталном финишу свог дела, тек на крају, у последња два поглавља, онда када своје истраживање постави на чврсте ноге детаљно објашњених друштвено-историјских околности. Јер, једна од основних чињеница коју Рељић покушава да комуницира са публиком јесте да су медији тек једна шара у патерну модерне културе, и тек један од многобројних алата у рукама модерне власти, како економске тако и политичке. Како је сам у једном пасажу написао: „Држава је (...) ослонац за корпорације, корпорације су кичма друштва, војни естаблишмент је чувар центара равнотеже и заштитници од спољне агресије на систем, а медији су жреци и забављачи“.

Да је Рељићево дело роман, рекли бисмо да почиње негде од краја приче, од чина већ свршеног, или макар од његове средине. У прологу, писац евоцира слику „предања“ о масакру на Тргу Тјенанмен, о покољу који је Кинеска народна армија починила над сопственим народом (који је деловао у својству продемократских демонстраната) 1989. године. У глави нам се тада јавља она фотографија Незнаног демонстранта који стоји испред кинеских тенкова, пречећи им пут. Веома симболичка стар: ето, један погрбљен, просечан мушкарац, наспрам неколико титанских ратних машина, на широком путу. Како тенкови крену да га обилазе, тако се и он креће да их блокира. Ту филмску причу, дату без титлова, западни медији (јер беше то фотографија Џефа Вајденера, из Associated Pressа) предочавали су као приповест о Малом против Великих – о безименом и храбром кинеском демонстранту који пасивним, гандијевским отпором блокира прилаз насилној машинерији терора, синегдохи тоталитарне кинеске власти која не преза да на улице своје престонице, на свој народ, пошаље војску у пуној борбеној спремности. Неколико деценија касније, упућује Рељић, чини се да је таквој причи истекао рок трајања. Са Викиликсом, инфо-терористичким пројектом Џулијана Асанжа, дошла је фуснота везана за Трг Тјенанмен која је казала: масакра, заправо, никада није било. Нико га никада није потврдио, а амерички званичници у Пекингу чак су и својим очима видели мирно раштркавање демонстраната, готово без испаљеног балистичког метка. Покољ на Тјенанмену створен је, дакле, у новинарским редакцијама, углавном западним, а не на том знаменитом пекиншком тргу.

У Рељићевој књизи, дакле, пратимо удаљавање медија од објективног преношења истине (у сврху друштвене ангажованости, алтруистичког упућивања јавног мњења) у правцу прављења прича. Истина се више не преноси у чистом облику, него се према потреби филтрира, а парадигма се јасно удаљава од документарности садржаја према његовој свесној манипулацији. Овакву промену Слободан Рељић не посматра издвојену у вакууму, већ је повезује са изузетно широким друштвено-политичким околностима. У сржи архитектонског проучавања Кризе медија и медија кризе налази се, заправо, једно идеолошко проматрање. Као средишње место свог тумачења Рељић узима, прво и пре свега, анализу развоја капитализма: испрва његово учвршћивање у западној цивилизацији, а потом и његово развиће у такозвани „корпоративни“ капитализам: систем непознатих, бирократски скривених извора моћи. У окружењу корпоративног капитализма, са „демографијом“ и „потрошачком масом“ се поступа нешто другачије него у сада анахроном „предузетничком“ капитализму. Купци, тако, више нису они који обликују производну политику одређене компаније; напротив, компаније су оне које манипулишу њима, обликујући њихов укус и усмеревајући их да га подреде политици компаније. (Сећамо се, у том смислу, изјаве Стива Џобса о томе како „купцима није посао да знају шта желе“. Овај цитат, уз име његовог аутора, самог себе интерпретира.)

Тренутак који представља Рељићев ослонац помоћу кога ће „померити свет“ јесте чин инфилтрације такве поетике потрошачке, висококорпоративне културе касног капитализма у поетику демократске власти. Другим речима, онај моменат када Владалац својим поданицима више не влада, већ манипулише, онако како то раде компаније својим купцима. Криза медија и медији кризе детаљно описују, као једну од основних поставки књиге, управо појаву удруживања концепта Конзумеризма и концепта Власти, тај феномен потрошачко-демократске културе у свету техносфере и инфлације информационих технологија. У том окружењу, како упућује Рељић, медији, као оруђа властодржаца, постају истоветни адвертајзинг агенцијама. Оба продају (подвлачимо – продају) не производ, већ поетику производа; јер производ може бити увек исти, „објективан“ (Најк увек продаје исте патике, Кока-Кола увек пића истог укуса), али начин на који се он представља „потрошачима“ сасвим је у рукама момака са авеније Медисон. Медији које Рељић проучава јесу писци на најам, ghost writeri наручених наратива, чији су налогодавци или оглашивачи, или парламенти. У таквом обликовању губи се, разумно, оно што је у идеалној основи новинарског позива – тежња ка истини, и тежња ка критичком односу према инструментима моћи. Рељићева књига, иако не прати чисто линеарни развитак концепта „медија“ кроз историју (а Рељићев историјски замах је заиста велик, простирући се на неколико векова евроамеричке историје, узимајући у обзир чак и скорашње догађаје попут Велике економске кризе, посттранзиционе Србије, скорашњих америчких председничких избора), ипак пажљиво прати разливен, али једносмеран суноврат идеја Истинитости и Служења народу, које су макар декларативно биле повезане са новинарским занатом, однсоно данашњим новинарским бизнисом.

И управо је таква искреност, Рељићева оштра искреност у Кризи медија и медијској кризи, оно чиме ова студија доноси духовну, интелектуалну радост читања. Криза медија и медији кризе је салонска књига, односно књига интелигентног дијалога. У њој се говори о стварима које су иначе на памети чак и просечном припаднику оне конзумерно-демократске „демографије“ („Новине нас лажу“, „Демократија је илузија“); односно, у књизи се не прича о апстракцијама модерне културе, већ о стварима истинитим и животним. Оно о чему се говори у кафанама, Рељић, као учењак, образлаже и разлаже путем високоразвијеног критичког дискурса. Његов густ витраж цитата и референци, где се позива на све између Адорна и Чомског, а који наликује академском току свести, можда би био тежак за пробијање да није оне препознатљиве новинарске бриткости стила, коју Рељић изразито негује. Онда када у тексту будемо, у мору тих речитих навода, чули глас самог аутора, слушаћемо глас веома самосвојан, притајено емотиван, несумњиво лично везан за тему о којој се расправља. Слободан Рељић ову књигу и пише као припадник субверзивне интелигенције, смештене, за разлику од бројних сличних аутора (Бернејза, па чак и поменутих Адорна, Чомског) не у Центру, већ на оно што и сам аутор назива Периферијом или Полупериферијом. Његова блага ироничност у излагању, праћена још неприметнијим племенитим бесом, упућена је онима којима је и Емил Зола говорио „Оптужујем!“. Такав тон, уосталом, издваја Рељића од оних хладних, можда бисмо рекли и злоћудно емотивно невезаних Bambridge scholars, бирократске и анонимне групе моћних учењака, како су били називани у једном шаљивом, авантуристичком холивудском филму.

Слободан Рељић, Криза медија и медији кризе. Службени гласник, 2013.