Култура

Са острва музике

Aутор: Филип Вукотић

Eyot, Similarity

Насукан. Изолован. Препуштен. Бити остављен (на) пустом острву. Савладати и побити све формуле једне непрегледне ромбинзонијаде мотива и симбола инструменталне Marooned Pink Floyd-а, могуће је уколико одбацимо тиранију дефиниције и нужност сврставања слика и асоцијација у појмове. Једна је ствар слушати математику тонова, а сасвим друга остварити синестезијски доживљај у конекцији математике, искуства, психе и осећања сједењених у нарочиту уметничку представу. Тај амалгам уметности непостојан је, променљив, из чега потиче она неутажива жеђ за испијањем његових сокова, јер могућности онога што нуди су бесконачне. Тако ће Гилмор и друштво у Marooned пустити да кроз кулисе морских птица и таласа пробије било једног „усамљеничког“ живота чији ће се ритам након два и по минута приповести претворити у откуцаје суживота два међусобно препозната света, човека и острва као открића сопствене подсвести. То је насуканост о сопство које се остварује као пуна једра.

Једно другачије острво од овог, острва подвести, изникло је (неко би рекао ниоткуд) у речној матици или међу језерским струјама српске музичке сцене као својеврсни инцидент. Реч је о нишком инструменталном саставу Eyot чијим се првим албумом Horizon из 2010. године унела значајна промена у дискографској топографији и ван граница у којима Eyot стварају. Чест опис неког албума или неких музичара који свирају заједно, а стварају под различитим утицајима једна од најизраженијих необичности управо њиховог албума првенца. Као да заиста чујете четири иструмента који долазе из четири различита музичка жанра. Гитара често звучи као обуздана хеви-метал експлозија, док нпр. клавир свира џез који плови на мотивима балканске етно музике или, чак и, музике за филм. Иако у појединим композицијама звуци инструмената поред исувише присутне жанровске и изведбене базе музичара као да не комуницирају једни са другима, успевају, међутим, да створе атмосферу која уз ванредну композиторску умешност бенда представља његов главни адут. А није ли то све што је потребно једном бенду? Хемија је првим албумом успостављена. Међу музичарима сигурно, али и између бенда и публике.

Да победе на Umbria Jazz Balkanic Windows competition 2009. године и у Кану на MIDEM OFF Showcase 2012, као и први албум нису били само бљесак тренутног надахнућа и стицаја околности Eyot то потврђују наредним издањем из 2013. године, албумом Drifters (објављен под етикетом Neuklang) којим су своје стваралачке и извођачке квалитете довели до максимума. Све је на овом албуму изнијансирано савршено. Усаглашеност више није проблем. Композиције махом имају тај дубоко елегични молски тон и албум отвара, можда емоцијом најтежа, She is dreaming of a better day, што у многоме говори о начину на који се ствара идентитет бенда.За насловну нумеру бенд је снимио спот, а тешко је рећи да се нека нумера издваја, јер све су поравнате истим/високим квалитетом. Али ако би се морала одабрати нека „на прву лопту“ онда би то била Firebird. Овим албумом бенд је дефинитивно купио улазницу за многе клубове и музичке позорнице на којима већ наступа широм планете.

Треће Eyot чудо Similarity појавило се почетком августа ове године, као и њихов први албум, у издању Ninety and Nine Records-а. Највећа сличност са другим албумом је та да је као и он бољи од свог претходника. Проблем је у томе што једноставно помислите да сте исцрпели све похвала за један бенд. Eyot је постао бенд са јасно препознатљивим изразом, заправо атмосфером која омогућава флексибилност изразу у границама у којима сам бенд то жели. Најбољи пример је нумера Nirvana, жестока, прог-рок свирка која својим именом прво асоцира на Кобејнов бенд, који, ако ћемо право, и нема много везе са философијом онога што појам са истока означава. Али ова нумера можда и има, обзиром да се између „рефрена“ гитарских рифова чују непарни југ и исток. Албум отварају, ритам секција, Милош Војводић на бубњевима и Марко Стојиљковић на басу у How shall the dust storm start која се даље развија у пијанистичким пасажима лидера бенда Дејана Илијића. Druids је одсвирана у капсули виоле Дејане Секулић. Стиче се утисак синхроног присуства и непостојања овог инструмента током трајања композиције, али је на њему стављен некакав надакценат као онда када на крају поново изрони да би дао завршну реч и одјавио се. Чинела као из ритам машине, Илијићев свет за себе, разговор баса са мелодијом клавира и гитара Слађана Миленовића који је на овом албуму био апсолутни владар свог инструмента. Similarity је колаж репетиције, неколико „споредних“ путева и промене динамике. Клавир неколико пута почиње и прекида монолог, бивајући сваки пут све убедљивији и распричанији. Док бубњеви омеђују простор, бас се спорадично јавља као повик некога из аудиторијума, а гитара као осећање које провејава читавим местом (или острвом). Pools of purple light је манифест Eyot подвојености. Као два у једном. Фантастичан је ход на који нас бенд наводи идући из једног у друго расположење. Пре поменуте Nirvane, следи New passover највише ослобођена тишине. Претпоследња je нумера најпоетичнијег назива на албуму Walking on thin ice with iron shoes. Тако је и одсвирана. Чим би се неки тонови сепартисали у својој јачини, други би их утишали како негде нешто не би прсло. Последња Blessing је у неку руку захвалница двојици музичара из бенда Get the blessing Jake McMurchie-у на саксофону и Pete Judge-у на труби који гостују на поменутој нумери. Гитара успоставља носећу тему, остављајући дувачима и клавиру да се изборе за своје. Када кажу све што имају гитара их поново усмерава ка себи након чега се албум завршава како је и почео – ритам секцијом. У тренутку највишег узлета помислите како се у проширеном саставу однекуд појавио бенд Марка Сендмена и да би управо овако звучао. Када се све заврши или сте приковани или ослобођени.

Ипак, о оваквој врсти музике најбоље је говорити музиком, или поезијом, или ма чиме другим што садржи хармонију у себи. Или је најбоље ништа не говорити, него је једноставно пустити да ради своје.