Култура

Редефинисање музике шапатом

Aутор: Никола Кнежевић

FKA Twigs, LP1

Иза умјетничког имена FKA Twigs налази се Tahliah Barnett, британска пјевачица и плесачица која живи и ради у Лондону. Каријеру је почела плесањем у спотовима Jessie J, a њен први музички подухват био је сјајан али и превиђен EP једноставно назван EP1 који је изашао 2012. године. Сљедеће године излази њен EP2 који јој доноси и свјетску популарност, првенствено због опчињавајућих нумера “Water Me” и “Papi Pacify”. Ове године FKA Twigs коначно издаје и свој дебитантски албум (опет једноставно насловљен LP1) који је сасвим сигурно један од најбољих албума 2014. године. LP1 је номинован за овогодишњу награду Mercury која се додјељује за најбољи албум у Уједињеном Краљевству и Ирској и која је нека врста алтернативе наградама BRIT, које су много комерцијалније и доминантније. (Ако бисмо BRIT награде назвали музичким Оскарима онда би Mercury награда била музички пандан Златној Палми из Кана).

LP1 није албум који ћете пустити у позадини да би убили вријеме или да би га слушали нехотице док сурфате по интернету. LP1 је албум који се слуша од почетка до краја, са слушалицама у ушима које ће вам боље дочарати хармонију гласова који уз какофонију електронских неправилних ритмова производе пјесме које хипнотишу али и стварају благу нелагоду у исто вријеме. Управо то константно смјењивање нелагодних дигиталних звукова и мистичних гласова FKA Twigs који су на граници шапата тјера слушаоца да са максималном пажњом одслуша албум до краја. Највећи утицај на продукцију албума има венецуелански продуцент Arca који већ сада представља име које ће редефинисати електронску музику. Овај двадесетчетворогодишњи музичар је био један од водећих продуцената на посљедњем албуму Kanye Westa названом Yeezus а недавно је изашла информација да ће он бити продуцент и на сљедећем албуму исландске диве Björk. Arca заједно са именима попут Lapalux, Actress, Evian Christ, Clams Casino и другима представља вал експерименталних продуцената који пробијају границе жанра и производе један нов, футуристички звук.

Управо такав звук, који представља комбинацију лондонских жанрова попут гаража, дабстепа и све популарнијег грајма који потичу из британске андерграунд сцене, је присутан на читавом албуму LP1. Међутим FKA Twigs комбинује овакав звук са својим вокалима који категоријално припадају све присутнијем жанру атмосферичног електро РнБ-ја којег су популаризовали извођачи попут The Weeknda, James Blakea и сјајне BANKS. Ти њени вокали у пјесмама су често наснимљени једни преко других и по неколико пута, сваки пут у различитом тоналитету и то преклапање гласова нам понекад даје утисак као да читав један женски хор пјева одређене дионице, што је уочљиво одмах на уводној нумери „Preface”. FKA Twigs међутим не користи своје вокале само да би постигла ефекат хора, она свој глас користи и као инструмент, на сличан начин као што то ради експериментална умјетница Holly Herndon. Гласови на албуму се често стапају са звуком синтисајзера и уз кориштење доста еха слушаоцу стварају утисак као да пјесму слуша у огромној пећини у којој звук долази са свих страна. Ако су за вас најбољи вокали они који имају највећи распон или они који високе тонове пјевају на снажан и енергичан начин, онда вас Tahliah Barnett неће одушевити и можда ћете сматрати да је њен глас поприлично слаб. Али будите убијеђени да је њен глас који је некада тих попут шапата у сваком тренутку такав са намјером и да је она константно под контролом. Јачина њеног гласа, подизање и спуштање тоналитета у правим тренуцима, фокусирање на технику гласа а не на његову јачину знатно подсјећају на вокална умијећа пјевачице Portisheada Beth Gibbons. Техника њеног пјевања је аутентична и због тога нико у музици не звучи чак ни приближно као FKA Twigs. А управо то је одлика иновативних и вансеријских извођача.

LP1 на моменте звучи као трип хоп, што је осјетно у пјесми „Video Girl”, а посљедња нумера на албуму је заправо поп пјесма. FKA Twigs дакле не бјежи од својих утицаја већ их комбинује и претапа, баш као што то ради са својим гласом и инструментима, и производи нешто ново што и након завршетка слушања остаје у ушима слушаоца попут еха. Најупечатљивија нумера на албуму сасвим сигурно је „Two Weeks” гдје она, баш попут богиње у видео споту, пјева као да господари натприродним свијетом пожуде и страсти. Што се текстова тиче, читав албум је изразито еротски и изразито личан. Tahliah Barnett исповједа своју пожуду, своју емоционалност, интиму али и самоћу, презир према самој себи, рањивост и усамљеност. Ове емоције се испреплићу из пјесме у пјесму. Оне се поништавају али у исто вријеме и надограђују једна другу у једном дуализму који је карактеристичан за читав албум. Хармонија и дисхармонија, пожуда и презир, интимност и усамљеност. FKA Twigs себе представља као божанство које је рањиво и које уопште није савршено.

Цјелокупан утисак који FKA Twigs оставља може се додатно побољшати ако се погледају неки видео снимци или спотови на којима Tahliah Barnett плеше. Не само да њен рад редефинише музичке жанрове, он редефинише и саму умјетност. Овај мултимедијални приступ, комбинација музике, плеса и визуелних подстицаја све је присутнији у модерној умјетности и као такав се практикује и на лајв наступима. Баш збот тога су концерти FKA Twigs и Arce један посебан доживљај који ће сасвим сигурно остати у памћењу свакога ко буде имао привилегију да их посјети.