Култура

Мемљиви блуз

Aутор: Филип Вукотић

Владица Радојевић, интервју

Блуз резервата је настао 2003. године у Крушевцу. Чине га Душан Милутиновић (гитара), Немања Видојевић (бубњеви) и Владица Радојевић текстописац, певач и гитариста са којим смо водили разговор о рокенролу данас, начину на који један бенд може да се избори за своје место на сцени, и плановима за будућност после албума Камен, душа, жица, објављеног прошле године под етикетом Слушај најгласније из Загреба, за које је бенд добио одличне критике.

Бенд је добио име по роману Блуз резервата Индијанца Шермана Алексија. У ком смислу је та књига утицала на бенд, и где је све данас резерват, а шта је све данас блуз?

Књига је утицала на бенд у том смислу што смо узели њен наслов за наше име. Паралела је и у томе да се и у књизи ради о бенду који је настао у једној изолованој средини и настоји да поруши чврсте менталне и физичке границе свирајући рокенрол. Резерват је свако место у коме своје природне моћи, жеље, тежње, те стечене вештине, не можеш да развијаш, због различитих врста скривене или нескривене репресије. Некога ово сазнање тера у депресију, али Блуз Резервата је бенд борбе. Што се тиче блуза, он је стање духа. Осећање да те Бог није заборавио и кад је најгоре. Сазнање да живот чине и кишни и сунчани дани, да све има своје време, и да ако превариш другога у нечему, заправо вараш себе. Блуз није само музичка форма са пентатонским скалама. То је осећај када засвираш и имаш утисак да си, док ритам меље, из најгорег блата ускочио у водопад који те, чистог, води право ка Сунцу.

Нешто о музичким утицајима...

Многи су и разнородни. Амерички гаражни рок, делта блуз, американа, рок с краја 60-тих и почетка 70-тих, по зрно-два из различитих алтернативних праваца... Помешани, али и прерађени и надвладани, дали су, уз огромну примесу личног искуства, нешто сасвим ново у звуку, текстовима и ставу овог бенда.

Блуз резервата нема стандардну ритам секцију, тј. бас и бубањ, већ две гитаре и бубањ. Како се та постава одразила на звук бенда?

Мислим да смо овде успели да направимо велику иновацију, чак и у односу на Џона Спенсера, чији бенд сматрамо једним од најоригиналнијих икада. Ту мислим и на звук, и на аранжманска решења. У звуку нашег бенда бас фали само басистима, и то након 40-так минута одслушаног концерта, када примете да басиста физички не постоји. Уосталом, треба ли Дисциплини кичме гитара?

Где је по теби данас рокенрол сцена у Србији и региону? Пре свега ту мислим на бендове који свирају музику сличну вашој. Да ли их има и каква је сарадња међу вама?

Има много бендова код којих се виде иновације. Рокенрол, дакле, иде напред. Ми смо у одличним односима са свим гаражним рок бендовима у региону. Ту је много помогао Timebomb LDN Records, који овакав звук афирмише на сваки могући начин. Евокерси из Вараждина, Вране Камене из Београда, Ноу рулс из Тузле, Шејтанси из Жупање, Гараж ин Џулај из Осијека, Биг Чармин Мен из Свилајнца, Супероператер из Загреба, и у животу, а не само на интернету, истински су нам пријатељи. Са већином смо већ свирали, а планирамо и многе заједничке наступе у будућности.

Када би требало направити паралелу између рокенрола 90-их, 2000-их који би твој закључак био? Да ли се оштрица рокенрола иступила или је само мање видљива данас него, рецимо, 90-их?

И једно и друго. Околности су се много промениле. Несумљиво је далеко лакше свирати (мада не и наступати), али си деведесетих у мору био острво, а сад си зрно песка. За разлику од деведесетих, сада је сваки бенд жанр за себе, а то баш и није добро. Такође, изговорена реч, али и свака акција је, појавом интернета, у великој мери девалвирала. Зато треба трагати за решењима која ће то променити. Ето, ми своје песме нећемо више стављати на фри даунлоуд. Делује сулудо, али ћемо бар знати реално где смо, и чуће нас они који заиста треба да нас чују, а ми са истим жаром свирамо за 5 и 500 душа.

Шта учинити да ствари крену на боље?

Ту свако од нас мора да нађе сопствени одговор. У сваком случају, што више повезивања оних који су слични, на равноправној основи, и што више акције. Проблем сцене генерално је непотизам. Исти састави на истим фестивалима, док многи састави који ако нису бољи бар нису лошији, немају никакву шансу. Недавно сам питао можда најпознатијег менаџера код нас какве би биле шансе бенда који би свирао и изгледао исто као Шкртице, а чине га Пере Перићи и Мике Митићи из Лапова. Човек је из места одговорио: никакве. Али то није разлог да се падне, већ јаче загризе.

Шта је са крушевачком сценом данас?

Не постоји сцена, већ неколико веома озбиљних бендова из различитих жанрова. Они раде вредно и искрено, упркос томе што је перспектива никаква. Као и у готово свим сличним местима у региону, највећи проблем је тај што публике више нема.

Које су поруке рокенрола данас? Где се ту Блуз резервата налази?

Поруке су исте као и увек: борба против неправде, пружена рука ономе ко жели мир, напредак, истина као оружје против лицемерја, кога је прогресивно све више. За старе поруке, Блуз Резервата доноси нове форме, неке које можда тек треба открити. Музика и текст су код нас увек у складу, без било чијег првенства, неодвојиви.

Шта је Мемљиви блуз из ваше песме?

То је осећање празнине које се јавља када се нека љубав заврши. Делује излизано, похабано, отрцано, као нешто чему је прошао рок употребе, нешто о чему знамо све, али нас увек изненади колико може да заболи и колико је тешко наћи лек.

Припремате нови албум. Који су планови за будућност и колико су они везани за Timebomb LDN Records?

Песме за нови албум су спремне, и ових дана почиње снимање. Имамо сву потребну опрему и знање да то урадимо. Продукцију ће радити Немања, бубњар бенда, који је уједно задужен и за звук. Свираћемо свуда где буду постојали елементарни услови за то. Верујем да ће албум који ћемо урадити бити оријентир будућим генерацијама за то где је и шта је гаражни рок са јаком блуз основом данас, те да смо у понечему отишли и корак даље од светских бендова који су жанровски слични. У Timebomb LDN Records, чије је седиште у Лондону, препознали су наше идеје и мислим да ћемо у будућности много тога урадити заједно, ма какве нам препреке биле на путу. А много их је. Иначе, реч је да кажем и понешто о овој издавачкој кући. Реч је о издавачу који жели да окупи око себе најквалитетније андерграунд извођаче, не само из области гаражног рока, и пружи им шансу коју им овдашње непотистичке структуре свакако неће дати. Зато позивамо бендове који у маси истих извођача, и поред несумњивог квалитета, не успевају да наступе на неком фестивалу или у „реномираним“ клубовима, да се јаве на ову лондонску адресу. Можда не могу да засвирају у Новом Саду, али ће моћи у Лондону или Амстердаму. Горибор је најбољи пример, а управо је Timebomb, иако под другим именом, организовао њихове наступе у Уједињеном Краљевству.

Пре него што чујемо ваш нови албум, који су по теби најбољи албуми 2014. године на нашој и светској сцени?

Џек Вајт нас увек изненади колико успева да изнова буде нов. Што се тиче домаће сцене, никог посебно не бих издвојио, јер је ово година у којој се започињу многе велике ствари, које ће се до краја реализовати тек у наредној.

Нешто за крај...

Решење сваког проблема је у човеку, не ван. Не постоји несавладива препрека, већ само лоше нападана. Зато памет у главу, а песме БР су ту да вам дају понеку добру идеју како да нађете снагу тамо где помислите да је више нема.