Култура

Неки нови клинци Ричарда Линклатера

Aутор: Марко Танасковић

Boyhood, Ричард Линклатер

На недавно одржаном десетом фестивалу ауторског и ангажованог филма Слободна зона, као једно од најзапаженијих дела издвојила се америчка драма Boyhood, најновије, иначе 16. по реду. остварење Ричарда Линклатера, кога српски филмофили пре свега препознају и памте по његовој романтичној Before трилогоији (Пре свитања, Пре сумрака и Пре поноћи), шармантној серији филмова који, током двадесет година са деветогодишњим размацима, прате љубавне заврзламе, али и интелектуално и духовно сазревање једног америчко-француског пара који се случајно среће и судбински заљубљује у поноћном возу између Будимпеште и Беча. Распричани, топли и интимни, препуни духа и искричавих опсервација о људским односима, филмови из поменуте трилогије били су права оаза спонтане аутентичности, интелигентног хумора и непатворених емоција у пустињи конфекцијских, холивудских остварења која су махом изгубила сваки осећај за приказивање начина на који млади људи заиста комуницирају и повезују се у стварном свету.    

Управо због такве репутације, биоскопске сале Дома омладине и Дворане културног центра биле су тесна у оба термина (премијерном и репризном) да приме све оне који су желели да виде најновије дело једног од култних хероја америчке независне филмске сцене. Уосталом, Boyhood су од самог почетка пратиле блиставе критике, али и прилично необична и интригантна уводна прича око самог метода и дужине снимања филма. Наиме, у жељи да што аутентичније и реалистичније прикаже хронику одрастања једног дечака у Америци 21. века, Линклатер је још 2002. на кастингу одбрао седмогодишњег Елара Колтрејна са којим је у наредних 12 година, али и само 39 дана снимања, постепено градио кинематографску епопеју о Мејсону Џуниору и његовој растуреној породици из Тексаса (одакле је и сам Линклатер). На самом почетку филма Мејсонови родитељи (играју их Итан Хоук и Патриша Аркет) се разилазе, а он остаје, заједно са старијом сестром (игра је режисерова кћерка Лорелајл), да живи са мајком. Од тог тренутка почиње Мејсонов емотивни ход по мукама, ту су стална сељакања услед финансијских потешкоћа и жеље његове амбициозне и вредне мајке да се образује, не један већ чак два очуха алкохоличара и силеџије који упорно покушавају да га дисциплинују и „доведу у ред“, сталне свађе са сестром, али и разочарења у неодговорног оца јебиветра који нема сталан посао и који и даље свира гитару у рок бенду. Ипак, не може се рећи да је Мејсоново детињство несрећно, и мајка и отац га воле и настоје, свако на свој начин, да га изведу на прави пут, сестра му је константна подршка, читава дисфункционална породица настоји да остане на окупу пред разноврсним искушењима савременог живота, док сам дечак пролази кроз уобичајене иницијацијске ритуале одрастања-од дечачких несташлука и пијанстава преко првих пољубаца и сексуалних односа до тешких раскида и тинејџерских патњи.

Чувени мајстор хорора и генерално потцењени писац Стивен Кинг једном приликом је рекао да је читава његова ауторска поетика изграђена око убеђења да нас оно што нам се догоди у детињству и раној младости заувек одређује. Делујући по сличним принципима, Линклатер нам показује како околности Мејсоновог одрастања обликују његову личност и карактер, претварајући га у интровертног сањара и врло вероватно будућег уметника-фотографа. Он то чини врло суптилно и ненаметљиво, кроз вешто пласиране, изнијансиране детаље и комадиће дијалога који протоком времена током филма доносе неочекиване спознаје и увиде у психолошка стања и мотивацију главног протагонисте и осталих ликова из његовог окружења.  

Упоредо са променама у Мејсоновом личном и породичном микрокосмосу, Линклатер нам приказује и промене на ширем друштвеном плану, бележећи крупне политичке догађаје попут рата у Ираку, избора Барака Обаме за председника САД и светске финансијске кризе, али и културне феномене и трендове попут књига и филмова о Хари Потеру, појаве Ајфона и опсесије друштвеним мрежама. Ту је наравно неизбежна и музика епохе, крећући се у распону од Колдплеја преко Лејди Гаге до Дафт Панка, што још више доприноси утиску да посматрамо први прави филмски портрет 2000-их, насликан са уздржаним, али ипак носталгичним патосом који је обично резервисан за давно прохујала времена. Када смо већ код носталгије, немогуће је сузбити шок и одређену дозу меланхоличне сете пред чињеницом да су Итан Хоук и Патриша Аркет, некада главни јунаци култних филмова 90-их попут Друштва мртвих песника и Праве романсе, сада већ довољно остарелии средовечни да играју родитеље тинејџера.

У једној од најбољих сцена филма, пред сам крај, Мејсон се поздравља са мајком пред одлазак на колеџ када она неочекивано бризне у плач. Одједном суочена са поражавајућим сазнањем да је најбољи део живота прошао и да деца одлазе , она се кроз сузе поверава сину: „Очекивала сам да ће бити више од живота.“ Аутор ових редова, такође дете деведесетих, пожелео је да је тада загрли и да јој каже: „Ниси једина, драга Патриша, сви смо то негде очекивали, док смо, у тами биоскопске дворане, узбуђено гледали пре двадесет година како са Кристијаном Слејтером бежиш после опште пуцњаве са коферима пуним новца. Али, нажалост, филмови су нас слагали. Није било ничег више, никакве велике авантуре нити грандиозног хепиенда, само мукотрпни рад, подизање деце и рутина свакодневице испод које зјапи велика празнина. А, у међувремену, стасали су неки нови клинци и јурцање за сновима припада сада њима...“