Култура

Између омажа и персифлаже

Aутор: Марко Танасковић

Френк Милер-Роберт Родригез, Град греха 2-Убиства вредна

Ко би рекао да је прошла већ скоро читава деценија од култног остварења Града греха, прве сарадње прослављеног стрип аутора Френка Милера и редитеља Роберта Родригеза која је пионирски лансирала читав тренд стриповских екранизација које су тежиле да што верније пренесу стриповску естетику на велико платно. Заправо, у филмовима попут оригиналног Града греха, 300. Фајтеру, Скоту Пилгриму против света и Спирита, од којих већина носи Милеров препознатљив стваралачки печат, пре се могло говорити о стриповизацији екрана него о екранизацији стрипа јер су аутори тих остварења све филмске елементе, од фотографије преко кадрирања до дијалога, подредили специфичним законитостима девете уметности. Такав приступ у почетку је наишао на одушевљени пријем филмске критике и нарочито млађе публике која је незајажљиво гутала стрипове и видео игрице, те су им поменути филмови, дивље ескапистички и у потпуности измештени из било какве опипљиве реалности, дошли као остварење најскривенијих фантазија и снова. Но, убрзо дошло до засићења таквим експерименталним мешањем два иначе сродна медија и повратак на уходани терен традиционалних екранизација сага о суперхеројима из Марвеловог и Ди Си папирнатог универзума.          

Међутим, сада нам, девет година касније, помало неочекивано стиже наставак Града греха, са поднасловом Убиства вредна, овог пута у помодној 3D технологији, који је снимљен по истоименој Милеровој графичкој новели (више од стрипа а мање од романа). Ова нова колаборација Милера и Родригеза, који поново равноправно деле редитељске дужности, враћа нас у неименовани и имагинарни Град греха, тескобни и трули, асфалтирани мравињак и својеврсни „пакао на земљи“ у коме снови и идеали умиру, а царују корупција, криминал, перверзије и насиље.

У том кошмарном мегалополису чекају нас његови уклети житељи и наши стари знанци попут Марва, племенитог грубијана и пијандуре, егзотичне плесачице Ненси, оронулог пандура Џоа Хартигана, приватног детектива и романтичног губитника Двајта и суровог и бескрупулозног сенатора Рорка, чије се приче, препуне порока, пожуде и похлепе, преплићу са судбинама нових јунака, пре свега младог коцкара Џонија и фаталне заводнице Аве. Што се тиче глумаца, стандардна екипа из првог дела појачана је прекаљеним асовима у виду Џоша Бролина (замена за (не)оправдано одсутног Клајва Овена), Реја Лиоте и Џозефа Гордона Левита, а посебан погодак и драж представља додатак француске глумице Еве Грин у улози већ поменуте Аве, женске „убиства вредне“, чија разоружавајућа путеност и тајанствени, провокативни поглед, невиђени још од Линде Фијорентино (Последње завођење), призивају кобни магнетизам и фам фатал сензуалност старог Холивуда.  

Управо је Гринова и највеће освежење и најјачи адут филма који, руку на срце, ипак врви од стереотипа и дежавија, односно одређеног недостатка оригиналности и креативности који изазива репетитивност и доследност у егзекуцији. Хиперстилизован до крајњих граница, френетичног ритма и предвидљивих дијалога и заплета, Град греха 2 креће се на пола пута између омажа и персифлаже, користећи сваку прилику да се позове на класична остварења и митопоетику филм ноара, уз истовремено довођење тих истих канона до комичног апсурда цртанофилмским сценама акције и пародичним репликама. Неки критичари чак су окарактерисали филм као „неоноар на есиду“, што се може схватити и као похвала због визуелне енергије која плени, али и као покуда, јер се у ишчашеном стриповском наративу и хиперболичним претеривањима ипак губи аутентични дух „црног филма“ који је чврсто утемељен у реалности. То, наравно, не треба да обесхрабри љубитеље првог дела и Милеровог опуса генерално да филм погледају, јер ће добити управо оно што су очекивали, а исто важи и за све истинске филмофиле и сладокусце који ће уживати у бројним референцама, цитатима и интерним пошалицама којима су аутори нафиловали ову масну и калоричну стриповско-кинематографску посластицу.