Пре две и по године, Владимир Комарица нa фасаду своје куће поставио је ТелеПорт који просторно и временски спаја Ковин са неким другим местом. За све то време из Ковина се за трен ока могло стићи у Берлин, Ла Манчу, Париз, Житорађу, Темишвар, итд. На овај начин, једносмерно, ТелеПорт је радио годину и по дана све до тренутка када је Ковин спојен са Кумровцем.

   Владимир Комарица, ковински сликар, ношен мишљу да помири виртуелно и стварно, јавно и приватно, на граници приватног и јавног спаја стварно и виртуелно. Ово постиже објављивањем радова формата 190x120 cm на фасадном зиду своје куће. Иако је познато да ову инсталацију прати многобројна ковинска публика, ономе што следи ни сам Комарица није се надао.

30. 04. 2020.

    Под окриљем ноћи, у сигурности полицијског часа, на челу Јосипа Броза Тита, који већ месец дана повезује Ковин са Кумровцем, појавило се усташко U, преко његовог лица X, а у дну портрета анаграм П.Ф.К. Ковинска публика, која редовно прати рад ТелеПорта путем друштвених мрежа, по страни је оставила своје размирице око тога да ли лик овог доживотног председника треба да се налази на ТелеПорту. Сву своју срџбу она је сада усмерила на иконокласта. Комарица је након ове интервенције преко U, X и П.Ф.К. исцртао цвеће, а изнад маршалове главе написао Другарице, посадимо цвијеће. Тако је иконокласт постао пионирка, а Броз продужио ка кући цвећа. Ако је веровати фејсбук публици, уметност је узвратила ударац – сви су се вратили питању да ли је Ковин уопште требало да буде спојен са Кумровцем. Ковински иконокласт и његов неспретни труд пали су у заборав. Ипак, у свој тој буци, неко из публике схвата да намера иконокласта није била уништавање ТелеПорта, него ограничавање његових просторних и временских могућности. Другим речима, за тог неког, проблем је био у вештини, а не у поступку. 

    Међутим, човека понекад доводи до лудила или, далеко горе, до разочарања, то када живи сам са једном мишљу, а ништа не чини поводом ње. Зато се онај посматрач опседнут вештијом интервенцијом одлучи да нађе саговорника. Тај саговорник обично није ни свестан да је, поред свих опасности које вребају, чак и у овој нестабилној епидемиолошкој ситуацији, ретко шта опасно као упуштање у разговор са човеком опседнутим идејом. У таквим разговорима границе се лако губе и саговорник постаје саучесник.

17. 05. 2020.

    У Ковину се отвара ТелеПорт према Редмонду. Портрет Бил Гејтса, чији заразни осмех скреће пажњу са шприцева који му се крију у проседој коси, од Ковина је у јеку пандемије направио прво место на свету где је стигла вакцина. Када је реч о овом ТелеПорту, реакције на друштвеним мрежама биле су скоро сагласне – он ће засигурно доживети судбину претходног. Како време протиче, а ТелеПорт ради без сметњи, публика се полако окреће расправи о томе да ли стари патак у коси носи вакцине или чипове.

   Ако изузмемо све теорије везане за овог највећег америчког земљопоседника, полако постаје јасно да револт усмерен према њему није ништа друго но исконски страх од надолазеће силе. То је онај страх од великих и немилосрдних освајача као што су то били Саргон Акадски, оснивач акадског царства, Кир Велики, оснивач првог персијског царства, Џингис-кан, први велики кан и оснивач монголског царства, затим Ђауме I од Арагона, Франциско Пизаро, Фернандо Кортес, Наполеон I Бонапарта, Адлоф Хитлер и – на крају овог низа – савремени освајач, Бил Гејтс, оснивач Мicrosoft-a.

   Како нам се прича о Бил Гејтсу као модерном освајачу који жели да нас чипује не чини много вероватном – поред живог Илона Маска, будућег оснивача марсовског царства, и његовог Neuralink-a – схватамо да се Бил налази у још једном друштву, али овај пут мање страшних освајача. У овој екипи су несуђени освајачи попут Шредера, Гориле Грода, доктора Канџе, Скелетора, Кобра Командера и дефинитивно најупорнији пар освајача, два лабораторијска миша, Пинки и Брејн, који свако вече покушавају да покоре свет.

  Чини се да су на овај начин размишљали и они који су на ТелеПорт додали облачић. Захваљујући њему, Бил, попут Пинкија на почетку сваке епизоде, поставља питање Gee Brain, what are we gonna do tonight? Ту, међутим, интервенцији није крај – на Билово рамену појављује се Брејн, који му одговара Same thing we do every night Bill! Бил је, дакле, поистовећен са оним далеко глупљим мишом и осуђен да са својим лудим пријатељем Брејном, свако вече, из Ковина, неуспешно планира да try to take over the world! 

    ТелеПорт је доживео још једну интервенцију, али она није наишла ни на какву реакцију публике. Нереаговање није обесхрабрило интервенисте. Напротив, учинило их је упорнијим – након Бил Гејтса уследиле су интервенције на још пет ТелеПорта.

27. 06. 2020.

    Пикова дама, која спаја Ковин са Санкт Петербургом, доживљава интервенцију у виду три победничке карте.

    У познатој Пушкиновој причи, Херман, војни инжењер у Руској императорској армији, очајнички жели да сазна тајну о три победничке карте која ће му омогућити да се обогати. Да би то урадио Пушкинов јунак се обратио, претећи пиштољем, грофици Ани Федотовној, која је знала за трик. Занемевши од страха, грофица умире, остављајући свог ненамерног убицу – пиштољ је био празан – без одговора. Нешто касније, она му долази у сан, даје одговор који је тражио и прашта убиство. Тада сазнајемо да су три карте на ТелеПорту, тројка, седмица и кец, три победничке карте из приче.

   Ова интервенција доживљава реакцију Владимира Комарице, који изражава своје одушевљење на постављање три велике карте, а оне који су их поставили назива колегама уметницима. Питање како су се тројка, седмица и кец нашле на ТелеПорту остаје отворено. Сасвим је могуће да је ТелеПорт дозволио духу грофице Ане да посети Ковин и неком случајном пролазнику открије своју тајну. Све то нас доводи у дилему да ли интервенције на ТелеПорту врше љубитељи руских класика или коцкари. 

    Уколико би се неко помамио да се послужи овим триком, треба то да чини са великим опрезом, јер би се могао наћи у опасности да, попут Хермана који је намигом послат у собу број 17 обуховске болнице, заврши у једној од соба болнице у Ковину.

27. 07. 2020.

   Ковин је спојен са Вероном. На ТелеПорту су Ромео и Јулија, а изнад Ромеове главе порука од Јулије О Ромео, отров? Глуп си, Ромео!

  Чини се да је овај ТелеПорт, попут Пикове даме, био лак задатак за ноћне актере. Убрзо након његовог постављања, Ромеу је око врата осванула бочица са отровом. На ову интервенцију, заједно са Јулијом, Комарица одговара Живели, Ромео! Након ове здравице у Ковин стиже Бонвољо, Ромеов рођак и пријатељ, и одводи га у ноћи ковинске. Ако судимо по траговима кармина на Ромеовом телу, рекли бисмо да је Ромео имао успешну ноћ и Јулију одлучио да замени једном Ковинком. Међутим, исто тако је вероватно да су, понесени саосећањем што Ромеу ништа не иде на руку, по његовом нагом телу, под окриљем ноћи, као и сваки пут до тада, саговорници, саучесници и завереници излепили пољупце женских усана и на тај начин дали Јулији до знања да Ромео још увек није за бацање. Виртуелна публика стекла је утисак да уметник сам врши интервенције и разговара сам са собом, што у граду попут Ковина може бити вероватније но мало где другде. 

25. 10. 2020.

    У светлу актуелних америчких избора Ковин је спојен, не само са Вашингтоном, него и са Трамповом Белом кућом. На ТелеПорту се налази мала америчка застава на којој су исцртане рибице, птице или авиони, што зависи од ока посматрача. Интервенција на овај ТелеПорт може да се тумачи и као омаж првом иконокласту. Урађена је спрејом, остављен је потпис одређене групе, анаграм и, најважније за ноћне актере, испровоцирана је реакција публике на друштвеним мрежама. У контексту ТелеПорта испод заставе је написано велико Q, а изнад анаграм групе QAnon који гласи WWG1WGA. Реакција није била бурна као за Тита, али ипак је било људи, згрожених вандализмом, који су поручили да онај који шара треба да се пази, јер неко увек гледа а и снима. Овај коментар био је инспирација за додатну интервенцију која је дошла у виду лажне надзорне камере и поруке:

KLUB FEJSBUK LJUBITELJA TELEPORTA POKLANJA OVU NADZORNU KAMERU A VANDALU PORUCUJE NEKO UVEK GLEDA A I SNIMA.

    Комарица, збуњен Q интервенцијом, забринуо се да ли је омогућио присталицама QAnon покрета да посете Ковин и из њега пошаљу подршку Доналду Трампу, али је убрзо схватио да се ради о допуни ТелеПорта. Камера му је то додатно потврдила, па ју је подигао више и оставио да стоји на ТелеПорту и дан данас.

    Публика није имала реакцију на појаву надзорног органа. 

 11. 12. 2020. 

    Жута, зелена, плава и црвена газећи једна преко друге у огромном броју срљале су у непробојну црну рупу на ТелеПорту. Ковин је тада за једне био спојен са Црном баром, надомак Ковина, а за друге са космичком Црном рупом. У току једне ноћи, из центра рупе, изашло је огледало. Из ове интервенције видимо да уредници ковинског културног програма спадају у ову другу групу. Вероватно су се при својој интервенцији ослањали на мисао да у разним црним рупама, безданима и амбисима човек најпре пронађе прилику за рефлексију. Такође је могуће да се ради и о некоме коме Ковин није толико познат, као ни оближња Црна бара. Било како било, на овај начин, свако  ко се нашао испред ТелеПорта и погледао у црнину, са намером да се телепортује, био би суочен сам са собом. 

12.01.2021.

    Све што се десило након 12. јануара овде стоји написано као реконструкција настала из писама које су разменили Владимир Комарица и извесни доктор Веруз.

   Панични корак тутњао је кроз дугачки ходник друштва љубитеља ван Ајкове уметности. Улетевши у просторију, где су остали чланови са белим чипкама на главама посматрали портрет Маргарет ван Ајк, задихани члан, борећи се за дах, успевао је да изговара само по једну реч.

Ван Ајк. Турбан. Црвени. Али плави.

    У једној од просторија друштва љубитеља ван Ајкове уметности отворен је телепорт које је спајао Бриж и Ковин. Оно што су чланови друштва могли да виде био је Човек са црвеним турбаном, али овај пут исцртан оловком, а једино што је било у боји је његов плави турбан. Погледали су се међусобно и у глас изговорили само једно име – доктор Веруз. Увежбаним, лењим погледом мачке, којим је скривао своју хитру мисао, доктор Веруз, човек густих бркова и промењиве природе, прелазио је преко збуњених чланова друштва и на крају стигао до самог телепорта кроз који је могао да види дрво кестена и турбан, који само што се на завијори на ветру и остави ван Ајка гологлавог. Како је приметио да људи већ неко време само пролазе поред турбана, схвата, пре него и сами чланови друштва, да њих, који имају обичај да се обуку попут ликова на ван Ајковим сликама док их посматрају, страшно узнемиравају ти пролазници, навикнути на присуство слике. Постало му је јасно да друштво љубитеља сматра да турбан треба да припада њима и да треба да се донесе у Бриж. Међутим, његова снобовска природа није му дозвољавала да сам предложи да оде у Ковин по турбан, али у својој монашкој ћуди проналази стрпљење за чланови друштва сматравши да сами треба да дођу до разлога због ког су га позвали. Наивно им говори да ће му бити потребно неколико дана да размисли о свему што се одвија пред њиховим очима и представи им некакав закључак. Тако је доктор Веруз, једва померајући уста, све говорио себи у бркове и у њима одлагао своје планове за Ковин. Оно што није очекивао биле су две фигуре које су по ноћи пришле, како се сумња, ван Ајковом аутопортрету, прислониле папир на њега, те почеле да га прецртавају. Убрзо затим, на ветру се није вијорио само турбан, него и кожни мантил са шареном крагном, скројен по мери за Човека са турбаном. Иако се ретко смеје, јер у брковима чува све своје планове, ове две фигуре и њихова интервенција су измамили осмех доктору Верузу, јер су му пружиле прилику да убрза чланове друштва. 

    „Уколико желите да се нешто учини, морамо реаговати што пре. У Ковину постоји још неко ко се интересује за турбан“ – извуче из својих бркова доктор Веруз.

    Схвативши да немају времена за губљење – 03.02.2021 – чланови друштва шаљу доктора Веруза у Ковин, одакле им он доноси Човека са турбаном и у истом маху, након више од две године непрестаног рада, гаси ТелеПорт. Но, оно чега сада презадовољни чланови друштва љубитеља ван Ајкове уметности нису били свесни, јесте писмо које је доктор Веруз оставио Владимиру Комарици. Поштовани господине Комарица,

    Дванаестог јануара у једној од просторија друштва љубитеља дела Јан ван Ајка из Брижа отворен је телепорт ка Ковину. Убрзо затим, друштво ме је унајмило да дођем у Ковин и проценим да ли Ваш рад задовољава стандарде друштва. Са великим задовољством Вам саопштавам да ће Ваш рад од сада да се налази у Брижу у просторији где се отворио телепорт.

    Са великим наклоном, поздравља Вас доктор Веруз

    P.S. како ме је друштво унајмило да слику донесем њима, исто ме тако Ви можете унајмити да је Вама вратим. Уколико се одлучите за то, слободно ме контактирајте путем ТелеПорта. Што се моје цене тиче, не брините, задовољићу се једним малим портретом себе.

    Ковински сликар, Владимир Комарица, прихватио је понуду и, не губећи часа, разапео платно за портрет. Убрзо затим, на месту где се некада Ковин спајао са остатком света, Комарицу је сачекало још једно руком написано писмо.

Поштовани господине Комарица,

    Тренутно се налазим у Напуљу, где је моју пажњу привукла скоро откривена копија слике Салватор Мунди, па зато, уместо мене, ове речи упућене Вама исписује мој ковински шегрт. Драго ми је да сте одлучили да ме унајмите. Будући да сам ја човек који сам себе не може да сагледа, оно што ћу Вам написати јесте оно што су други рекли о мени.

   Како ми је објашњено, моја нарав је попут оне кришке клементине од чије се киселости скупљају уста и душа. Поглед лењ попут мачке, а мисао исто попут мачке, хитра. Када бих имао тање бркове, никад не бих могао да се бавим овим послом, иначе би се сви моји планови расули.

   Горе написане речи никако не треба да схватите као мој покушај да усмеравам Ваш уметнички изражај, али постоји једна ствар коју бих Вас замолио да имате у виду. Ради се о ствари коју је сваки уметник који је до сада радио мој портрет, да ли из страха, пројектоване таштине или немарности, изоставио, а то је чињеница да ја имам крив нос.

    Када портрет буде био готов, поставите га на ТелеПорт. На тај начин Ковин ће још једном бити спојен са Брижом, а мени ће бити омогућено да га опет посетим и вратим Вам Јан ван Ајка.

Са најдубљим наклоном, поздравља Вас доктор Веруз

    Желећи да увери Комарицу да се његов рад, иако украден, ипак налази у сигурним рукама, доктор Веруз му – 16.02.2021 – доставља фотографије чланова друштава који посматрају турбан и уверава га да ће му слика ускоро бити враћена. 

    У недељу – 21.02.2021 – док је у Ковину Владимир Комарица завршавао своје кућне послове и спремао се да искористи дан за шетњу ковинским дамом, у исто време, у Брижу, чланови друштва љубитеља ван Ајкове уметности су се спремали за своје церемонијално посматрање Човека са турбаном, увијавши своје главе у турбане. Обе стране биле су потпуно несвесне да је доктор Веруз ноћ пре покупио слику и однео је за Ковин. Оно што је тада доктору хитре мисли промакло јесте то да се Ковин и Бриж поново спајају када се турбан врати на његово првобитно место. Овим потезом омогућио је да се осморо чланова друштва, са турбанима на главама, веома узнемирених што им је слика отуђена, у трен ока појави у Ковину. У истом тренутку Владимир Комарица излази из свог дворишта и док закључава капију, чује како му неко довикује Владо, шта су ти се скупили ови људи овдe?

    У овој збрци постаје помало нејасно шта се тачно десило, али сигурно је да је доктор Веруз, повративши хитрост своје мисли, у брковима пронашао нешто што је смирило чланове друштва и дозволило му да се међу њима сакрије.

    Комарица тада приђе ћошку своје куће и, захваљујући турбану, схвати да је Ковин поново спојен са Брижом. Оно што га највише изненадило било је Друштво љубитеља ван Ајкове уметности чији су чланови, носећи турбане у својој непомичности и апсолутној преданости Човеку са турбаном, изгледали монументално, попут таласа који се надвија над обалом.

    Након што се тргао из стања у коме се нађе свако ко се суочи са силом природе, Владимир Комарица отрча назад у своју кућу. Из ње се вратио носећи портрет доктора Веруза и, пошто ми је предао портрет, збуњено сам га погледао и рекао Хвала ти Владо, али ја нисам доктор Веруз. Потом му је сваки члан друштва пришао и на другом језику рекао Ја сам доктор Веруз, стављајући му у шаку шрафове који су били скинути оне ноћи када је украден ван Ајк. Након тога, на инсистирање чланова друштва и уз гаранцију да ништа што виде неће понети са собом у Бриж, Владимир Комарица их спроведе кроз своју кућу где су могли да виде све остале његове радове. 

22.03.2021
    Овај разговор између Владимира Комарице и поштовалаца ТелеПорта трајао је 10 месеци и одиграо се у Ковину, између мењачнице и трафике, а преко пута сасвим просечне пекаре. Уколико вас пут нанесе у Ковин, свратите до ТелеПорта. Уколико планирате пут у Ковин, испланирајте и интервенцију.

састоји се од сенке и светла.

Лав Н. Толстој

Једно од функционалних питања које би се човеку данашњице могло поставити јесте колико је често у прилици да размишља о својим емоцијама. Несумњиво, данас су емоције људска категорија која у савременој психологији с правом добија све већи значај. Но, интересантно је запитати се да ли човек има развијену навику да размишља о њима с обзиром на то да су оне увек, без погрешке, присутне у датим околностима, услед чега их, практично, узимамо здраво за готово. Можда се о њима и не размишља – и то би била сасвим коректна констатација. Човек је кроз историју могао да ствара и постиже успех без промишљања о овом свом неодвојивом делу људскости. Међутим, ако се емоције узму у свесно разматрање, управо би се кроз њих, научно, могло објаснити много тога што наизглед делује необјашњиво. Као, на пример, зашто су баш наши преци успевали да на задивљујући начин односе победе у ратовима, да у низу битака постижу успехе који не могу оставити равнодишним онога ко о овим подвизима слуша, или откуда многобројне задивљујуће ратне сцене пуне чудесних догађања на страни српске војске које су одавно прерасле накнадно стваране холивудске филмове.

Ови феномени данас су објашњиви захваљујући др Дејвид Р. Хокинсу, реномираном енглеском психијатару, који је крајем двадесетог века у својој докторској дисертацији објављеној под називом Power vs. Force: an anatomy of consciousness (1995), доказао да субјекти и објекти имају своју енергију, и да та енергија вибрира, односно да има своју фреквенцију коју одашиље. Ово је представио кроз такозвану скалу свесности која унутар себе садржи одређене емоције као одговоре ове свесности у зависности од тога на којем се ступњу скале сама свесност налази. Као што је представљено, неке од емоција на најнижим фреквенцијама јесу кајање и кривица, док су међу изразито високофреквентним емоцијама хероизам, побожност, али и чуда и предаја Богу. Једна од главних и надасве лако уочљивих карактеристика наших предака јесте та да су они своја дела чинили управо са ове високофреквенте лествице. Њихово порицање стварности, која је често указивала на то да је непријатељ двоструко, троструко јачи или да је победа у датом тренутку немогућа, заправо је значило одбијање спуштања своје разине свести са ове високофреквентне лествице на ону која би подразумевала прихватање очигледне реалности. Овоме доприноси и једна констатација професорке Божице Младеновић са Филозофског факултета у Нишу. На питање да „опише атмосферу безнађа народа” уочи Топличког устанка подигнутог 1917. године професорка Младеновић образлаже да, пре свега, осећање које српски народ у том периоду има „није осећање безнађа” јер „српски народ никада није изгубио веру у коначну победу српске војске” (емисија Око, „Трећи српски устанак”, 24. фебруар 2017) што, како и сама наводи, потврђују бројни извештаји аустроугарске и бугарске власти из тог периода.

Из овога је јасно да оне акције које чисто и јасно извиру из Хокинсове високофреквентне лествице имају своје резултате који обезбеђују сутрашњици чист и јасан пут ка успеху. Од велике је важности распознавати своје емоције и обраћати пажњу на њихове поруке и, на крају, делати са високофреквентне разине. А та важност се може испратити још у причи о Адамовом паду.

Ове амплитуде на Хокинсовој скали свесности, нису нешто лоше, него оне у целости воде ка усавршавању човека. Такође, гледано са појединих аспеката грчке филозофије који својство променљивости света не посматрају оптимистично, Библија на контрасте као живот и смрт гледа конструктивније. Богом створена, сва материја је добра, иако долази из свог контраста, односно небића. Као што она, дакле, некада није постојала, а њено стварање бива супротност претходном њеном непостојању, тако се и из лепоте кроз контрасте рађа нова лепота. Овоме је пример циклично рађање и умирање природе, што Христос објашњава речима: ,,... ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси” (Јн 12, 24).

Материјална стварност до тренутка стварања није постојала. Међутим, Божје мисли о творевини од вечности постоје у Њему. У одређеном моменту на основу тих мисли Он ствара материју. Ове мисли или енергије Божје, Максим Исповедник дефинише као логосе бића. Према томе, сваки ентитет бива створен кроз логосе бића. То подсећа на, рецимо, уметника који слика из главе. Али, уметник ствара на основу већ виђене реалности, док Бог у одређеном временском тренутку остварује своју вечнопостојећу мисао. Те вечнопостојеће мисли Божје о материјалној стварности су логоси бића. И Адам бива створен логосима бића, те је смисао његовог постојања био предвиђен као живот у сагласју са њима, односно са вољом Божјом. Најједноставније речено, бити усаглашен са логосима бића значило би деловати кроз врлину која је природна човеку и високофреквентна на скали свесности.

Могло би се поставити питање, откуд Божје заповести, ако је врлина природна човеку.Треба уочити да Божија заповест да се плод са дрвета познања добра и зла не једе, није била наредба Адаму, већ да су њоме назначене границе његовог бића. Реч заповест има корен у речи вједјеније (вѣдѣнїе), што значи знање. Према томе, заповест не представља императив, него знање које усмерава ка испуњењењу људске природе. Када Христос каже ученицима: ,,Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге” (Јн 14, 34) Он им не даје наредбу, него их упућује да је љубав начин постојања људске природе чији је архетип Бог. А да овде термин љубави не подразумева само осећање или радњу, потврђује апостол Јован Богослов речима: ,,...јер Бог је љубав” (1 Јн 4, 8).Једење забрањеног плода представља могућност да поричемо, а што је, опет, последица наше створености ни из чега. А ово омогућава наша бирајућа воља.

Бог као самопостојање има апсолутну слободу, док је човекова слобода, дакле, бирајућа (гномичка), она која подразумева чак и могућност порицања Бога. Када наша слобода бива сагласна вољи Божјој, она узраста ка апсолутној слободи, налик Божанској. Ово је и природни начин постојања човека. На овај начин људска природа се остварује и надилази себе, узраста на скали свесности, до обожења. Адам, супротно овоме, убире плод познања добра и зла. Овај његов чин није био пуки прекршај заповести Божје коме следи казна, већ избор порицања, услед његове прогрешно усмерених енергија. Према томе, пад не представља искључиви прекршај, него промашај. Кроз грех, Адам је изабрао начин живота изван Бога и ограничио себе унутар своје људскости. Укратко, Адам није протеран, него губи Бога из вида.

Адам се кроз пад супротставио својим логосима бића, односно својој људској природи, те тако себе доводи у расцеп. Грехом, као чином негације, активирана је смрт која је била потенцијална последица наше створености ни из чега. Пошто се одваја од Бога као извора живота, Адам почиње да стари, а са њим и сва природа бива оденута пролазношћу. То значи да смрт није казна, већ препрека вечном животу који би наставио да живи у нескладу. Смрт представља начин на који се прекида тај могући вечни несклад. Међутим, Бог је и тада остао присутан уз нас, јер управо смрт треба да нам омогући да не заборавимо да живот треба да живимо у свој његовој пуноћи. Отуда и толико позната изрека memento mori – сећати се смрти значило би, не пребивати у чињеници да смо смртни, него управо да смртност ову садашњост чини величанственом. А бол коју смрт као губитак представља заправо је Божји наговештај да смо се удаљили од истине коју смрт носи.

Бог као апсолутно Добро ствара с циљем да суштина свега бива добро (грч. καλός). И суштина човекове природе је позитивна, а енергије природе се могу пројавити као добре или лоше. Без обзира на начин пројаве енергија, суштина бића остаје оно добро. На овај начин и Адам после пада, испољивши своју негативну вољу, прља своју божанску својственост. Но, лик Божји у њему остаје неизбрисив. Из овога следи да зло нема суштину, већ да је дело енергије (воље). Оваква енергија мења начин постојања природе, доводи је у неприродно и нездраво стање, али не мења њену суштину.

Требало би и обратити пажњу на то да је реч енергија адекватна речју емоција. Етимологија речи енергија, као изворно грчка реч, састоји се из префикса εν- (у) и речи ἔργον (рад), што би значило унутрашњи рад, покрет, који има своју пројаву ка споља. Реч емоција[1] је латинског порекла и састоји се из префикса ex- (из) и речи motus (покрет), односно movere (кретати се). Према томе, емоција је унутрашњи процес као одговор на нашу мисао, а коју, опет, пројављујемо ка споља. И Адамов чин тако није био прост поступак, већ процес који мења његово психофизичко стање, што је био чест мотив ренесансних сликара.

Италијански ренесансни сликар познат као Мазачо, на својој слици Изгнање из раја приказује Адама и Еву како уплакани и очајни напуштају Рај. Иза њих је анђео са мачем који их изгони из Раја као места Божанског присуства. Али, они у ствари не бивају изгнани, јер то не би могао бити поступак Бога који је Љубав. Едемски врт који је описан у Библији не представља део земље из које Адам бива изгнан у други њен део, већ првобитни бесмртни начин постојања Адама и целокупне творевине који сада бива нарушен. Изгнање из Раја као последица греха Адама и Еве, значило је да они напуштају јединство са Богом унутар себе. А губећи Бога унутар себе, све њихове тежње распрскавају се изван циља који је обожење и сједињење с Богом. То значи да чињењем греха Адам скреће са пута својственог његовој природи, и пада на скали свесности у њен нискофреквентни део, што јесте извесно стање пакла. Према томе, рај и пакао су стања сваке личности и они су већ у садашњем тренутку свакога од нас.

Међутим, Бог је присутан уз човека и у паду, комуницирајући са њим кроз емоцију. Даром боголикости људска природа је кроз унутарњи осећај добила могућност да препозна оно што је природно и добро. Тако је и савест једна од емоција која нас враћа назад у равнотежу, уколико после ње уследи прихватање одговорности за учињено дело. Реч савест у својој етимологији има исти словенски корен као и реч заповест, (со)вједјеније (со-вѣдѣнїе) – (са)знање. Савест је оно што апостол Павле наводи као закон Божји исписан на срцима (Рм 2, 15). То је осећај за препознавање онога што је добро и природно, и онога што је томе супротно.

У складу с тим Христос народу прича причу О Добром пастиру и каже: ,,...и овце иду за њим, јер познају глас његов. А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца” (Јн 10, 4-5). Пастир добри је Христос, који за себе каже: ,,Ја сам пут и истина и живот” (Јн 14, 6). А глас Његов је Истина која је увек унутар нас (она се открива, управо јер је у нама) и њу ослушкујемо кроз онај унутарњи осећај који нам сугерише у ком правцу иде наше усклађивање унутар нас. Кроз тај осећај се спознаје глас истине. А емоције су наслеђе наше боголикости, будући да оне нису позитивне или негативне, него високе или ниске фреквенције и показују нам нашу блискост или удаљеност од истине. Оне емоције које су ниске фреквенције, а које ми називамо негативнима, заправо би требало да буду покретачи. Оне су контраст који нам сугерише да је истина у супротном смеру: у смеру мишљења, делања и веровања. Тако ми све време управо кроз емоцију комуницарамо са Богом. Глас туђинаца који Христос спомиње, јесте оно супротно истини, несклад, који је стран нашој природи, а што се препознаје буђењем негативних емоција које нису нешто од чега се треба бранити или бежати, него су путовође које нас опомињу да смо далеко од истине, од себе.

Адамов пад није аутоматски сурвао његову природу, већ је био процес који је ишао силазном путањом на емоционалној скали или скали свесности. Он, који је гледао у лице Бога, бивао просветљен и у миру и сагласју свога бића, својим избором бива помрачен. Некада одевен светлошћу невиности Творца, почиње да се стиди Еве и Бога и прави прегаче од смоквиног лишћа. Некада услед љубави према Богу храбар, сада се у страху крије у Рају, затворен у себе и тужан. Сагледавао је Бога као истину у себи, а сада лаже и оптужује Еву. Некада сигуран, сада игра улогу жртве. Некада одговоран за своје достојанство, сада постаје незаинтересован и апатичан. Некада смео, сада се каје. Пун вере, сада је забринут. Био је бог, а сада бива самодеструктиван. Некада је волео себе, а сада себе одбацује. Бесмртан, постаје смртан. Љубав, као начин постојања човекове природе, чији је архетип Бог, бива надјачана страхом, услед прекинутог познања љубави, а као последица тога јавиће се касније мржња у односу између Каина и Авеља.

Кроз историју је појам наследног греха често митологизован као казна која прати потомке, или нека врста космичке правде. Пошто је грех акт личности, а не акт природе, она га рођењем не може пренети. Али, он, као стање личности, и те како бива преношен на потомство. Од рођења људско биће учи посматрањем онога што види унутар породице и то је један од начина на које усваја животне обрасце. Отуда и пророк Давид каже за праведника: ,,...и на наслеђу је његовом благослов” (Пс 37, 26).  То значи да потомство правдних наслеђује обрасце здравог сагледавања живота у истини. Тако ће свака генерација овим обрасцима креирати стварност.

Отуда је важно сетити се наших предака који су, предани Богу, својом посвећеношћу и вером обезбедили здраве животне обрасце нама као потомцима. Можда је то далеко важније од многих вредних достигнућа и усавршавања једног народа, будући да су управо дела наших предака поставила темеље за наше потенцијалне успехе. Као што нас Адам упозорава на лутање кроз живот својим местом на нискофреквентној скали свести, тако су нам и преци, насупрот њему, оставили добре примере живота у истини. Али, и један и други пример служе нам за експанзију нашег бића, односно нашег очовечења и обожења у Христу.

[1]Реч емоција није била фреквентна у хришћанској литератури, јер је она практично уплив француске терминологије из 16. века када постаје дефинисана и заступљена као засебан термин. Данашње њено уобичајено значење је прихваћено управо из овог француског детерминисања као émouvoir (узбудити), односно као нешто што је условљено, али и зависно од спољашњег фактора. Међутим, требало би обратити пажњу на чињеницу да емоција јесте енергија која полази од нас, и иако je условљенa, она тиме не зависи  од спољашњег фактора. Но, као што видимо, психолошка достигнућа у вези са термином емоција су узнапредовала и узела у обзир сва њена првобитна значења. С тим у вези, и хришћанско богословље осветлило би многе аспекте антропологије уколико би у своје разматрање узело овај термин.

Јеремија 20, 9.

            Потреба за самоостварењем и стварањем уопште је незадржив импулс наше природе. Човек као биће има своју сврху коју пројављује онда када живи свој таленат којим га је Бог својом безусловном љубављу даровао. За тај дар не би требало да постоји изговор који ће бити прекривен велом људских страхова. Већ он, управо ,,као огањ” треба да се разгорева у нама и да нас води ка остваривању наших потенцијала. Многе животне приче и данас могу да нас на то инспиришу. Једна од њих могла би да буде везана за младића Даријуса Симонса, који је од рођења био онемогућен да оствари свој сан. Наиме, рођен са свега четири прста, Даријус није употребио изговоре да свој таленат не пројави као пијаниста, чиме је чак добио шансу да засвира у Карнеги холу. Питање које, дакле, себи треба да постављамо, јесте хоће ли нас изговори у животу надвладати или ћемо се усмерити ка остваривању својих могућности. О томе нас још учи и први библијски човек, Адам.

            Опште је познато да Бог у пет дана ствара сву материјалну стварност ни из чега, а да је Адам створен шестог дана,управо од већ створене земље, као што и корен његовог имена то назначује. Адам је створен по лику Божјем. Та боголикост оличена је у слободи која га издиже изнад свега што постоји и дарује му могућност да постане бог по благодати, за разлику од Бога који је Бог по суштини. Циљ постојања Адама је било обожење, а оно је било предвиђено кроз актуализацију свих психофизичких енергија његовог  бића. Оно што је сврха постојања Адама бива сврха целокупног човечанства као његових потомака. Обожење човека као потенцијал људске природе није било могуће без Божје интервенције. А пошто је Бог постао човек, људској природи је кроз Њега дата могућност обожења. Кроз Адама, односно кроз сваког човека, и сва природа, као део њих, има приступ Божанском животу. А ево једног интересантног примера у ликовној уметности.

На своду Сикстинске капеле централна тема је Mикеланђелово стварање Aдама. Генијални Микеланђело је бојама успео да преприча тадашњи став о Адаму, а самим тим и о човеку уопште. Ова сцена је често сагледавана са освртом на Адамов пад. Бог се пропиње и сва његова снага и труд осликани су у његовој руци која ствара Адама. На земљи Адам незаинтересовано лежи, а руку коју пружа ка Богу безвољно ослања на колено. Иконографско решење ове композиције није нимало случајно. Његова нескривена лежерност пред Творцем открива његову слободу пред Њим, која нестаје после пада када он почиње усред Раја да се стиди, плаши и крије од Бога. Слобода стајања лицем у лице са Богом подсећа на речи Василија Великог о Адамовом потомку Христу и Његовом јединству са Богом Оцем: ,,...није сматрао за отмицу то што је раван теби, Богу и Оцу” (Божанствене литургије 1978: 114). И Адам као боголик, али и недовршен као биће, има за смисао да своју људску природу развије до обожења, и да напредује ,,у човека савршена, у меру раста пуноће Христове” (Еф 4, 13). А поред могућности бескрајног развоја Адамове природе, његова боголикост види се и у томе што је и он створен као творац. Бог ствара ни из чега, а Адамово стварање је обликовање стварности из већ постојећих елемената. Све што људска рука ствара показује нам резултате ове наше боголикости. Осим што постоји очигледно обликовање материјом, речи су такође материјал креирања стварности. То имплицира да је корен креирања мисао која може бити отелотворена кроз речи, јер све што људска рука ствара, првобитно се родило као нечија мисао. Поставља се питање да ли је мисаони свет који није никада материјализован, реална стварност или пука машта.

Материју, као физичку стварност, човек доживљава на когнитивном нивоу само у оквирима својих димензија. Оно што је пре њеног почетка надилази наше категорије схватања. Све оно што је пре почетка материје, као и њена суштина, нису у потпуности јасни људском уму. Категорије које надилазе простор и време, и истовремено њихово коегзистирање са нашом реалношћу, чине стварност јединственом. Материја једним делом измиче нашим чулима. Она није доступна целом својом суштином човеку јер је он ограничен чулима. Суштина живота још више измиче нашем разумевању, јер се живот пројављује кроз неживе елементе, а није му извор у њима. Ако бисмо  постепено рашчлањивали ћелију, као основу носиоца живота, видели бисмо неживе елементе који чине живот и пројављују се као живот. Тако видимо да оно што је живо на чудесан начин учествује у животу, а опет није извор свог живота. Постоји, дакле, Извор изван постојања самих ствари. Бог који надилази наше постојање није удаљен ни простором ни временом, јер су то даљине у нашим категоријама стварности. Управо ово дозвољава уплив чуда у нашу реалност. Све око нас, као и ми сами, јесте чудо. Стварање детата у мајчиној утроби није ништа мање чудесно од стварања Адама. Али, вера је мост преко којег ми ступамо у божанску реалност и бивамо отворени за чудо. Трансцендентно и иманентно не стоје на истој равни, али су чиниоци једне стварности, те на тај начин чине недељиву целину. Мора се приметити да ову фундаменталну истину налазимо још код елејаца у њиховом схватању да је све Једно.

            Чудесност се види и у чину стварања Адама с почетка приче. Адамови потомци, који носе његову природу, као боголики и сами су творци, креатори стварности. Међутим, наше стварање је много ширег и дубљег аспекта у домену развоја наше личности, него у домену људских открића. Навикнути на чула, многе ствари које њима измичу називамо духовним, па и апстрактним. А неке од њих можемо да осетимо својим искуством. Наше око и остала чула препознају таласе само у ограниченим фреквенцијама. Све ван тога нашим чулима није доступно. Многе појаве тако нису још увек схватљиве човеку. Поставља се питање да ли је дрво које је пало у шуми, а чији пад нико није чуо, произвело звук? Човек је створен од душе и тела, и навикнут на чула, неухваљиву душу назива духовном, односно нематеријалном. А само је Бог нематеријалност. Целокупно постојање које ми препознајемо, догматски речено, припада материјалности. То значи да душа и све наше енергије припадају овом домену материјалности, али невидљивој, јер измичу нашем опажају. Ово се може разматрати и у домену физике која је дефинисала да је енергија еквивалентна материји. Као што је душа невидљива, а сазнатљива самим животом, тако и светлост измиче нашем виду уколико се не манифестује на одређене начине, попут рефлексије. Тако и гравитација која је сила, или магнетизам који је појава, нису видљиви оку, али се њихова очигледност манифестује кроз њихов утицај. Међутим, материја постоји на двојак начин. Први њен начин је интегритет – облик, а други њена пројава ка споља – енергија. Ова двојност постојања материје, а нарочито њено комуницирање непрестаним покретом, на нивоу атома, показује да и оно неживо својом динамичношћу нечему стреми. А стремљење живе природе је још смисленије усмерено.

Будући да је само Бог нематеријалан, људске енергије спадају у материјалност. Тако ћемо и мисао сврстати у ову категорију материјалности. Човеков дар да имагинацијом ствара показује огроман капацитет креирања. Све што је кроз историју створено, од пирамида до Ајфелове куле, некада се прво родило као нечија мисао. И уз помоћ вере и акције, мисао постаје реалност. Али, и без тога да се мисао оствари кроз материју, сама имагинација не би била нешто нестварно. Жеља као енергија у човеку није нереалност, већ пројава људске природе. Она се манифестује кроз имагинацију. А имагинација није нуспојава бића, него део система наше природе. Ово је показатељ да је све могуће, сагласно Христовим речима: ,,Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује” (Мк 9, 23). Мисао као реални ентитет је кључни чинилац креирања свега око нас. Христос је казао да ће човек за сваку исказану реч дати одговор пред Богом. Ова одговорност обухвата и мисао, јер чак иако не буде спроведена у дело, она и неизговорена мења стварност, пошто је део целине постојања. Једна мисао је догађај васионе и њено постојање је битно колико и речи и дела, јер она мења стварност. Као што дела и речи мењају стварност тако и мисао одјекује и има свој утицај. Јер, неизговорену мисао прати њена намера. Принцип ове ланчане међузависности креирања описан је у Старом Завету када Бог говори: ,,Тако ће бити реч моја (...) неће се вратити к мени празна“ (Ис 55, 11).

Уверење, фокус и знање чине наш мисаони систем. У доба процвата науке  термин вере је био запостављен, насупрот њеном неодвојивом јединству са знањем. Садашња експанзија друштвених наука термину вере поново даје њено место на овом пољу. Знање је доказана и усвојена истина у чију исправност смо поверовали, а вера је најприсутнија када јој претходе логички закључци. Дакле, вера и знање чине једну целину. Реч вера има исти корен са речима поверење, веран, веродостојан, верно оригиналу – што значи идентично, као и оверити – што значи потврдити. Позивајући се на један од најзначајнијих речника из пера Јулиуса Покорног, несумњиво да реч вера има исти корен, и не случајно, са латинском речју веритас, што значи истина. Вера је идентична истини, потврда истине и она уз помоћ које долазимо до натчулне истине. Тако је и наш песник Бранко Миљковић забележио да ,,истина нема своје одређено место и да је зато непоткупљива” (Миљковић 1972: 221), а Христос открива суштину истине речима „Ја сам пут и истина и живот” (Јн 14, 6). Дакле, истина је оно што јесте, зато се у старословенском и суштина називала ,,јестеством”. Но, апостол Павле каже: ,,А вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих” (Јевр 11, 1). Ова парадоксалност потврђивања невидљивог је изазов који се не премошћује доказима, већ се огледа у вери као активном процесу који је увек потврда онога што ми јесмо. Због тога и Христос каже: ,,Блажени који не видеше а вероваше” (Јн 20, 29). А вера и мисао су неодвојиве једна од друге, пошто се вера манифестује кроз мисао, али и мисао кроз веру. Ово долази до изражаја у стиху „Праведник ће од вере живети” (Гал 3, 11). То се не односи само на чињеницу да ће вера бити полазиште нашег понашања и одређивати га, него да наша истинска вера, уверења, креира стварност. Уверења стичемо од детињства и она су много пута понављане мисли које смо прихватили као истините. Она су полазишта из којих сагледавамо стварност и на основу којих наша стварност бива креирана. Стога наши ставови доносе у наш живот људе и ситуације као потврде наших уверења. Отуда и она чувена реченица оца Тадеја ,,Какве су ти мисли такав ти је живот”.

Апостол Павле каже за Христа да је потврда Божја, ,,јер Син Божији Исус Христос (...) не постаде да и не, него у Њему постаде да. Јер колико је обећања Божијих, у њему су дâ, и у Њему су амин” (2 Кор 2, 19-20). Ми верујемо, а Он потврђује ту веру, реализујући веру у стварност. Истинска вера, односно уверење, није усиљена мисао, већ наше стање које смо ми обликовали. Када Христу прилазе двојица слепих да га моле за исцељење, Христос им каже: ,,По вери вашој нека вам буде” (Мт 9, 29). Двојицу слепих исцељује Христос, али су они иницијатори, на чију жељу Христос каже: нека вам буде – Амин. Човек није пасивни учесник који дочекује ударце судбине и чији је крајњи домет опстанак. Човек је нешто много више, а неразумевање ових контраста долази услед непознавања шире слике воље Божје. А воља Божја ради увек у корист човека. Ми стварност око нас креирамо и мењамо тако што Бог потврђује, односно материјализује нашу веру, уверења, односно мисли. Наш дар креирања је резултат наше богосличности, а наше обожење почиње већ сада у светој литургији. На овај начин се показују као истините речи из Псалама: ,,Богови сте и синови Вишњега сви” (Пс 82, 6). 

Креирање стварности је неизбежно, јер ми нужно имамо мисли. Њима, као и речима и делима, дакле, креирамо своју реалност. Али, у изворишту овог креирања је нешто што је давно записано Јеремијиним речима, а то је ,,огањ у срцу”, односно емоција која прати одређену мисао. Остварен човек као биће је онај који је све своје енергије развио у сагласју мисли и емоција. Остаје, дакле, да овај огањ, оивичен, ,,затворен у костима”, разгори божанску енергију у нама и да од себе начинимо човека обоженог у Христу.

Литература:

Божанствене литургије, прев. Јустин Поповић. Београд: Манастир Ћелије, 1978.

Миљковић, Бранко. Сабрана дела, књ. 4. Ниш: Издавачка установа „Градина“,1972.

            Краћу назнаку о смеру у ком се кренуло, оставио је на самом крају свог текста управо Гадамер констатујући следеће: ,,у временима када информациона техника и техника репродукције просто затрпавају људе безбројним надражајима, то остварење уметничког дела постало је тежак задатак. Данашњи уметник мора да се бори против бујице која отупљује сваку осетљивост.ˮ[3] Отупелост осећаја, немогућност удубљивања у садржај којем подлежемо, а често и плиткост садржаја које примамо, битно мења наш однос према књижевном делу, али и сам чин стварања и ,,стапањаˮ са делом. Као да је у овом веку то постало немогуће. Гадамер ће, такође, тачно написати и то да ,,сваки данашњи уметник мора да употребљава онеобичавања како би убедљивост његовог уобличења стварно зрачила и онеобичавање повратила у нову завичајностˮ, те да је у нашој епохи због тога постао ,,неизбежан плурализам експериментисања.ˮ[4] Као да је у овој тачки било предвиђајуће да ће књижевност доспети до овог нивоа експериментисања до ког је данас дошла, а то је моменат у ком ће експеримент често досегнути ниво апсолутне непрозирности садржаја, потпуне неразумљивости. Језичке игре данашњих писаца које су одавно постале манир, довеле су до све веће истрошености, ̔празнине̓ речи, па нам се садржаји које читамо често учине већ толико пута прежвакани, испражњени од свог пуног значења, постају попут неког општег места.

Док се форме живота смењују невероватним темпом, потребно је и књижевност прилагодити захтевима оних који читају. Тиме се смањују читалачки одговори на читани садржај и повезивања са уметничким делима, а због брзине којом се читалачки одговори смењују битно се мења и сâм чин писања и примања написаног. Георг Зимел ће у тексту Метрополис и духовни живот споменути blasé ефекат (фр. изнурено), блазирано понашање, који ће објаснити као ,,резултат брзих промена и згуснутих, међусобно супротстављених, нервних стимулацијаˮ[5]. Кроз брзину и контрадикцију њихових промена, на пример, кроз безопасније снаге импресије (које данас најчешће изазивају медији филованим порукама и текстовима којима нас затрпавају), као што су одговор на насиље, кидају нерве тако брутално да су последње резерве енергије којом треба реаговати на такве текстове исцрпљене, те ако неко дуго остаје у том миљеу, јавља се управо блазирано понашање. И сами се понекад зачудимо како не реагујемо на прави начин на насиље које се дешава око нас, како сваким даном код све већег броја људи потпуно изостаје поменута реакција. То је битан тренутак, јер стање свести једне нације утиче неизоставно и на њену књижевност. Ограничићемо се овде на српску књижевност, иако се овакве промене дешавају на глобалном плану, јер се стање у књижевности мења, промене су различите, брзо се смењују, а све заједно прати управо осећај да је све то већ виђено, написано и испражњено од употребе.

Јан Вјежбицки је лепо приметио да је наступило ̔разилажење̓ писаца и публике, без обзира на огромни број читалаца који сваке године све више расте. То је подстакнуто тиме што ,,савремена књижевност и савремена читалачка публика као да живе усред неке александријске библиотеке, у којој су сакупљене књиге свих времена.ˮ[6] Према Вјежбицком, ,,за савремене књижевне ствараоце таква библиотека је баук који онемогућава слободно кретање, који ствара ситуацију немоћи да се измисли нешто новоˮ[7]. Управо се овде враћамо опет на експериментисање које је посебно у нашој поезији постало једини начин саопштавања, па малтене не можете наћи песму у којој се не види тежња за нападном експресивношћу, пренаглашеним искуствима, речима које не одговарају контексту у ком су се нашле, употреба научних термина који доприносе звучности наслова и стихова, гомилање разних стилова, реквизита, ,,стварање једне грандиозне и поетске ропотарницеˮ[8], како је приметио Вјежбицки. Широк је спектар појава које се могу пронаћи, а иду до те мере да је неке песме немогуће разумети, садржај је остао затамљен жељом за експериментом, за иновативношћу.

Из свега тога провирује потреба савременог ствараоца да се уквати у коштац са токовима савременог начина стварања, да буде наметљив, да прати стање ствари и ствара у истом кључу, јер ће једино тако бити признат, прихваћен и плаћен. Ово плаћен односи се на све оне који од исте такве књижевности, иако не без свести о томе на шта то личи, упорно пишу и продају исту, покушавајући да од ње преживе, али и створе велику књижевност. Ипак, велике књижевности изгледа у овом веку више неће бити. За то се може наћи неколико разлога: први је свакако што велика књижевност сама бива у културама које од појединаца могу створити велике личности, које ће пак моћи да створе велику књижевност. Други разлог је управо тај што се у овом веку људи све мање удубљују у основу сваке књижевности, а то је обичан људски живот. Ефекат блазираности је трећи разлог због кога велике књижевности вероватно више неће бити, или ће је бити у неком другом виду. И ствараоци и читаоци се све мање удубљују у садржај који се преноси, постепено избегавају садржаје који их терају да застану, удубе се и нешто из њих извуку за себе. Овде се прави заокрет уназад, јер савремени читалац као да иде линијом мањег отпора бирајући лакша штива, али тиме и нарушава чин писања оног који ствара, јер ће писци пробати да се наметну што већем кругу читалаца, па ће се донекле трудити да испуне и оправдају оно што се од њих очекује. Писање више није само интимни тренутак стварања, већ и потреба и жеља да се буде присутан на тржишту, да се наметнеш и изрекламираш што широј публици и да будеш довољно инвентиван да би је заинтересовао. Ово даје књижевности један нови вид, а врло је могуће да ће у будућности радикално допринети и мењању вредности које сматрамо суштинским када кажемо да неко дело припада великој књижевности. То се чак може ишчитати и из закључка Гадамеровог текста који је констатовао следеће: ,,Краја уметности, краја стално активне воље за обликовањем људских снова и чежњи неће бити све док људи буду обликовали сопствени живот.ˮ[9] Остаје да се запитамо у којој мери ће промена начина живота утицати на промене вредности књижевног дела. Што би могла бити прва тачка од које би требало почети и у класификацији ововековне књижевности.

Ово је био малени прилог тој области.

[1] Крај уметности? (Од Хегеловог учења о прошлосном карактеру уметности до данашње антиуметности), Х. Г. Гадамер, у: Европско наслеђе, 1999. година, стр. 55.

[2] Исто.

[3] Исто.

[4] Гадамер 1999: 56.

[5] Метрополис и духовни живот, Георг Зимел, у: Георг Зимел, 1858-2008, Медитеран, ВСА, Нови Сад, 2008, стр. 284.

[6] Размишљања о књижевноисторијском процесу у XX веку, Јан Вјежбицки, у: Разговор о књижевности, Народна књига-Алфа, Београд, 2003, стр. 35

[7] Исто.

[8] Вјежбицки 2003: 36.

[9] Гадамер 1999: 56.

У првом делу овог текста поставио сам тезу да је питање Косова видљиви део процеса трансформације Државе (Србије) у безимену територију која ће бити потпуно незаштићена од експлоатације Мултинационалних Компанија. Став према Косову и став према овом процесу једино је истинско политичко питање у Србији. Све остало је луткарско позориште, без обзира на годиште гледалаца.

Разуме се, неко може да ми приговори да нека странка може да из тактичких разлога, ,,привремено” занемари питање Косова, да би се докопала власти, а да онда, ојачана, са позиције власти то питање активира. Тај аргумент изгледа ,,лукаво” онима који нису чули за појам стратешке културе. Поједностављено, али не и нетачно, овај појам би се могао одредити као степен спремности једног народа да подржи једну политичку одлуку. Добар, премда трагичан пример за разумевање појма стратешке културе, могле би да буду демонтрације 27. марта, 1941. године, којима је народ (а не само комунисти) дао своје мишљење о приступању Тројном пакту. Укратко речено: политичка одлука (потписивање приступнице Тројном пакту) није била у складу са стратешком културом српског народа и зато није могла да се одржи.

Када се појам стратешке културе пренесе у контекст Косова, онда можемо да закључимо да се од трагичне погибије премијера Ђинђића и развлашћења Војислава Коштуинице активно радило и ради на стварању такве стратешке (не)културе/атмосфере у Србији која би била а) спремна да се одрекне Косова односно која б) не би била у стању да издржи притисак замрзавања сукоба те ц) која се мири са претварањем Србије у територију, а самог народа у обичну масу.

Дакле, странка која би занемарила питање Косова да би се докопала власти, на тај начин само учвршћује атмосферу која спречава да се Косовски проблем замрзне. Странка на власти ту атмосферу касније може да искористи како би се оправдала у погледу Косова; знате и сами како то иде: ,,ствари су већ отишле предалеко, захваљући нашим претходницима.”

Тако долазимо до још једног закључка поводом појма стратешка култура: праве намере неке странке на власти увек се могу разоткрити не кроз њене повремене декларативне изјаве у јавности, већ кроз форму стратешке културе коју ствара у народу. Управо нам она говори о будућој политичкој одлуци која се спрема јер, не заборавите, да би се политичка одлука одржала, потребна је и стратешка култура која је подржава.

Примера ради, када државна телевизија запрља мајцу са снимка на којој пише да је Косово Србија (да се та порука не би видела) онда се тиме шаље јасан знак у ком правцу се ,,решава” Косовски проблем. Овај гест нам говори још нешто: уколико замислимо да Србија нешто потпише поводом Косова, истог тренутка уследиће медијско БРИСАЊЕ Косова из нашег свакодневног живота (што ће дати Албанцима маневарски простор да очисте Косово до краја) али исто тако и БРИСАЊЕ Косова из политичке и културне историје српског народа. Сваки помен Косова у историји или књижевности или поп култури, БРИСАЋЕ СЕ. Срби ће ускоро бити жртве културног Холокауста који ће се по интензитету моћи мерити са оним који су Јеврејима и левичарима приредили нацисти 1933. године, када су, долазећи на власт, спаљиваљивали непожељне књиге. Разуме се, данас нема потребе за спректаклом спаљивања; ово БРИСАЊЕ ће се обављати у тишини, али ће самим тим бити још прљавије и подмуклије.

Како Косово за Србе није један од токова историје, већ ЈЕДИНИ ток историје, онда постаје јасно да ће брисање Косова из политичке и култрне историје бити једнако забрани постојања једног народа, јер без културе сећање, нема ни народа: постоји само (био)маса без сећања, жива тела која се могу усмерити у сваком правцу и ка сваком циљу, без икаквог отпора.

Одавде следи једноставан закључак: замрзавање Косовског проблема као први и основни гест у заустављању процеса преображаја Државе у територију, мора се дакле извести симултано у обе сфере: у сфери политике, али и у сфери стратешке културе. Политичка одлука замрзавања сукоба (или борбе за замрзавање сукоба) мора бити пропраћена стварањем такве стратешке културе у народу, која би ту политичку одлуку могла да подржи и охрабри. Ево која решења стоје на располагању а) странци на власти б) опозиционој странци и ц) групама грађана које желе да се супротставе тлачењу Компаније и територијалној дезинтеграцији Државе.

А)Странка на власти: уколико би било која странка на власти искрено желела да замрзне Косовски проблем (а самим тим крене путем преображаја територије у Државу) она би морала да своју одлуку потпомогне и акцијама које стварају стратешку културу у народу која би ту одлуку могла не само подржи већ и активно брани. (Уколико такве акције у равни стратешке културе изостану или се пак претворе у акције за стварање климе која погодује одрицању од Косова, онда предаја Косова постаје само ствар тајминга). Које су то акције које би власт искрено посвећена одбрани Косова и Државе морала да спроведе?

У првом делу овог текста смо видели да се преображај Државе у територију одвија тако што Компаније фрагментаризују друштво, стварајући сукобе између установљењих полова (жене – мушкарци; хетеросексуалци – хомосексуалци, млади – стари... итд). При томе они дају предност једној страни у сукобу како би испровоцирали радикалну акцију са друге стране, што ће се онда искористити као повод да се сукоб још више продуби.

Власт која би желела да се супротстави оваквој центрифугалној политици Компаније треба да, супротно политици Компаније, води центрипеталну политику. То значи да власт треба да кроз образовну и културну политику пронађе заједнички садржатељ свих становника Државе и то тако да тај заједнички садржатељ буде заједнички оквир унутар кога ће сваки становник моћи да несметано испољи и развије своју личност у виду једног растегљивог, али нужног компромиса са интересима заједнице чији је члан. Тако долазимо до једног новог разумевање речи патриотизам: сада патриотизам у себи повезује национални и државни патриотизам. Патриотизам дакле, повезује а) свест о политичком и културном континуитету једног народа који се организује у државу да би могао да се заштити од спољашњих сила – а Косово је апсолутни симбол таквог континуитета – б) императив Државе да буде у што је већој мери праведна у правном, економском, цивилизацијском смислу, како би онај ко живи у њој, без обзира на националну припадност или вероисповест, могао да је осети као оквир или штит који га чува од економског фашизма Компаније. Тек када је Држава праведна у њој можемо да очекујемо стварање државног патриотизма без кога је отпор Компанији немогућ.

Такав спој националног и државног патриотизма одговара ономе што је Пекић мислио када је написао ,,...рећи Србија и демократија, симултано и реципрочно, без компромиса у корист једног или другог интереса, значи можда, ако ништа друго, наду да се они могу помирити.” Пажљивије читање Пекића показује да је за њега демократија подразумевала социјалну правду и државу која је тако уређена да њене становнике неће тлачити ни власт, а ни Компанија. Међутим, он је врло добро знао да таква демократија није могућа на територији, будући да само држава може да обезбеди социјалну и сваку другу правду за њене становнике. То је зато што је јасно да једино Држава може да се супротстави Компанији, а правде нема без тог супротстављања, зато што главни интерес Компаније није правда, већ профит.

Зато је Србији потребна правда, а правди је потребна Србија. Другим речима, да би се људи борили за своју државу, да би служили својој држави, они морају не само да схвате већ и осете, да ће се држава борити за њих, да ће држава служити њима. А не Компанији.

Разуме се, оваква центрипетална политика неће проћи без притиска Компаније. Иако човеку на памет пада прво спољашњи притисак – преведено на српски: економске санкције и бомбе – ризик од таквог спољашњег притиска у великој мери зависи од односа у светској политици који данас нису исти као у доба униполарних деведесетих година прошлог века; стога је и ризик од таквог радикалног притиска смањен. Међутим, снага тог притиска зависи и од унутрашње ситуације у Србији. Спољашњи притисак постаје могућ тек онда када Компанија на унутрашњем плану подрије отпор власти која жели да сачува Државу. Да би то унутрашње подривање успело, Компаније ће ангажовати своју медијску инфраструктуру и групе за притисак, како би центрипеталну политику приказали као ,,фашизам”, ,,хомофобију”, ,,диктатуру” итд, да би у крајњем случају поставили опозицију између ,,грађана” (тј. масе) и ,,режима” (тј. власти) при чему ће Компанија наравно бити на страни ,,грађана” коме ће помоћи да сруши ,,режим” и тако крене пут ,,реформи” који води ка стању ,,благостања” (преведено на српски: да настави прекинути процес претварања Државе у територију, где би народ, претворен у бесловесну масу, био изложен апсолутној експлоатацији од стране Компаније, док би мали постотак те масе играо улогу барак-капоа, тј. логораша који за управу логора одржавају ред међу логорашима у баракама).

Конкретно, питање Косова и питање преображаја Државе у територију, биће у том случају опет заборављено или пак супротстављено обећаном ,,благостању” – у том случају Компаније ће преко својих медија и групи за притисак покушати да увере народ да их ,,благостање” чека одмах иза угла, ако добровољно одустану од Косова и заштите Државе. Народ се у то не може убедити, али маса атомизованих појединаца може. Неки од њих су просто наивни и немају увид у дубину политичког проблема (попут ,,шахисте” који види само један потез унапред), а неки су опет појединици који мисле само на себе и надају се да ће на територији управо они добити улогу ,,барак-капоа” (пошто је основни критеријум за ту улогу неосетљивост према судбини ближњег и покорност према Компанији.)

Б)Тако долазимо до другог момента у овој причи, а то је улога опозиционе странке која жели замрзавање Косовског проблема и процеса преображаја Државе у територију. Највећа грешка коју опозициона странка са оваквом политичком оријентацијом може да учини јесте да Косовски проблем посматра издвојено. На тај начин, странка заправо, а против своје воље, иде на руку Компанији која такође жели да Косовско питање издвоји из шире политичке слике (претварања Државе у територију) како би питање Косова могло коначно да ликвидира, тј. ,,реши”, супротстављајући га ,,благостању”. Дакле, опозициона странка која се бори за замрзавање Косовског проблема мора да прошири слику тј. да Косовски проблем повеже са другим примерима преображаја Државе у територију: са контраверзом око вакцинације, са еколошким проблемима (мини-хидроелектране) са проблемима приватизације преосталих стратешких компанија, као и са глобалним покретом који протестује против социјалне неједнакости (под мотом 1% богатих, 99% осталих). Треба људима показати је Косовско опредељење није само борба за Косово већ и борба против различитог типа социјалног и класног угњетавања које спроводи Компанија.

Само на тај начин – повезивањем Косова са другим појавама корпоративног експлоатисања државе – опозициона странка којој је стало до Косова, може да почне да мења стратешку културу овог народа, како би га поново оспособила за отпор, овога пута, за отпор Компанији. Тек када се Косово постави у ту ширу слику, људи у Србији ће моћи да осете прави улог Косова и Косовског опредељења, па ће добар део њих који сада Косово доживљају као нешто сувишно или неважно моћи да схвате који је улог у питању.

Ако странка не прошири контекст Косовског проблема, Компанија ће Косово третирати у већ припремљеном калупу језичких опозиција сачињених од ,,негативног” и ,,позитивног” пола: ,,национализам”/,,космополитизам”, ,,конзервативно”/,,модерно”, ,,село”/,,град”, ,,примитивни”/,,образовани”, ,,старо”/,,младо” које су усађене у добар део популације и која, захваљући тој лингвистичкој дресури, на Косово гледа као на извор свих зала, не схватајући о чему се ту уопште ради.

Закључимо: успех борба за Косово као борбе против Компаније, зависиће управо од способности странке да повеже различите теме са проблемом Косова, да би на тај начин пробила језички кавез који је Компанија уз помоћ својих група за притисак исплела око Косова и Државе, како би и Косово и Државу огадила народу (који се тим гађењем, претвара у масу, а да тога није ни свестан).

Јасно, ту постоји проблем: Компанија неће без притиска дозволити да се ово повезивање Косова са другим примерима преображаја Државе у територију изведе пред очима народа. Опозициона странка ће у највећој мери бити медијски избрисана (толико на тему ,,слободе медија”). Њој тада преостају две ствари: прва је да се директно повезује са народом, а друго, да корпоративној медијској платформи супростави своје медије.

Ту долазимо до трећег елемента борбе за Косово и Државу, а то је ангажман група грађана.

(крај 2. дела)

На просторима који се сматрају светим срећу се земаљско и небеско, људско и божанско. Они испуњавају три функције: представљају места комуникације са божанством, путем молитве или на неки други начин; то су места божанског присуства на којима се обећава спас, успех и излечење; пружају значење верницима, метафорички рефлектујући истински светски поредак. Светом се може сматрати читава територија коју заузима нека нација и која се назива отаџбином/домовином, или пак одређени њени делови, посебно важни у горе наведеном смислу. У једном од типова свете земље, територија коју заузима нека нација доживљава се као обећана земља, земља коју је групи обећао Бог. Најпознатији случај ове врсте јесу Јевреји и земља Канаан, коју је Бог обећао Авраму и Мојсију. Јеврејска обећана земља има два аспекта, материјални и духовни. Први се састоји у обећању „млека и меда“ Јеврејима који лутају након ослобађања од египатског ропства, а други у захтеву за стварањем свете заједнице, која се управља према Богу. Ова два аспекта су у најтешњој могућој вези, јер се први не може остварити ако други није присутан. Други познати случај је поимање Северне Америке као обећане земље од стране колониста-протестаната, пристиглих на овај континент из Енглеске. Они су Америку доживљавали као „Амерички Израел“, или „Новоенглески Јерусалим“, пространу и плодну земљу, у свему бољу од њихове постојбине (Енглеске). На њене староседеоце гледали су као на паганска и нецивилизована племена, а на њихово протеривање и чак истребљење као на своју мисију „чишћења“ свете земље од утицаја Сатане.

Јако би тешко било наћи нацију која територију коју сматра својом постојбином, „земљом отаца“, на одређени начин не посвећује, дајући јој тако највише место у хијерархији вредности. Светим или посебно значајним могу бити сматрани поједини делови националне територије. Тако су за Швајцарце од нарочите важности Алпи, који се сматрају „одбрамбеним замком“ и местом рођења швајцарске независности; за Јермене је то света планина Арарат, за Србе Косово и Метохија, за Африканере Крвава река, за Кореју (и Северну и Јужну) планина Пектусан, за Румуне Карпати. Ту се најчешће (али не и обавезно) ради о местима на којима су се одиграле за дате народе судбинске битке и на којима леже кости мученика. Шта се догађа у ситуацији у којој се сукоб води око територије која за једну (понекад и за обе) сукобљене стране има посебан културни значај?

Сукоби око територија са посебним културним значајем имају извесне особености, које их издвајају у односу на друге територијалне сукобе. Већина аутора која се бавила овим питањем констатује да су, у правилу, такви сукоби интензивнији, дуготрајнији и тежи за решавање. Е. Д. Смит констатује да у случају у којем се нека територија сматра светом постоји „спремност да се она брани до последњег инча“ и „по сваку цену“, као и да је велики културни значај одређеног простора „корен неких од најжешћих и најдужих етничких сукоба“ (Smith, 1999). Када је реч о релативном значају простора који одређена заједница сматра светим, меру представљају комбиновани критеријуми централности и ексклузивности (Hassner, 2003). Под централношћу се подразумева мера у којој дати простор испуњава функције комуникације, присуства и значења: нпр. нису исто црква у неком селу у северној Србији и манастир Високи Дечани на Косову и Метохији – овај други простор у много већој мери представља место ходочашћа.

Ексклузивност се очитује у прописивању, надледању и санкционисању самог приступа неком свето месту. Она се може препознати у правилима покривања или откривања главе (јудаизам и хришћанство), изувању пред улазом (ислам), као и у ограничавању приступа на вернике (Мека), припаднике одређеног пола (манастири) и сл. Што су централност и ексклузивност неког светог места већи, већа је и вероватноћа да ће се на било какво угрожавање таквог места реаговати жешће, као и да ће се у његовој одбрани ићи до краја, без обзира на могуће последице. П. Хенсел и С. Меклафин Мичел, који су истражили 191 територијални спор у западној Европи и Америци у периоду 1816 – 2001, пошли су од поделе ресурса на „опипљиве“ и „неопипљиве“ (енг. tangible and intangible). Да би илустровали на шта конкретно мисле, они наводе пример територије са нафтним пољима као „опипљивог ресурса“, око којег је могућ договор тако што би обе стране имале право на експлоатацију. Међутим, ако се ради о територији која поседује „неопипљиве“ ресурсе и где су важни „психолошки“ разлози, нарочито они повезани са националним идентитетом, онда је договор много тежи, јер се не могу делити нпр. гробови предака, света места и сл (Hensel and McLaughlin Mitchell, 2005).

Примера ове врсте има више и они су добро познати (Западна обала реке Јордан, Северна Ирска). Случај Косова и Метохије нам пак показује да укрштање носећих идентитетских митова на одређеној територији (Косовски митови за Србе, мит о моралној изабраности за Запад) чини сукоб дугим, интензивним и готово нерешивим. При свему томе веома битну улогу у објашњењу игра недељивост територије од посебне културне важности, у смислу да се она не може делити, а да истовремено не изгуби на свом значењу и значају. Недељивост подразумева како интегритет територије, тако и фиксиране, од обе сукобљене стране признате границе, али пре свега незаменљивост простора о којем се ради. То није пуки физички простор, већ сасвим особен у културном смислу и његов се значај не може једноставно пренети на неко друго место. Другим речима, такав је простор јединствен и са њиме нема „трговине“.  

Hassner, R. E. (2003). To Halve and to Hold: Conflict over Sacred Space and the Problem of Indivisibility. Security Studies 12, no. 4: 1 – 33.

Hensel P. R. and McLaughlin M., S. (2005). Issue Indivisibility and Territorial Claims. GeoJournal 64: 275 – 285.

Smith, A. D. (1999). Myths and Memories of the Nation. Oxford University Press.

На први поглед, ствари изгледају једноставно. Међутим, овако постављења опозиција две позиције не открива прави улог Косовског питања.

 А тај улог је огроман.

Наиме, политичка позиција која прихвата страни интерес да на Балкану постоји Велика Албанија, то чини зато што је већ унапред прихватила једну политичку парадигму по којој Србија пристаје да буде уређења на основу туђих интереса. Дакле, предаји Косова претходи једна друга предаја, шира и свеобухватнија, која се правда тиме што та предаја, у коначном исходу, треба да ојача Државу Србију економски, политички, правно итд…

 Хм.

Ако бисмо превели, са језика политичке магле (који је и замишљен зато да замагли свет који описује) на српски језик разумљив обичном грађанину, шта та предаја уопште значи добили бисмо следећу реченицу:

Владајућа политичка парадигма у Србији (од 2000. године) карактерише претварање Државе у Територију за рачун Мултинационалних Компанија које на тај начин могу да максимализују извлачење профита са те Територије.

 Да би се Држава претворила у Територију прво је потребно демонтирати Државу, јер једино Држава може да се супротстави мултинационалним компанијама, односно једино она може да их принуди на неки компромис.

Пошто су данас у моди кувари и емисије у којима се дају рецепти, ево сада рецепта за демонтажу Државе (видећете, врло је сличан рецепту за увођење тираније).[1]

Најпре, атомизујете друштво. Креирајте вештачке поделе: жене супротставите мушкарцима, хомосексуалце хетеросексуалцима, децу родитељима, студенте професорима, ученике наставницима, унуке декама и бакама, буџетске кориснике небуџетским корисницима, Београд, осталим деловима Србије, остале делове Србије, Београду. Затим смањите потребан ниво знања у основим и средњим школама, увећајте, до у бесвест, административне обавезе у школама и на факултетима (да људи буду запослени), понижавајте их и вређајте како бисте им изазвали фрустрације, јер их нико (Држава) неће бранити. Смањите, па укините националну историју (позовите на пуно насиља) и националну књижевност (избаците прво епику и романтизам; кажите да је застарело). Потом, наточите нечим јефтиним исто такве локалне полуинтелектуалце који ће потом уринирати по сваком центиметру културне историје властитог народа: Светом Сави, Вуку, Доситеју, романтичарима, Дучићу, Ракићу, Скерлићу, Црњанском, Андрићу, Настасијевићу, Пекићу, Павићу… апсолутно сваком: сви су фашисти. Укратко: српску књижевност свести на Изабрано дело Радомира вон Паланка.

Затим то грејте на тихој ватри док се Држава не претвори у Територију, а онда од било које тзв. ,,власти” можете за цену бакшиша да купите а) изворе воде (нема ко да протестује) б) целу обрадиву земљу (нема ко да протестује) ц) рудна богатства (исто) д) све остало осим ваздуха. Потпомогните потом одлив домородачке биомасе (мушкараца и жена), како бисте напунили своје полупразне територије, а на ову територију одложите мигранте који вам нису потребни/тј које не можете да асимилујете. Обесхрабрујте било какав наталитет (позовите се на тзв ,,женска права” тј перманентно усађујте женама у главу да нема горе казне за жену од тога да буде мајка, те да деца само серу и плачу), а оно мало багре што се роди (дечаке и девојчице подједнако) вакцинишете чиме год хоћете (јер нико то неће проверавати); укратко, играјте се њиховим животима и пратите разултате, а затим слободно и по вољи користите природне ресурсе Територије, не размишљајући о последицама по локалне домороце (копајте никл где год га пронађете, градите микрохидроелектране где хоћете… уништавајте све што стигнете, јер сте ту само привремено). Ако се неко побуни: назовите га: а) ксенофобом б) фашистом ц) хомофобом, д) националистом, е) ,,мороном”. (И не дајте му да обуче жути прслук).

Сада се поставље питање: има ли на оваквој територији неке политике? Наравно да има: пошто је стратешка политичка одлука већ утврђена (Држава је претворена у Територију), политичка борба на Територији се своди на проблем кастинга за целодневни & целовечерњи играни филм под насловом ,,Суверенитет”. Наиме, треба пронаћи неке глумце и глумице који ће играти улогу ,,суверене власти”. То значи да је потребно да пронађете неке домороце који ће глумити како су сви ваши поступци унеређивања Државе и њеног претварању у Територију, заправо њихови; како су то управо њихове ,,храбре” одлуке, управо њихови ,,визионарски” потези итд… знате већ како то иде... Укратко, нађите некога ко ће да глуми како је та Територија у ствари ,,озбиљна и суверена држава којој нико не заповеда” и дајте му неку мрвицу од профита (скроман је то свет, не траба им ни држава, као Курдима). Понекад, наравно, огранизујете и масовне демонстрације, неку спектакуларну промену глумачке гарнитуре, снимите то и пуштајте на вашим тв каналима, да се домороци осете грађанима света, а и да се мало издувају. Тако ,,политика” у Територији, постаје Ријалити: тј. ви споља одлучујете ко од њих унутра остаје (на власти), а ко је напушта; сваки примитивизам је не само дозвољен, већ и пожељан; ако падне крв – супер! Нека се поубијају, међусобно, око костију/провизије. (Правила Ријалитија, не заборавите!) Најзад, морате локалном живљу у сваком тренутку доказивати да је ,,стока”. (Зашто? Зато што се за народ човек може жртвовати, али за стоку никада).

Разуме се, домороцима треба оставити неку наду за спас (да се не би побунили): нека мисле да само треба отићи из ове Територије. Од свих који оду, оних 5% збиља употребљивих, послати у компаније. Гурнути их да раде по фенси небодерима, од 9 до 17 часова, све време под истом неонском светлошћу (нема сунца, али нема ни мрака). Већина њих (премда не сви) биће срећна. Остале побацати тамо где има места: мушкарце да нешто возе или варе, буше, режу или да чисте неке фекалије; жене да келнеришу или хостеришу (искористити њихову познату лепоту). Дати им нешто већу плату, него доморицима у колонији да им се исплати. И то ће бити довољно да се већина (премда не баш сви) успешно церека по друштвеним мрежама. У међувремену, јасно, потомство асимиловати.

А сада одговорите себи поштено на питање: да ли из претварања Државе у Територију настаје – сетимо се премисе – економски јака, модерна правна Држава?

Пре ће бити да настаје стање очаја, безнађа, апатије, летаргије као код већине грађана Србије. Мањина пак, оштри зубе, јер верује да је живот само борба за преживљавање у којој је све дозвољено: издати, преварати (убити), опљачкати, продати душу, примити мито… А зашто га и не примати, када осим пуког преживљавања нема никаквог вишег и већег циља коме човек може и треба да стреми… Такво ,,размишљање” није случајно: парадигма претварања Државе у Територију укида у човеку сваки виши и бољи задатак и смисао, остављајући га да се на све начине бори за преживљавање против људи који га окружују. Некада су ти људи били ближњи; сада су Непријатељи (као у Ријалитују).

Када Држава постане Територије, онда се ресурси за преживљавање само смањују (јер су за Мултинационалне компаније ти ресурсу само трошкови које ваље смањити). Тако се некадашњи народ претвара у масу несрећника, који ће се међусобно поклати за све мање костију које се баце пред њих. Зато тзв. ,,власт” на Територији мора да буде неправедна, јер нема разлога да буде праведна.

Ово је, дакле, улог Косовског питања: ако смо за предају Косова, онда смо исто тако и за претварање Србије из државе у територију у којој ћемо бити само 1) радна снага, 2) генетски материјал 3) спремиште унутрашњих органа, 4) изманипулисани, заглупели потрошачи.

Мислите да грешим? Размислите: ако неко није спреман да се бори за Косово против силе Мултинационалних Компанија, зашто мислите да ће бити спреман да се против истих тих Компанија бори за неко од ваших најбазичнијих права?

Да ли заиста мислите да се у оквиру парадигме у којој мит о ,,Страном инвеститору” замењује Косовско опредељене, може изградити демократска, а пре свега, праведна земља у којој ћете бити заштићени од економског и сваког другог израбљивања Мултинационалних компанија?

Српски проблем, дакле, није проблем владајућих партија (имали смо прилике да видимо на власти и позицију и опозицију) већ проблем политичке парадигме.

А та парадима је: претварање Државе у територију и претварања народа у заглупелу издресирану масу безвољника који не могу да поднесу ни најмањи притисак.

Онај ко то не може да схвати или је плаћен да то не схвата или је просто кукавица, који се нада да ће на миру умрети, а за оно после га баш брига.

Сада ћемообјективно испитати и другу опцију: замрзавање питања Косова. Покушаћемо да одговоримо шта нас чека у том случају...

(крај 1. дела)

[1] Аристотел, Џејми Оливер античке кухуње, даје рецепт за справљење тираније, који се такође може применити за демонтажу државе и њено потчињавање тиранији Мултинационалних компанија: ,,треба забранити заједничке обеде и удружења, затим школовање и друго томе слично, треба спречити све оно што људима може да улије две ствари, самосвест и поверење, не треба допустити људима да доколиче и треба спречити заједничке забаве, и уопште треба учинити све да људи што мање упознају једни друге, јер међусобно познавање рађа међусобно поверење.”

Жак Елил дефинише технику као "свеукупност метода рационално развијених ради постизања апсолутне ефиканости у свим областима људског деловања". У основи технике је дакле тоталитаризам. Логично је да свако владање тежи диктатури као свом ултимативном досегу, обезбеђујући тиме апсолутну ефиканост свог деловања. Нову илузију нове епохе доносе нам корпорације својим тоталитарним механизмима, прилагођавајући нас на своју прождирућу машинерију чију турбуленцију једино ублажава бука унифицираног, једноличног и мелахоличног савременог света.

Моћ технике своди човека на ствар, на функцију лишене људскости. Она нема поштовање према њему, чак и сама помисао да је може имати је чиста контрадикција, исконска опозиција вредновању његових вредности, јер да заиста то ради, она дефинитивно више не би била моћ.

Технику владања занемарујемо у односу на трагикомичне политичке партије од којих очекујемо неку промену, искрено мислећи да партија има неку власт, осим оне која јој је додељена. Партије су један периферни зупчаник техничке цивилизације. Држава не мења употребу техника, алионе врло брзо делују на државне структуре, производећи већину служитеља и једну управљачку затворену елиту која једина разуме тајне своје технике. То је прича о технологији власти и њеним корисницима. Иако се у њој јављају актери, то је најмање прича о личностима, а више о механизму која важи за данас, а важиће и сутра. Техника власти обликује нову аристократију, за ново феудално друштво. С тим да се чувена кованица Noblesse oblige (племство обавезује) овај пут изоставља.

Наиме, класична држава је надживела своју сврху. Она је сада мрежа организацијаод којих свака има посебан циљ. Држава је попут појединца елиминисана од стране аутоматске машине,а о начину елиминације можемо се обавестити из књиге Александара Гајића, Нови феудализам (2016).

Аутор представља неофеудализам као синтагму која указује на негативне токове друштвених трансформација у 21. веку у условима изражене системске кризе модерних друштава. Техника савременог мултицентричног поретка слична је владавини у средњевековном, предмодерном свету.Све већу моћ добијају сегментирани ауторитети који се, вођени приватним интересима, међусобно надмећу око "плена суверености". Рефеудализацијом држава губи своју моћ, а другачији недржавни субјекти као што су корпорације, невладине организације, транснационална удружења, криминалне скупине, тајкуни и паравојне групе је задобијају.

Техника власти трансформише међудржавне односе, али и односе који настају у оквиру савремене државе.У првом плану више нису национални интереси, већ искључиво корпорацијски. Број недржавних актера је у значајном порасту. Они постају не само моћнији од појединих држава, већ заједно чине део јединствене, умрежене хијерархије моћи. Креира се један нови, пост-државни међународни поредак у којем се државни суверенититет крњи у два правца. Са једне стране, регионализацијом и уздизањем мегалополиса чија моћ превазилази многе државе, а с друге стране стварањем супернационалних, глобалистичких продуката.

Финансијска моћ алтернативних субјеката директно утиче на државне структуре, јасно дајући до знања чиновницима државног апарата ко у ствари влада, и коме требају да се покоре, ако желе да задрже своју позицију у хијерархији. Структурама владају корпоративно-олигархијски и војно-индустријски комплекси који чине, сада већ познату дубоку државу (deep state). Репродукција технолога власти у јавном политичком животу више ни маска либералне-демократије не може да сакрије. Формирају се обавештајне и паравојне структуре које су под контролом корпорација. Оне осим што поседују медијску, економску и друштвену доминацију, полако "помажу" у вођењу спољне политике и директно учествују у војним походима (пример Blackwater компанија, са својом улогом у Ираку).

Отуђена олигархијско-корпоративна елита, ужива у плодовима своје технике, дичећи се хуманизмом, космополитизмом; и мултикултурализмом који тумачи као једну глобалну пијацу на коме су не-глобалне, националне културе сведене на егзотичне кухиње, егзотично облачење, егзотичну музику и егзотичне племенске обичаје. Таква елита нема тло, она је увек у транзиту, на путу за неку конференцију на високом нивоу, на грандиозно отварање новог представништва, на интернационални филмски фестивал или у неоткривено летовалиште. Њихов поглед на свет је у суштини туристички.

За разлику од припадника елите, реалне (негативне) последице неофеудализма трпинепрегледна маса глобалних кметова. Они су временом зарадили и своје теоријско одређење–именовани су као прекарни радници или прекаријат. Главна карактеристика прекарности је несигурност:повремени рад,послови на одређено време, ограничена или никаква радна права, слабасоцијална и правна сигурност. То су сезонски радници, радници на црно, слободњаци који живе од хонорара, најамни радници, они који добијају привремена запослења преко разних агенција.Радничка права и социјална сигурност су за њих чиста метафизика. Ови људи су скрајнути на маргину. Нови феудалци их не примећују. Не виде патњу својих сународника. Уосталом, ту се више и не ради о деловима једне те исте нације.

Средњевековни феудални господари пружали су заштиту својим подложницима од разбојника, других господара и најезди туђина. Ови модерни, удомљени у својим тврђавама, мудро ћуте и смешкају се. Пуштају глобалне кметове да се играју празника демократије,да гласају за неки од точкића свевладајуће технике. На тај начин политичка илузија се наставља. А краја ни на видику.

Литература:

Војиновић, О. (2017). О „прекаријату“ као новом таласу радне снаге или – о бауку нове класе- http://vidovdan.org/2017/05/02/ostoja-vojinovic-o-prekarijatu-kao-novom-talasu-radne-snage-ili-o-bauku-nove-klase/

Гајић, А. (2016). Нови феудализам. Београд: Конрас.

Елил, Ж. (2010). Техника или Улог века. Нови Београд: Анархија/Блок 45.

Лаш, К. (1994). Побуна елита. Нови Сад: Светови.

Причао ми је недавно један програмер о свом покушају да објасни једном тинејџеру, назовимо га Јовица, како да уђе у свет информационих технологија (ИТ). По корацима му је изложио план, наизглед једноставан и забаван, а мали Јовица се, наравно, „примио“. Одмах је Јовица отрчао кући да план спроведе у дело. Већ је видео егзотичне дестинације, кола и стан. Имао је мотив, имао је жељу. Пар недеља касније, програмер и Јовица су се поново срели. Јовица није ништа урадио, а више није желео ни да слуша савете програмера.

Знате ли да вас програмирање нико не може научити? Све што неко може јесте да вас усмери, али учење је на вама. Штавише, 99% читавог сазнајног процеса је на вама. И таман када савладате то што сте учили, читава технологија се унапреди, или се, још простије, методологија дотадашњег рада промени. Тада поново почиње процес учења, где ће вас опет неко само усмерити, а ви засуците рукаве и хајде, Јовице, наново. У оваквим ситуацијама не помаже ни промена фирме, јер и та фирма прати технологије или има другачију методологију. Хоћу да кажем, у програмерском свету учење вам не гине. То и јесте читава поента програмирања – стално се мора учити. Чак и када сте експерт у нечему, појави се нешто ново у чесму сте тек почетник, а ваш послодавац тражи баш то ново. Тада и ви – експерт, знате исто колико и неки јуниор програмер. Тај јуниор може чак знати и више од вас, јер није „губио“ време да постане експерт. Наравно, сениор има своје искуство и друге предности над јуниором, али ако хоће да програмира, мора да загреје столицу.

Чињеница да нема програмерског леба без учења, заустави многе на њиховом походу у ИТ свет. Оне, који ту чињеницу прихвате, чекају избори свих могућих врста: Која поља и платформе одабрати, које језике и пратеће технологије учити, где се запослити, да ли остати овде или отићи из земље... То вам је попут аутомобилске индустрије, где су за стварање једног возила потребни и механичари и лимари и дизајнери екстеријера и дизајнери ентеријера и вулканизери и стаклари, па онда тест возачи и ко још све не. Наравно, пре свега тога, треба одлучити да ли је возило у настајању спортско, породично, теренац, камион, или теретно. Слично је и у ИТ индустрији – грана и подграна је небројано много. Велики избор је одлична ствар за ИТ сектор, као што је и океан одлично место за пловидбу. Мана је што се и у ИТ избору и на океану можеш лако изгубити.

Када завршите са бирањем и најзад се запослите, тада почиње реалност. Неки схвате да би хтели више пара, други то доживљавају као први корак у својој каријери, трећи се просто задовоље што су нашли посао, док четврти спознају да програмирање није за њих. Ови први, који желе новац, почну да мењају фирме у земљи, док не оду у иностранство, рачунајући да ће бити равноправни са тамошњим програмерима. Може бити, али ево још једног мита о коме би ваљало промислити. Постоји чувена виза која се, између осталог, додељује и програмерима да оду у иностранство да раде. Та виза се не додељује тек тако, већ послодавац, који жели да упосли програмере из иностранства, мора да докаже релевантном државном органу да није успео да пронађе адекватне програмере у сопственој земљи. Тактика послодавца је да домаћим програмерима, који раде за надпросечне плате, понуди плату на нивоу државног просека. Када локални програмери то одбију, послодавац има доказ да није успео да нађе програмере у матичној земљи и може да позове програмере из иностранства. Тада програмери из иностранства дођу у неку од обећаних земаља, рачунајући да ће, у најгорем случају, имати плату на нивоу државног просека, али, ипак, добију знатно мање од очекиваног. Наравно, могу се побунити, међутим, уколико им се не свиђа принцип рада, мишљење послодавца је да могу да се врате одакле су дошли. Занимљиво, зар не? И звучи много реалније него обећане куле и градови. Најновија вест је да се поменута виза укида за јуниор програмере, због бескрајног прилива ИТ стручњака сумњивог квалитета.

Програмери каријеристи иду корак по корак ка свом циљу, који се обично реализује кроз сопствени бизнис. Програмери који су задовољни што имају посао, посвећују се породици и другим интересовањима или хобијима, док програмирање постајесамо средство за живот. Најзад, они који се разочарају у програмирање, схвате да има и других сектора у Србији осим ИТ сектора. На пример, планински или бањски туризам. Истина је, пак, да је пут сваке професије релативан. Тајна успеха у свету програмера и не само програмера, јесте у љубави и посвећености послу, те константном праћењу трендова и непрестаном учењу. Тек онда се осети лепота и мирис њихових ружа.

Збрка у знању - метеж у вредновању

Представа о ономе што се дешавало на простору Југославије од 1941. до 1945. и нешто касније, а посебно о односу партизана и четника, најбољи је пример стално узвитланих чињеница које никако да се сместе у логичну целину. Колико год настојали да у томе препознамо неку основну линију, увек доживљавамо синдром Хазарског речника јер сваки нови излагач обавезно гледа да коренито измени перспективу и да масу раније наглашених саставница темељито изигнорише. 

Већи је проблем што и у вредносном погледу имамо стално шлајфовање. Не можемо да се одредимо према оном што је било. Недостаје нам затварање, „closer“, како то зову у психолошким приручницима. Криза идентитета, не само по овом питању, траје предуго. Она постаје мучна и заморна, наводи на резигнацију и одустајање, а то је онај духовни прелом после кога је паковање кофера, њихово тегљење на аеродром и куповина карте за „никад назад“, само пука техникалија. Не емигрира се само због пропале економије, него и онда када нестане смисла.

Ко брине о методу?

Ситуација је таква да без одговора остају и обична здраворазумска питања, а камоли неће она произашла из методолошког залеђа историјске науке. Метод је начин долажења до истине, методологија је филозофска дисциплина која га проучава и која налаже како у сазнавању треба поступати. Традиција историографије је довољно дуга да садржи многа знања и искуства у том погледу, али шта вреди неупућеноме цртати елементарне ствари, када се и студенту који је метод полагао пред неком катeдром чини да је његова правила само сањао, пошто их у ономе што би требало да је јавна научна расправа једва назире.

Овде није реч само о томе да се конкретан историчар мора држати своје струке, него  се метод види и као обавеза коју треба поштовати када се формира дискурс значајан за друштво у целини. Овако схваћене историографске норме имају димензију општекултурног добра.

Логички гледано, на почетку процеса сазнавања је историјски извор, тј. све оно што може понудити обавештење о некој прошлој делатности. На крају долази синтеза, као целовита реконструкција протеклог збивања. Важно је имати у виду да нема извора који се може користити непосредно. Сваки се мора критички обрадити. Изворе је потребно пронаћи и објавити, тј. одредити шта уопште завређује пажњу историчара. Затим ваља протумачити о чему они заправо говоре, одредити колико су аутентични (када су, због чега и од стране кога начињени, јесу ли можда фалсификат) и, што је најважније, да ли је оно што се у њима саопштава истинито. Синтеза подразумева мисаоно надопуњавање чињеница, што значи да у историјском проучавању битну улогу игра и теорија о друштву. Објашњавање наилази на велике тешкоће због научне неадекватности извора. Они углавном нису стварани за потребе науке, подложни су зубу времена и намерном уништавању, пристрасни су. Њихова критичка анализа је зато неопходна, али је повољно то што се може ослонити на низ до сада брижљиво изграђених техника. Ту је, међутим, и читав скуп помоћних историјских наука: археологија, архивистика, музеологија, нумизматика, дипломатика, палеографија (наука о старим писмима), хералдика, сфрагистика (проучава печате), историјска филологија итд.[2]

Када се једном схвати ова инфраструктура историјског знања, онда све оно што се за њега издаје, а што се према методу односи ноншалантно, једноставно жуља мозак и личи баш на оно што нико не воли – на то да га праве будалом. Ако смо свесни да је метод један, и да је стога и историја једна, одмахнућемо руком на простачке идеје о „правој истини“,  која је права само зато што нам угодно звучи, или о историчарима који „ионако сви лажу“. Знаћемо да се у давању оцена о прошлости мора бити опрезан због бројних тешкоћа, али ће нам бити јасно да постоје и начини за отклањање препрека. Указивањем на кључне тачке у искуственој евиденцији, на теоријске ставове који су служили као оријентација и представљањем основног поступка, историчар ће своје тврдње показати утемељенијим, а другом научнику дати прилику да поновљеним истраживањем потврди или оповргне добијене резултате. Наравно да у обраћању широј јавности није потребно да се овако детаљно и у развијеној форми образлажу налази, али ако се директно или индиректно демонстрира нехај према самим принципима метода, иоле културан слушалац ће тиме бити разочаран и обесиће нос.

Каубоји и Индијанци –  горак укус идеологије

Јутјуб полемика о томе ко је више ојадио Србе, четници или партизани, равногорци или комунисти, делом илуструје горе изнето. Иначе, она се води по више линија. Расправља се о злочинима, па се каже да су комунисти криви за лева скретања у току рата и за ликвидацију идеолошких противника после њега, а да су четници спроводили терор над партизанским присталицама и да су на етничкој основи затирали цивилно становништво. Дискутује се и о колаборацији. Равногорци се оптужују за сарадњу са окупатором, а комунисти за обнову југословенства, тј. за предају националних интереса у руке браће- разбраће. Спори се и око стратегије. Тврди се да су партизани, провоцирајући сукоб са Немцима и Италијанима, народ стављали на ломачу, а да су четници, заговарајући пасиван став, у најмању руку ометали борбу, ако већ нису били отворени издајници.

Светле боје „своје“ стране се истичу, док се њени мрачни тонови тек ту и тамо помену. Према другом покрету однос је већ пословично такав као да га малтене није ни било. Изузетак су само његови злочина, који се наглашавају. Наравно, предмет истраживања је увек ограничен, али овде није реч само о техничком, већ и о супстанцијалном изостављању. У крајњој линији, долази се на то да се супротном погледу на свет пориче право на постојање јер нити се он покушава довољно разумети, изнутра повезати и експлицирати, нити се на задовољавајући начин објашњава ширим довођењем у везу са спољашњим условима, а будући да се радило о крваво сукобљеним странама, јасно је да је њихова интеракција била врло снажна и толико интензивна да се ови политичко-војни покрети један без другог не могу дубље спознати.  

Прећуткивања су можда ипак очекивана када се ради о овако још увек деликатним проблемима, али оно што полемици свакако даје јаку ноту апсурда јесте отворено критиковање супарника због ненаучности, док се стручни квалитет, природно, резервише само за радове писаца из свог табора. Оваквим етикетама се међусобно часте људи који су углавном сви доктори наука и наставници на државним универзитетима. Дакле представници професија и установа које, истина, не припадају најразвијенијим друштвима, али свакако нису ни у склопу оних примитивних. То су друштва у којима историографија има дуг стаж и одређену за себе изборену аутономију.

Такође, ако се различито усмерене историјске „презентације“ са Јутјуба узму одвојено, оне изгледају импресивно. Подаци су одабрани тако да „мељу“ пажњу, а самопоуздани став говорника не оставља простор сумњи. Међутим, када се снимци ставе један уз други, када се гледају заредом, примети се како им садржај нагиње ономе чега је у друштву ионако већ превише – идеолошком иживљавању, само у академској, ученој форми.

Значај јавне памети

Претресање прошлости није једино место које се тиче свих чланова заједнице, а које трпи од мањка рационалности. Оно је само изразит случај. Па је отуда и заслужило оволику јадиковку. Слично се дешава и са неким темама које су више егзинстенцијалног карактера. Оне не спадају у домен искључиво стручног решавања. Могу се поједноставити и тако учинити предметом народног разматрања и одлучивања, али се свеједно истовремено и заплићу и редукују, само не би ли се држале што даље од разума. Примера ради, вреди се упитати када смо то у патриотској јавности имали прилику да чујемо критички говор о приватизацији НИС-а и да видимо пажљив однос према неким простим (а кључним)  дилемама у вези са тим.[3]

Боље вести

На сву срећу, друштвено-културне силе, као што се знају људима отети и заћи им за леђа, умеју – чини се исто тако саме од себе – на човеков пут набацивати и корисна средства. Тако је са школом, тако је са интернетом.

Будући да нисмо заборавили азбуку и четири рачунске операције, можемо се, неким стицајем околности, присетити и логике за четврти разред гимназије. Тамо су наведена методолошка упутства за истраживање, на малом броју страна, питким језиком. Можда је мајка родила јунака коме ће то послужити као инспирација, али и другог који ће рећи: „А што ја не бих правио ове едукационе видео-снимке и трпао их на Јутјуб, баш као што то Американци раде. Савладао сам програм“. Па ће, евентуално, да се удруже и да представе спорна места Другог светског рата у Југославији, онако како то метод заповеда. То би било добро јер се свакако већ иде напред, а за такав подухват има материјала.

Историчари са Јутјуба прво су заступали своја становишта без обазирања на другу страну. Онда су закључили да треба појачати аргументацију наглашавајући сопствену научност, што је довело до прецизнијег одређивања слабих тачака код противника. Рекли смо да се једностраности наратива увиђају тек кад се снимци ставе један уз други, али се тако образује и упоредни преглед међусобних замерки. Крајњи резултат је да дискусија избија на прави пут тек када се дохвати оно што је најбитније – историјски извори и поступци њихове обраде.

Ако се повољан тренд настави, можда ћемо коначно добити и вишеслојне интерпретације наслеђа. Начин на који прошлост функционише у садашњици такође спада у предмет научног интересовања.[4] Неки аутори кажу да се равногорцима место у култури сећања даје како би се тиме оправдао капитализам. Има оних који сматрају да је очување НОБ-а у успомени далеко лепшој од заслужене последица пропале транзиције. Невоља је у томе што оба ова тумачења воде у растварање идентита, јер чини се да промашују значења битна за слободарску традицију.

Насупрот таквим одређењима, било би интересантно испитати хипотезу по којој четници просто симболизују повратак националном, а партизани спремност на отпор у немогућим условима и размислити о томе нису ли –  у актуелном историјском тренутку –  управо то вредносне полуге које нам могу помоћи да се дохватимо неког бољег и достојнијег живота.

[1] Наводимо један избор снимака који документују оно о чему се даље пише.

https://www.youtube.com/watch?v=n7WC3kRiwyE

https://www.youtube.com/watch?v=89DQRMQBF0Y

https://www.youtube.com/watch?v=B25JU_Ta3Fw&t=3735s

https://www.youtube.com/watch?v=I4CT-wMnwKE

https://www.youtube.com/watch?v=HW257UNRhCY

https://www.youtube.com/watch?v=310QaAxsXps

https://www.youtube.com/watch?v=wUf-AJQEXq8&t=415s

[2] Квалитет о коме говоримо уочљивији је када метод историје изместимо из матичне науке и размотримо га у склопу, рецимо, социолошког приступа, где такође налази своје неоспорно место. Представљен овако, у крупним потезима и општим цртама, бива ослобођен од заплитања у појединости, те му је суштина јаснија. Војин Милић, Социолошки метод, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996. стр. 531 – 570.

[3] https://www.youtube.com/watch?v=E_bVstXHHjo&t=2841s Ово је слично као са загревањем планете. Годинама се могло приметити како са зимом нешто дебело није у реду будући да су се и у фебруару каткад знали понети кратки рукави, али о промени климе се нагађало само по неким алтернативним медијима, да би једне вечери Данијела Врањеш, у временској прогнози РТС-а, опуштено рекла како је температура која следи наредних дана резултат глобалног отопљења.

[4] Војин Милић, Социолошки метод, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996. стр. 534. 

            Од сукоба из времена деведесетих прошло је већ две деценије, читава једна генерација. Током целог овог периода, као и у току самих сукоба, главни посредник на Балкану био је Запад, тачније најмоћније земље Запада. Западне владе, НАТО и ЕУ били су главни „помиритељи“, „умиритељи“, „чувари мира“ и слично, улажући, према њиховим сопственим речима, велике политичке напоре (праћене замашним финансијским средствима) да очувају крхки балкански мир и убеде балканке народе и владе да се оставе сукобљавања и окрену демократском суживоту и економском просперитету. С обзиром на то какву ситуацију данас имамо, то посредовање Запада доживело је потпуни неуспех; изгледа да је све било узалуд, да се ништа свих ових година није променило, да је регион поново постао „буре барута“. Постојале су добре намере, били су на располагању огромни ресурси (политички, економски, војни, медијски, итд) и опет ништа. Ова је чињеница толико очигледна да је не негирају ни западни посматрачи, по правилу склони да сву кривицу пребаце на „ирационалне“ балканске актере, бескрајно тврдоглаве и увек спремне да се међусобно побију. Један од њих, Џон Р. Шиндлер (John R. Schindler), стручњак за безбедност и контраобавештајац, у ауторском тексту за „Обзервер“ (Observer) позива Запад да призна своје грешке на Балкану, којима он сматра признавање комунистичких граница и инсистирање на мултикултуралности и да се прихвати Вилсоновске политике са краја Првог светског рата, која подразумева стварање етнички хомогених националних држава (између осталих и Велике Албаније), све са циљем да се предухитри мешање Русије.

            Признање да је сопствено деловање било погрешно представљало би хвале вредан морални чин, да није реч о политици која се поиграла животима и судбинама милиона и сада хоће да се „игра“ даље, као да се ништа није догодило; управо као у некој дечијој работи. Наравно, овде је ствар много озбиљнија и не може да буде сведена на пуко инфантилно „ето, погрешили смо, али нећемо више“. Другим речима, политичко деловање носи са собом и неизбежну одговорност. Како је заправо изгледало то западно посредовање на Балкану? Одговор на ово питање, логично, може нас приближити откривању разлога неуспеха, а тиме и спречавању обнављања сукоба.

            Ако ћемо се позвати на науку, која и овде има своје место, онда можемо рећи да је посредник у сукобу дефинисан својом функцијом, а она је да свакој страни пренесе аргументе друге стране, чиме се уклањају ирационалности, агресија и тензија (нереалистични елементи) и „огољавају“ позиције двеју страна; након овога, спор је могуће решити и на други начин, без сукоба.¹ Ово је могуће јер сукоб није циљ по себи, већ средство за остваривање одређених интереса. А како су се понашале западне владе, НАТО и ЕУ током сукоба вођених на овим теренима деведесетих година и након тога? Сва њихова политичка моћ била је усмерена на сламање воље и отпора једне стране – српске. Једино је српска страна била бомбардована (ови су напади укључивали и војне и цивилне циљеве), како 1995, тако и 1999; једино је од српске стране тражено да се разоружа; једино је српска страна била оптуживана за „прекомерну употребу силе“, што је био еуфемизам за настојање да се друга страна спаси од пораза; једино су српској страни наметнуте строге санкције, које су укључивале све области живота; српска је страна непрекидно сатанизована у западним медијима, на отворено расистички начин, уз беспримерне и безброј пута поновљене лажи; на разним преговорима на српску је страну вршен притисак да се „уразуми“ и прихвати оно што Запад нуди. Истовремено, Запад је спремно и хитро признао независност Словеније, Хрватске, БиХ и Македоније, помажући овим творевинама да уђу у све међународне институције; санкције у сфери наоружавања свесно су и масовно изиграване, а такозване „демилитаризоване зоне“ заправо су биле начин да се избегне пораз на фронту и боље наоружа хрватска и муслиманска страна у Хрватској и Босни; у западним медијима српски су противници увек били жртве, ма шта чинили и ма како се понашали. Етничка чишћења Срба у Хрватској 1995. и на Косову у Метохији нису изазвала никакву оштрију реакцију Запада, из простог разлога што је исти иза њих стајао. Након рата, такозвани „Хашки трибунал“ напуњен је Србима, уз тек понеког представника друге стране; ово је било „исправљено“ пресудама, када су Срби осуђивани на дугогодишњу робију, док су други ослобађани „услед недостатка доказа“; српских је жртава било, али за њих нико није крив, чак ни они који то јесу. Српска покрајина Косово и Метохија упорно је гурана ка проглашења независности, без обзира на то што се томе српска страна противила; та је „независност“ обилато помагана, уз истовремено жмурење на сва кршења људских права Срба на тој територији, а што траје и данас. У БиХ је трајао и траје притисак на Републику Српску да се одрекне својих ингеренција и своју судбину стави у руке друге стране; само је у Србији Запад инсистирао и инсистира на аутономији појединих територија (Војводине и Рашке области), помно бдијући над правима мањина; за своје ометање повратка Срба и кршење њихових елементарних права Хрватска није никад била озбиљно укорена, већ је награђивана.

            Да ли је описано понашање Запада подударно са улогом посредника? Наравно да није. Горњи опис заправо савршено одговара понашању актера у сукобу, који јасно заузима страну и настоји да победи свог противника. Већ и сасвим кратак увид у деловање Запада на Балкану говори нам да су западне владе, НАТО и ЕУ све време заправо само „глумиле“ посреднике, док су на делу на сваки начин помагале само једну страну и то увек ону која је била супротстављена српској. А то чине и данас. Ако једну сукобљену страну непрестано притискате и тражите од ње уступке, а другу на сваки начин помажете и са њом координирате акције, ван сваке памети је да се сматрате посредником. Бити лажни посредник заправо је врло лагодна позиција, без икакве одговорности: у прилици сте да сопствене интересе поистоветите са настојањем да се успостави мир и да стога свако опонирање вашим циљевима изгледа као противљење миру.

Западно посредовање на Балкану било је неуспешно, јер и није било посредовање, него учешће у сукобима. У балканским је догађањима Запад заправо следио и следи своје интересе, које жели да оствари и употребом силе, ако то већ другачије није могуће. При томе је редовно користио „домаће“ актере, уместо да сам „прља руке“. И то је главни узрок данашњих немира и „закувавања“. Отуда је некакав наставак Западног „посредовања“ заправо сигуран залог нових сукоба, а не мира и помирења. Што балкански народи ово пре схвате, утолико боље за њих.

Село Бегеч, 04.05.2017. 

Аутор је професор на Филозофском факултету у Новом Саду

¹види Луис Козер, Функције друштвеног сукоба

Американци и данас проучавају његов говор, често извлаче из њега цитате, а делове уче напамет. Не сви Американци, разуме се, већ они који се занимају повезаношћу историје са савременошћу, или они који се баве политичким наукама. Велики број тдврдњи, које је тада изнео Солжењицин, не само да нису постале неактуалне, већ су попут старог вина, сазреле и добиле ново дубље значење. Поред тога, многи проблеми, на које је Солжењицин указао, нису се односили на тадашње руско друштво. Међутим, данас се наша реалност у толикој мери изменила, да су све ране Запада и нама постале јасне. Ми смо заражени новим болестима, које су се пробиле кроз срушену баријеру, која нас је некада делила. Зато не смемо бити гори од америчких историчара и политиколога. Хајде да видимо шта нам Солжењицин поручује из далеке 1978. године.

Он је започео свој говор с чињеницом, да се Запад с висока односи према остатку света и да му стога мањка разумевања. Запад је одавно уверен да «сви делови наше планете треба да се развијају с циљем да достигну ниво западног система, који теоретски представља највиши ступањ развоја». «Све државе се оцењују на основу тога колико су напредовале на том путу». Онај који је остварио мали напредак, по свему судећи, је или варварин, или га «спутавају зли диктатори». Ту се дају приметити неизговорене тврдње, које постају јасне из контекста савремене политике. Варвари треба да буду просвећени, зарад њихове користи, а зле владаре треба рушити, помоћу извоза демократије. Такав закључак се намеће сам по себи, ако имамо у виду западни осећај супериорности и једностраности. Све је то производ западног неразумевања других цивилизација. Груба је грешка помислити да ми можемо бити објашњени, искључиво помоћу западних мера.

Даље, Солжењицин анализира живот у западним демократијама, са своје тачке гледишта. Он буквално поручује: ви нас не разумете. Не разумете ни наше успоне, ни наше падове. Нисте нас разумели ни у царско доба, а понављате своје грешке и у својетском периоду. Зато ми вас добро разумемо. Јасну су нам ваши успеси, али и порази. Пошто он није дошао да хвали, већ да лечи, његова прва лекција је «пад храбрости». «Цело западно друштво је изгубило храброст». Он ту не мисли на сваког појединца, има мноштво храбрих војника, спортиста, ватрогасаца и других. Солжењицин циља на само друштво у коме види малаксалост, вишак комфора, потпуну опуштеност. Храбрости, под таквим условима, не може бити. Исти је случај био са Римом, који је одбацио строгост републиканске епохе и упао у империјалну декаденцију и надобудност. Због тога је Путин и постао најприметнији политичар данашњице. Он поседује све мужевне квалитете: стрпљивост, моћ анализе, прецизност у изражавању, преимућство ума над осећањима и још много тога, што га издваја од осталих европских политичара.

У другом делу свог говора, Солжењицин истиче два стуба западне цивилизације на којима све почива. То су: слобода и закон. Човек је слободан од рођења. То пише у свим основним декларацијама. Људи теже ка благостању, а у томе им помаже строго поштовање закона. То је душа Запада у две речи. Слобода и закон. Слобода је, по могућству, безгранична, а легализам је, по правилу, беспоговоран. Мало је оних, који примећују да су слобода и легализам у сукобу. Солжењицин, скоро као апостол Павле, указује на ограниченост закона и представља својим слушаоцима неопходност благодати. Њима недостаје благодат, недостаје им «Реч о Закону и Благодати». «Сав живот сам провео под комунизмом и рећи ћу вам: ужасно је оно друштво у коме уопште нема правних мерила. Али, друштво у коме нема других мерила, осим правних, такође није достојно човека», каже Солжењицин. На том месту се у стенограмском запису по први пут среће реч «аплауз». «Право је одвише хладно и формално, да би могло благодатно да утиче на друштво. Када је цео живот прожет правним односима, ствара се атмосфера душевне осредњости». Недаће, које очекују човечанство, неће бити решене легализмом, тврди аутор.

То је још и Константин Леонтјев приметио тврдећи да се Европљанин, са његовим просечним и свеопштим идеалима, који се тичу само овоземаљског, а не вечности, претворио у оруђе опште деструкције. Носилац идеологије Новог доба, меље сву разноликост и сложеност света. То и јесте царство осредњости. Притом цар медиокритета без прекида позива на слободу и једнакост. Више ту нема места ни за братство, јер то је већ нешто повезано са породицом, са крвним сродством. А ништа крвно нам више не треба, као и ништа породично. Потребни су нам слобода и једнакост у веома уском значењу. У складу са тим, говорник упозорава: «Заштита права личности је доведена до такве крајности, да друштво остаје без заштите (опет аплауз)... од разних личности, тако да је на Западу дошло време да се штите не само права људи, већ и њихове обавезе (аплауз)».

Да ли брбљивци, којима су пуна уста права, често помињу обавезе? Тешко. Па ипак, права и обавезе су повезане, оне су потребне једна другој, попут десне и леве руке. Борба за права без спомињања фундаменталних обавеза, доводи до тога да ће «друштво остати незаштићено од провалије људске грешности, на пример доћи ће до злоупотребе слободе у сврху моралног насиља над омладином, као што су порнографија, преступништво или хулиганско понашање». Солжењицин је у другим говорима причао о «слободи» која допушта да читав град буде облепљен непријатним рекламама, о «слободи» џабалебароша да живе на рачун друштва, о «слободи» државе да руши сувереност других међународних субјеката, уместо да се позабави сопственом економијом. Помињао је он на десетине врста тих «слобода». Али то су друге беседе, док се у овој Солжењицин осмелио да говори о греху.

Извор неисцељених болести западне цивилизације, по речима Апостола, он види у погрешној хуманистичкој претпоставци да је «човек, газда овога света, који у себи нема зла, већ сви пороци произилазе из погрешних друштвених система, који треба да буду исправљени». «Чудно је да, иако су на Западу створени најбољи материјални услови за живот, тамо бележимо вишу стопу криминалитета, него што је то случај са Совјетским Савезом, у којем царују сиромаштво и безакоње (о сиромаштву и безакоњу је могуће дискутовати – А.Т.)». То је сасвим хришћански поглед на унутрашњу природу човека и како је она нарушена првобитним грехом.

Полице совјетских новинарница 1978. године, биле су испуњене листовима «Известија» (на српском Новости) и «Правда» (на српском истина), а народ се шалио да у «Известији» нема ни трунке истине, а да у «Правди» нема никаквих новости. У исто време Запад се гордо хвалио слободом медија и њеним нечувеним утицајем. Моћ новинара се простирала све до Вотергејта и смене председника! Упркос томе, Солжењицин спокојно одбацује ту свету краву, тврдећи чак да је њено млеко отровно. Где је, пита он, одговорност новинара пред читаоцима или према историји? Када изврћу чињенице, преувеличавају или умањују значај неког догађаја, када скроз промаше у својим прогнозама, кају ли се? Не, јер би их то лишило профита. Новине су пуне гласина, произвољних претпоставки, скандалозних тврдњи, које никада не могу бити оповргнуте, али које остају у сећању маса. То је тачна оцена, све до недавног «гафа» са проценама да ће Хилари победити. Ту нисте видели ниједно извињење, ниједну оставку. Пискарала су огуглала на критику, до те мере да их ни за шта више није стид. Очигледно је да од тога не болује само Америка. И ми смо са том болешћу на «ти».

Медији праве од терориста злогласне славне личности (о Бин Ладену и Исламској држави се прича, као и о нашим разбојницима и терористима 90-их), откривају државне и војне тајне, мешају се у приватни живот познатих (примера је безброј). Свуда безобразлук, површност и брзоплетост. По мишљењу Солжењицина, сва психичка обољења 20. века отеловљује штампа. Дубинско значење је апсолутно неприхватљиво, медијима су потребне само сензације. Они пласирају лажну девизу «сви имају право да знају све». То гесло је лажно, јер постоји и више право «не знати», не прљати своју душу сплеткама, празним причама и бесмислицама. Чак и та извикана слобода медија је пролазна. Нема ту више никакве конкуренције, мас-медији делују готово једнообразно и уиграно.

То ја препричавам мисли Солжењицина онако како их лично доживљавам. И не знам шта ви мислите, али мени се чини да је он дошао до самог корена проблема. «Без било какве цензуре на Западу се спроводи подробни одабир мисли, које се деле на оне које су у моди и оне које нису. Мисли, за које се верује да су незанимљиве, немају доступ ни штампи, ни књигама, па чак ни универзитетима, иако не постоје никакве формалне забране. Ви сте слободни само правно, али сте робови трендова». Покушајте да оборите ту тезу. Или си у тренду, или не. Ако којим случајем ниси «ин», осетићеш се као да си у пустињи, усред тог царства слободе, без икога ко би могао да чује твоје мишљење.

Ако је овде све тако лоше, а зашто се Ви лепо не вратите у црвену Русију, господине Солжењицин? Или нам Ви као идеал предлажете социјализам? Таква питања су била неизбежна и логична. Писац је одговарао, да социјализам као модел, ни у којем случају, не предлаже и не пропагира. Али да и западни модел не би предложио свом народу. Ствар је у потрази за правим путем, а не у одабиру између већ постојећих, то је суштина.

Процес мишљења на Западу је бинаран – плус или минус, добро или лоше. Али поред тога, има још и горе и боље. Одговоре треба тражити, а не бирати (то треба упоредити са тестовима, који покушавају да оцене знање, а заиста убијају умне способности). Солжењицин говори да Запад више није на челу човечанства. И као доказ тога видљиви су одређени симптоми. На пример, «пропаст уметности или одсуство великих државника». Све је то јасно и обичном посматрачу, погледајте само фотографије са самита светских лидера. Шта нам је чинити? У духу старозаветних пророка, Солжењицин позива Запад да се смири са датом ситуацијом, као што је Достојевски позивао «гордог човека» да се скруши, у свом говору посвећеном Пушкину. Запад, који је навикао да слуша професионалне анализе, пре него прорицања, наћулио је уши и утихнуо.

Наш писац их је подсетио да «у 20. веку западне демократије нису самостално победиле ни у једном великом војном сукобу (очито да неће победити ни у рату против Исламске државе, за чије стварање су одговорни – А.Т.), већ су се сваки пут ограђивале од противника уз помоћ свог континенталног савезника, чије вредности нису прихватале». Ово је драгоцена мисао: два рата, који су названи светским, нису били светски. То су били сукоби унутар западне цивилизације, ратови самоуништења! Светски ратови, наставља Солжењицин, тек предстоје, када Индокина и остали блокови уђу у жестоки конфликт. То ће бити рат, какав још нисмо видели. Ништа добро не очекује Запад у тим сукобима. Зашто је некадашњи хришћански свет слободе (или боље рећи борбе за исту), науке и уметности, толико ослабио? Зашто најбољи људи Запада, који се моле и мисле својом главом, хорски најављују да је крај њихове цивилизације близу? Наш писац, како би нашао одговоре на та питања, а у складу са нашим цивилизацијиским традицијама, полази од корена проблема, од историје.

Он говори о антропоцентризму, о томе како је у центар света смештен човек, уместо изгнаног Бога. То и јесте дефиниција хуманизма. Нека је, каже Солжењицин, Средњи век и био суров век, пун потешкоћа. Али свест, коју је изродио хуманизам «не признаје да човек има виши циљ од овоземљаског благостања. Такво размишљање је у темељ западне цивилизације уградило опасну тежњу ка обожавању човека и култу материјалних потреба». Све што је духовно остало је ван те формуле. «Тада су и биле остављене рупе, кроз које данас слободно пролази зло». Гола слобода не решава проблеме човечанства, већ само ствара нове. Солжењицин је имао храбрости да подсети да се идеја слободе родила у хришћанском, а не у неком другом друштву. И та идеја подразумева, пре свега, одговорност, а не попустљивост. Није било појмљиво, не пре 200 година, него пре 50, да «човек може добити необуздану слободу, просто за задовољење својих страсти». Али од тада је Запад успешно са себе збацио бреме одговорности и никаква научна достигнућа и напредак неће моћи да искупе «то морално ништавило, у које је упао 20. век, а што нико није могао да претпостави да ће се збити, посматрајући свет из 19. века».

Филозофски хуманизам је претеча комунизма. Маркс је 1844. године говорио да је «комунизам натурализовани хуманизам». Бог напоље! Човека у центар! Ето, и родио се хуманизам. И Запад и црвени Исток су били повезани, јер су и једни и други били хуманисти. Једино што су први заступали идеју приватног власништва, а други су били против. Једни су били за умерени разврат у оквиру закона, а други – или за разврат без ограничења, или за строги, али безбожни аскетизам. Ти системи су слични као браћа, сви то виде, али не разумеју сви шта је посреди. Свет је био подељен, а обе полутке су боловале од исте болести. Ми смо, каже беседник, деца просветитељства, јарког, фантастичног и безбожничког. И сада смо пожњели, шта само посејали. Ми немамо будућност, ако продужимо да живимо у тој трулој парадигми овоземаљског задовољства и разуздане слободе.

После свега, можемо додати и мисли Светог Николаја Охридског и Жичког, који је рекао да се папа узгордио и обожио себе рекавши: «Ја сам на земљи уместо Бога. Ја сам Његов Намесник». Скривено значење тих речи је било: «Ја и јесам Бог!». Лутер је устао против тога и рекао: «Ниси ти Бог“, али је додао: «Ми смо сви богови». Затим је почела баханалија лажних богова и борба за превласт, а све се завршило Ничеовим криком: «Нема Бога! Он је мртав. Сви смо га убили!». Даље следи крај историје. Крај историје, која је била испуњена ратовима и метежима, пожарима и харањима. Ако не уследи покајање. Мало је вероватно масовно и искрено покајање на истрошеном и изнуреном Западу. Стога цео свет гледа на Исток. Не будистички, или неки други, већ на хришћански, на Русију. Свет чека зору са Истока.

«Ако већ није на прагу пропасти, онда је свет дошао до прекретнице историје, једнаке оној која је водила од Средњег века ка Ренесанси и од нас се очекује да имамо духовног жара, да се уздигнемо до новог хоризонта, до нове равни живота, где неће, као у Средњем веку, бити одбачена наша телесна природа, али што је још важније, где неће, као у Ново доба, бити згажена наша духовност». Даље остаје само Амин и аплаузи.

Речено у Харварду, године 1978. од рођења Исуса Христа.

Извор: pravoslavie.ru

Након првог шока схватио сам да је прича о Белом много дубља, много више светска. Да би се то разумело, треба имати у виду да су већина његових гласача младићи и девојке између 18 и 25 година. То је битан податак. Ево и зашто: у омладини се увек испољавају идеали једног доба у њиховом најчистијем, а то значи и најрадикалнијем виду. О томе сведочи историја: да су живели у првој деценији 20. века, гласачи Белог би били чланови Младе Босне или би, као Станислав Краков, бежали из средњошколских клупа да би учествовали у Балканским ратовима. То је и разумљиво, јер су њихови идеали били Југославија са Србијом као Пијемонтом и ослобађање Косова.

Неколико деценија касније, пред почетак Другог светског рата, ти младићи и девојке би, захваљујући политичкој и културној незрелости српске грађанске класе, били чланови СКОЈ-а (Савез комунистичке омладине Југославије). Њихов идеал би било уништење ,,великосрпске буржоазије”, при чему не би превише размишљали о парадоксу да су им ставови према Југославији скоро па идентични са ставовима Хрватске сељачке странке, која је, и поред ратарског имена, заступала и интересе хрватске буржоазије.

Данас ти младићи и девојке гласају за Белога, а идеал који репрезентују је њима самима потпуно невидљив. Уместо тога, они се бодре тако што им се суфлира да, гласајући за овог кандидата, шаљу некакву поруку ,,политичарима” и да се против нечега буне. Што је тачно, само што поруку не шаљу они. И Бели и његови гласачи су само јефтине писмоноше.

Да би се разумео невидљиви идеал који се налази иза ових гласача, треба коначно направити разлику између неолиберализма и демократије. Идеал неолиберализма је laissez-faire економија, односно минимално учешће државе у економским процесима, укључујући ту и расподелу профита. Зато је државно уређење неолибералних држава заправо олигархијско – то је владавина најбогатијих. Демократија је само најбољи начин да се такав олигархијски систем прикрије & одржи, под условом да финансијска елита контролише политичке партије тако да ниједна од њих не помисли да државу умеша у економију. Међутим, како је средња класа у земљама Запада већ озбиљно нагрижена преливањем профита у све мањи број олигархијских џепова, то је политичко поље све теже контролисати. Тако се догодио и Трамп који жели да регулисањем економских односа у Америци сачува радна места за Американце, тј. за оне који су били средња класа, а сада то више нису.

Управо зато финансијска елита ради на обесмишљавању саме демократије, односно изругивању права да народ бира своје представнике којима ће поверити власт. Зато се дискретно подржавају сви елементи који урушавају углед демократског система једне земље. Тако добијамо антипропаганду политике, институције политичке партије, парламента и саме изборне процедуре. И заиста, ко може да мисли било шта озбиљно о демократији, када видите колико људи гласа за комичаре као што је Бели. У питању је процес дугог трајања: људи који су данас гласали за Белог, сутра ће лакше гласати за неког независног експерта који неће имати везе са политиком, политичким партијама и слично. Али ће имати везе са олигархијом, попут ,,назависног” француског председничког кандидата Макрона.

То је порука коју су нам послали преко Белог и његових икс посто гласача. Заборавите на политику, на партије, на демократију....све је то смеће. И комедија. Ништа озбиљно, како ми је казала једна девојка која је гласала за Белог.

Разуме се, српска политичка елита је крива за појаву Белог. Из безброј разлога, а само један од њих је пропуштање да консолидује политичку културу и саму идеју демократије пре свега међу младим гласачима. Тиме је она показала своје лимите. У сваком смислу. Али без обзира на њено стање данас, демократија се може консолидовати док је неко озбиљно схвата, и тада би она донела први импулс достојанства грађанима ове земље. И повезала би патриотизам и изборни процес. А то није баш мало.

И баш зато, ето нама Белога који је најфинији израз њиховог идеала: учинити да се људима огади и карикира и сама идеја да имају право да о било чему  САМИ одлучују. А када их будемо уверили да сами нису способни за то, онда ћемо о њима одлучивати ми.

Данас, два деценије касније, морао бих написати сасвим другачију књигу. Раније сам користио медицину да бих илустровао опште својство главних институција са средине столећа – њихово контрапродуктивно деловање које је било у томе да циљеве за које су биле створене чине недоступнима већини својих клијената. На пример, школе ометају учење; транспорт је ноге учинио сувишним удовима; комуникација је изобличила конверзацију. Анализирао сам медицинску делатност као постхришћанску литургију која је у своје вернике улила огроман страх од бола, инвалидности и смрти. Данас су разне институције, нарочито оне за пружање социјалних услуга, изгубиле свој идентитет; системи за образовање и медицину испреплетени су с војним, економским и другим системима.

Средином века многи су појединци доспевали под медицинску негу онда кад би били на самрти. Из властитог искуства знам каква све нереална очекивања побуђују бескорисни медицински ритуали и рутина, те како је тежак задатак медикализација поставила пред породицу, пријатеље или свештеника: како побудити умирућег на спремност да прихвати неизбежно, како пронаћи снагу у лепоти сећања и како уопште отићи с овога света.

У галенској су традицији лекари били обучени да поштују Летин зов и да омогуће људима да кроче на Харонову лађу; учили су препознавати facies hippocratica, симптоме који показују да је њихов пацијент закорачио у предворје смрти. На томе је прагу природа сама прекидала уговор о исцељењу, а исцелитељ је морао спознати своје границе. У таквом је тренутку повлачење било исправна услуга којом је лекар свом пацијенту омогућавао благу смрт.

У бело обучени лекар који се бори са смрћу не појављује се у графичкој уметности све до касног 19. столећа. Поука о томе како разликовати излечиво од неизлечивога није нестала на америчким медицинским факултетима све до Флеxнеровог извештаја 1910. године. Док су се лекари усредоточивали на борбу против смрти, пацијент је постао најпре резидуални објект, а потом технолошки конструкт. Данас се поставља питање: постоји ли још уопште аутономна особа способна за чин умирања?

Данас, 1995. године, не могу да кривим медикализацију за такав развој. Као што се то десило с музичком телевизијом, нове технологије мењају природу деловања; тако су у здравственом систему оне потпуно преотеле древни плес смрти. Констелација унутар које би маса академског образовања, инструмената, лабораторија и болница могла бити издвојена као медицина, избледела је. Храна, лекови, гени, стрес, животно доба, ваздух, AIDS или отуђеност више нису медицинска, већ системска питања. Етиологија се више не односи на специфичан узрок, већ на хијерархију петљи повратних спрега. Пацијент је сад „живот“ који из генског фонда израња у екологију. Некад су људи тражили дијагнозу своје болести, и очекивали третман који ће им олакшати тегобе; данас се животима управља, и оптимизација је та која влада. Биоменаџмент сад укључује индустријску емисију флуора, одвоз кућног отпада, рат против дроге и слободну дистрибуцију инјекцијских игала.

Године 1978. први пут је употребљен израз „имунолошки систем“. Исте године Мајкрософт је лансирао свој оперативни систем, DOS. Пет година касније, чак су и научно-популарни текстови говорили о здрављу као стању биолошког система и о смрти као о неповратном слому, „паду система“ живота. Од тада, највећи део средстава уложених у здравствену заштиту заправо је ишао на финансирање примопредаје медицинских компоненти у власт глобалних управљачких система. Темељна анализа увела је у здравство нове појмове и праксе, али исто тако је кришом утицала на то како људи себе саме поимају. Све више људи данас говори о свом здрављу као „стању свог система“. Концепти аналитике система променили су наше самопоимање.

Медикализација је навела људе да виде себе као двоножне комплете дијагноза. Међутим, није она та која је расточила самопоимање; системско размишљање пак јесте. Људи данас прате криву својих виталних параметара. Како се приближавају крају својих дана, иза њих је дуготрајно искуство себе као „живота“, као и стручног управљања – код неких још добрано пре рођења.

Некад се о последњем часу говорило у активном облику: „Надам се да ћу умрети благом смрћу.“ Користили су се и непрелазни глаголи: „Знам да ћу умрети.“ За умирање се може припремити, може се створити добар став. Касније, али не много касније, виђао сам људе – чак и у јединицама интензивне неге – како оживљују своја сећања о вештини умирања, већ према традицији у својим породицама. Након Другог светског рата, закон и цркве подржавали су лекаре у медикализацији смрти. Сарадња с донкихотовским хероизмом медицинских стратегија и пацијенту и породици била је представљана као дужност. Сасвим ретко су верски и морални ауторитети још увек говорили о праву да се одбију ванредни поступци. Но, та је квалификација само подупрла општу обавезу покоравања диктату лекара. На агонију се почело гледати као на настојање медицинског тима, а на смрт  као на фрустрацију тима услед крајњег чина корисниковог отпора. Ипак, медикализација друштвених аранжмана и културних норми није успела постићи интензивну бестелесност, на основу самосвести стечене доживотном опседнутошћу самодијагностицирањем, саморегулисањем и анксиозно прогностичким самотретманом.

Способност да се умре властитом смрћу зависи о дубини властите утеловљености. Медикализација је изазвала зависност, али не и сâму неутеловљеност. Неутеловљени људи су они који данас о себи мисле као животима којима се управља – као што је RAM јединица на персоналном рачунару. Животи не умиру, они се сламају, „падају“. Могуће је припремити се за смрт – као стоик, епикурејац или хришћанин. Но, слом живота не може се замислити као предстојећа непрелазна радња. Крај живота може се само одгодити. За многе, ово управљано одгађање траје целог живота; код смрти, пак, дешава се прекид меморије. Они знају да је живот почео у часу кад је њихова мајка опазила фетус на монитору ултразвучног апарата. Живот, то је кад се бива објектом еколошких, образовних, те биомедицинских здравствених политика. Данас то није софистицирани терминални третман, већ обука која траје целог живота, у погрешно смештеној конкретности, која је главна препрека горко-слатком прихватању наше неизвесне егзистенције и последичне спремности да се припремимо за сопствену смрт.

Кад та ситуација постане распрострањена, оправдано је говорити о аморталном друштву. Мртвих у њему нема; има само успомена на живе који нису тамо. Обична особа пати од неспособности да умре. У аморталном друштву, способност да се умре – то јест, способност да се живи – више не зависи од културе, већ од пријатељства. Старо медитеранско правило, да мудра особа мора стећи и пажљиво чувати amicus mortis – онога ко ти каже горку истину и остаје с тобом до неумитног краја – најављује свој препород. И не видим никаквог непобитног разлога зашто онај ко практикује медицину не би могао бити и пријатељ – чак и данас.

Извор: Анархистичка библиотека

Иван Илич (1926-2002) је био филозоф, полихистор и радикални критичар савремених друштвених институција. Илич је рођен у Бечу од оца далматинског Хрвата и мајке Сефардске Јеврејке. Његови тзв. матерњи језици су били италијански, шпански, француски и немачки. Током времена он је научио и хрватски, старогрчки, латински, португалски и хинду, између осталих. Студирао је хистологију и кристалографију на универзитету у Фиренци, теологију и филозофију у Риму, и средњевековну историју у Салцбургу. Илич је 1951. постао свештеник у сиромашном предграђу Њујорка. Од 1956. надаље, он је екстензивно путовао кроз Латинску Америку у улогама истраживача и едукатора. Његов вишестрани рад га је редовно доводио у сукоб с Ватиканом. Као резултат тога, крајем шездесетих Илич је самовољно напустио све позиције у католичкој хијерархији. Књига која је Илича довела у центар јавне пажње је била Deschooling Society (1971). Deschooling Society је радикална критика образовне праксе у савременим друштвима. Школовање је, према њему, по својој природи дехуманизујуће и деструктивно, а једино су хумани и креативни они облици образовања који се појављују изван формалних институција школовања. Зато је овај мислилац препоручивао укидање школе и креирање мрежа учења.

Укрштене, ове приче разоткривају шта је НАТО бомбардовање у Србији данас: нешто што није модерно спомињати и нешто што, је ли, треба препустити забораву; окренимо се будућности. А када се окренемо тој ,,модерној” будућности, као у другој причи, видимо да њу одређује искључиво страх да нас поново не бомбардују. Да ли се из тога може закључити да су Срби најплашљивији народ у Европи? Одговор је негативан: ниједан други европски народ није прошао кроз трауму сличну нашој, јер су чак и Чеси, 1938. године, имали против себе само Немце и то пред собом, а не над собом. Најзад, ово самеравање нема ни смисла. Нисмо најгори народ у Европи. Међутим, исто тако нема ни разлога којим можемо да себи и пред собом, оправдамо тај страх.

То нам шапуће на ухо неколико занемарених Андрићевих прича које говоре о савезничком бомбардовању Београда 1944. године: Разарања, С људима, Случај Стевана Карајана. Мало ко помисли на ове приче када помене Андрићево име. А требало би их прочитати, ако ништа друго, зато како би се видело да један велики писац не може да прође поред бомбардовања као поред затворене трафике. (Иако зна да о томе писати није баш модерно).

Шта се у овим причама може видети? Пре свега то да код Андрића постоји неко снажно осећање гађења пред подрумом у који људи брже-боље беже, желећи да сачувају живу главу пред бомбама. Андрићеви јунаци су расцепљени између страха који их тера да мисле само о томе како да сачувају живот и снажног осећања стида пред тим страхом. Ево једног примера: ,,...а онда стаде хука ваздуха у висини, цела формација [авиона] се враћала право изнад Топчидерског брда. Не знајући шта ради, Петар отвори врата и спусти се низ степенице што је могао брже, али тако да то не личи на бежање. Док је он сишао, хучна лавина је била прошла. У потпуној тишини, стајао је у приземљу на самом уласку у подрум. Тек тада се постиде сам пред собом....” (С људима). Безглави страх дакле, изазива осећање стида.

Неко ће можда приговорити да је ово осећање стида присутно само у књижевности, а да у животу НИКО не осећа стид од подрума у који бежи из страха од бомби. То није тачно. Андрић је тај стид осећао и у реалном животу. Судећи по истраживањима Жанете Ђукић Перишић (књига Писац и прича), писац је савезничке бомбе '44 дочекивао изнад површине земље. Подрума се гнушао. И није био једини такав човек. Мој бивши професор српске књижевносит 18. века, покојни Боривоје Маринковић, НАТО бомбардовање је дочекао у Новом Саду. И свесно је одлучио да не силази у подрум. (Додуше, не знам како се понашао током савезничког бомбардовања '44 које је дочекао у Београду). Ако страх савлада осећање стида, човек ће се сломити. Никада неће бити у стању да напусти подрум. Тада ће му подрум постати гроб. (Као у причи Случај Стевана Карајана).

Србија је данас, већином, још у том подруму. Међутим, није довољно само то констатовати. Из подрума треба изаћи. Ево и како: идите 24. марта у цркву. Запалите свеће онима који су погинули приликом бомбардовања. Поведите са собом пријатеље, девојку, жену, младића, мужа, било кога до кога вам је стало. Нека и они запале свећу. То је једини начин да изађемо из подрума. Немојте никога да мрзите, немојте да се питате колико ће људи поред вас то учинити, ко то никада неће учинити и зашто. Све је то неважно и сви ти други људи су неважни. Само запалите ту свећу, ове године, следеће године, сваке године, без обзира шта је модерно, а шта немодерно.

И научите вашу децу да ураде то исто, после вас.

Баш зато што их нисам никада избегавао, било ми је мучно да гледам билборде који нас позивају да осетимо саосећање са њима. Ја на тим билбордима нисам видео никакво истинско саосећање, али сам зато видео пословне трансакције: цену закупа билборда, цену штампе, цену креирања текста; најзад, неко је то платио, а сасвим сам сигуран да тај неко није попут оног анонимног радника који је дао целу своју уштеђевину да би се штампао Марксов текст који сам поменуо у претходној колумни. Тај неко има мало већу уштеђевину.

Искрено, ја жалим те мигранте и за то ми нису потребни билборд-подстицаји. Жалим их не само зато што им путу до богатих западних земаља пречи ограда, већ и због онога што их чека када ту ограду пређу. Када коначно стигну у те земље, о којима сањају, видеће да не знају језик домицилног становништва, и да су пре свега упућени на своје сународнике. Живеће са њима у заједници која ће бити део европског мултикултуралног пејсажа, али не онако како мултикултурализам замишља мали Ђокица, већ онако како га дефинише један француски професор: као низ заједница које живе једна до друге, без међусобног додира. Ускоро ће схватити да им шансе на тржишту рада нису нарочито велике и да је неолиберално друштво синоним за социјални дарвинизам.

Неки од њих ће можда да прихвате правила игре у којој је доброта аномалија, и у којој се, као и у свакој наградној игри, један добитак плаћа хиљадама губитака. Та мањина ће живети од улоге оних који су се успешно интегрисали. Без обзира на исто порекло, она ће се према већини својих сународника односити са презиром који ,,успешна” мањина гаји према ,,неуспешној” већини. Та презрена већина ће се упорно држати своје религије и својих обичаја, јер ће им само они нудити неку утеху и смисао. Иако ће их Европа номинално прихватати, наводно због потреба тржишта радне снаге, већина њих никада неће наћи пристојне послове, већ само оне од којих се може преживљавати. И то неће бити последица расизма, већ неолибералне економске логике, која није позната по праведној расподели друштвеног богатства. (Зато средња класа на Западу изумире).

Мигранти и њихови потомци можда никада неће схватити да је њихов прави и једини посао на Западу ово: да својим мигрантско-религиозним идентитетом учествују у фрагментацији западних друштава која се претварају у зараћене социјалне групе: жене/мушкараци, хомосексуалци/хетеросексуалци, родитељи/деца и тако даље, и тако даље. Тако издељеним, балканизованим друштвом лако се онда може владати (по принципу divide et impera – завади па владај). 

Зато ће и њихови синови, услед те напетости која се кува на тихој ватрици, имати потребу да понекад изађу на улице, запале нека кола, пребију неког полицајца или грађанина, а можда ће некада и они добити батине, са или без разлога. И онда ће се десити чудо: у оба случаја ће бити третирани као људи који пате, којима недостаје разумевање и као жртве фобичара свих врста (исламофоби, хомофоби...). А након сликања са неким билборд-забринутим политичарем, камере ће се одједном угасити и они ће остати у својим гетоима. Одатле ће са непријатељством гледати ка другим деловима града, који ће их, такође, гледати са истим таквим непријатељством.

У таквој ситуацији, ретко ко ће се сетити како је уопште тај проблем настао. А настао је овако: биле су једном три секуларне, арапске државе. Државама су владали диктатори. Али, зачудо, врло великодушни диктатори. Они су својим сународницима обезбедили социјалне програме о којима већина становника ,,демократија” може само да сања. Нико из тих диктатура није желео да емигрира. А онда су неки људи споља решили да те државе треба уништити, па су их уништили. И онда су људи који су у њима живели, остајући без своје државе, кренули на пут, који се завршио у тим гетоима. У којима их третирају као животиње у зоолошком врту: хране их и сликају, али их не пуштају напоље.

Текст је објављен у штампаном издању магазина Печат 3. марта 2017. године

После избора и инаугурације Доналда Трампа за 45. председника Сједињених Америчких Држава и највећа светска online књижара "Амазон" била је принуђена да обнови залихе неколико класичних студија о тиранији и ауторитаризму. Тако је почетком године прво место најпродаванијих наслова на "Амазону" заузео профетски класик Џорџа Орвела "1984", који своју реактуелизацију очигледно дугује ери "пост-истине" и "алтернативних чињеница" као не(у)савршене верзије тоталитарне, орвелијанске дистопије. Ипак највеће изненађење представља потреба за репринтом семиналног дела Хане Арент "Извори тоталитаризма", обимне социолошко-историографске студије из 1951. године, која својом аналитичком и синтаксичком комплексношћу никако не припада  рудиментној култури дијалога друштвених мрежа и масовног твитовања ограниченог на 140 графема.

Како је једно помало заборављено дело, које свој фокус усмерава на друштвено-политички вакуум изазван сумраком традиционалних идола религије и нације после Великог рата и на успон тоталитарних идеологија стаљинизма и националсоцијализма као алтернатива том стању, одједном постало препознато као легитимни тумач тзв. трампокалипсе? Томе је свакако допринела дубина аналитичког захвата и универзалност социолошких опсервација које је Хана Арент предузела у "Изворима тоталитаризма", до данас непревазиђеној биографији две највеће тоталитарне парадигме 20. века.

Има политичких мислилаца, пише Војислав Коштуница у поговору српског превода другог значајног дела Хане Арент "О револуцији", чија је дела тешко, ако не и немогуће, читати издвојено од онога што чини политичку стварност. Ма када настала, та дела подстичу дијалог са политичком данашњицом.[I] У том смислу су "Извори тоталитаризма" веома подстицајно штиво за разумевање појединих друштвених и политичких претпоставки које су, упркос очекивањима mainstream естаблишмента, биле од великог значаја за тријумф маргинализованог Доналда Трампа над фаворизованом Хилари Клинтон у трци за Обаминог наследника.

Тешко се, на пример, отети утиску да се један од узрока пораза неолибералних, демократских елита у САД крије и у дијагнози  Хане Арент да "заговорници хуманизма и либерализма, у свом горком разочарању и недовољном познавању свог доба, углавном превиђају да је управо атмосфера у којој су се изгубиле све традиционалне вредности и правила ... донекле олакшала прихватање очигледно апсурдних правила уместо старих истина... ".[II] Како другачије разумети предизборне анкете водећих америчких медија, који су сви листом, са изузетком "Ел Еј Тајмс"-а,  прогнозирали убедљиву и сигурну победу Хилари Клинтон, него да су из свог видокруга изоставили читаву једну заборављену и скрајнуту Америку, Америку Rust Belt-а, белачку Америку Средњег запада која није похађала елитне америчке колеџе, Америку Библијског појаса која не дели вредности и погледе медијских могула и бордова транснационалних компанија.

У ауторском тексту за "Вашингтон пост" професор Џош Пачевич примећује да тзв. rust belters-и нису афирмативно одговорили на Трампов популизам само због пропасти индустрије која је бираче из редова радничке класе оставила бесне због умањених могућности, већ и због  утицаја који је такав губитак имао на распадање структуре локалне заједнице, која је некада повезивала људе са политиком, остављајући становнике отуђеним и озлојеђеним.[III]

Променљива с којом предизборна истраживања јавног мњења у деиндустријализованим регионима САД са сличном судбином нису рачунала одлично је скицирана у запажању да је "побуна маса против “реализма”, здравог разума и наводне “здраворазумске устројености овог света” (Берк) резултат њихове атомизације, губитка друштвеног положаја и истовременог губитка читаве сфере односа у заједници, у оквиру које здрав разум још и има неког смисла... Ако треба да бирају између суочавања са анархичним, потпуно произвољним распадом с једне, и покоравања крајње ригидној, суманутој конзистентности идеологије с друге стране, масе ће се вероватно одлучити за ово друго... ".[IV] Трампова искључива и цинична предизборна реторика показала се психолошки делотворнија за профил социјално-економски отуђених бирача из некада развијених индустријских зона, чији гласови су се на крају показали као пресудни.

У истом психолошком кључу треба посматрати и противчињеничну комуникацију Доналда Трампа током председничке кампање са бирачима и њихову изненађујуће добру респонзивност на Трампове алтернативне интерпретације стварности. "Вашингтон пост" је кроз свој пројекат "Fact Checker" документовао 92 Трампове изјаве о важним политичким и економским темама из председничке кампање и аргументовано утврдио да је њих 59 или око 64% било потпуно неистинито, доделивши им максимална 4 Пинокија.[V]

Рејтинг Хилари Клинтон у овом смислу задржао се на стандардних 10-20% лажних изјава о кључним питањима, колико су у претходној кампањи забележили и Барак Обама и Мит Ромни. Медијска суочавања Доналда Трампа са његовим диверзијама од стварности у председничкој кампањи нису утицала на то да он своје изјаве повуче или прилагоди чињеницама, нити су нарочито допринела да Трампова фантастична реторика пређе у дефанзиву. Напротив, климакс креативног ревизионизма стварности дошао је у лику Трампове саветнице Келијан Конвеј, која је документовано неистиниту тврдњу секретара за медије Беле куће Шона Спајсера да је Трампова инаугурација била "најпосећенија у историји", протумачила као изношење "алтернативних чињеница".

Реторика "алтернативних чињеница" као модус операнди председничке кампање, кокетирање с теоријом завере и несразмерно велики број спорних, полуистинитих и потпуно неистинитих тврдњи које је Доналд Трамп доследно износио током председничке трке с једне и повољан одзив гласача на тај садржај с друге стране у рационалној равни су свакако парадокс у једној развијеној демократији какве су САД. Кључ неспоразума овде је у речи рационалан, јер механизми који су утицали на овакав исход америчких избора су својствени психологији маса, у чијем политичком одлучивању, како је то још пре више од једног века показао Густав Ле Бон, преовладавају ирационални и емоционални чиниоци.

Добровољно пристајање на лажи политичких вођа и колективна рационализација "алтернативних чињеница" је феномен који своју логику дугује мешавини лаковерности и цинизма маса: "У несталном, неразумљивом свету, масе су дошле до тачке на којој би биле у стању да у исто време верују у све и да не верују ни у шта, да мисле да је све могуће и да ништа није истина... Масовна пропаганда открила је да је њена публика у свако доба спремна да поверује у најгоре, ма како апсурдно оно било, и да се неће жалити много ни када је обману, зато што ионако мисли да је свака изјава лаж. [Тоталитарне] вође заснивају своју пропаганду на исправној психолошкој претпоставци да, у таквим условима, људе могу натерати да једног дана поверују и у најневероватније бајке, а да ипак могу да буду сигурни да ће масе, ако следећег дана добију непобитан доказ да су те тврдње лажне, потражити уточиште у цинизму; уместо да се окрену од вође који их је слагао, масе ће се вајкати да су од почетка знале да је та тврдња била лаж, а вођи ће се дивити због његове изванредне тактике".[VI]

У паралелама између луцидних социолошких опсервација из капиталног списа Хане Арент и савремене друштвено-политичке стварности западних демократија ипак треба бити умерен и опрезан. Интересовање и мотивацију за поновно ишчитавање "Извора тоталитаризма" после тријумфа Доналда Трампа на председничким изборима у Америци делимично је подстакла и зла слутња да се у њему крије нови тоталитарни вођа и непријатељ слободе. Не треба заборавити да је студија Хане Арент ретроспективна анализа сложених чинилаца који су довели до успона тоталитаризма у 20. веку и мултидисциплинарни пресек тоталитарних полуга моћи, а не приручник за препознавање дистопијских визија будућности. Друштвено-историјски контекст у који Хана Арент смешта рађање тоталитаризма је непоновљив, а сам феномен тоталитаризма толико специфичан и различит од свих других облика аутократије да, по савету саме Хане Арент, имамо све разлоге да реч "тоталитаран" користимо штедљиво и мудро.[VII]

Упркос овом савету, Роџер Берковиц, ученик Хане Арент и шеф "Центра Хана Арент за политику и хуманост" на Бард колеџу у Њујорку, каже да "Трамп, према њеном (Хане Арент) схватању, додуше, не би био тоталитарни владар, али да отелотворује "елементе тоталитаризма".[VIII] Веома је тешко не одбацити овакву оцену као неспретну идеолошку дисквалификацију, јер ако је сама Хана Арент Мусолинијев фашизам до 1938. и усвајања првих италијанских расистичких закона оквалификовала као "обичну националну диктатуру која се логично развила из вишепартијске демократије"[IX], онда је импутирање елемената тоталитаризма Доналду Трампу више него гротескно.

Друга важна ствар је да Доналд Трамп иза себе нема масовни покрет којим може да наметне своју вољу. Масовне организације атомизованих, изолованих појединаца су кључни инструмент тоталитарних власти, које могу (пример нацистичке Немачке) или не морају да јој претходе (пример бољшевичке Русије). Иако је Трамп на председничким изборима победио према броју електорских гласова, Хилари Клинтон је добила 2,5 милиона гласова више од Трампа, подршка Трампу у матичној Републиканској партији најнижа је од свих републиканских председника у последњих четврт века, а конзервативни "Покрет чајанка" не само да није пружио неподељену подршку Трампу у кампањи, него је и доста изгубио на својој виталности у односу на почетке 2009/10. године.

Занимљиво је да је у историји америчког президенцијализма било примера када је уставни поредак САД због председничких потеза био пред већим искушењима од оних с којима се суочава у Трамповом досадашњем мандату. Покушај Френклина Рузвелта, на пример, да у јеку рекордно велике популарности 1937. године, путем Закона о реорганизацији правосуђа, суспендује право Врховног суда да оцењује уставност закона био је озбиљан удар на независност правосуђа и равнотежу моћи у систему. Рузвелт је тврдио да Устав САД не даје Врховном суду право да оспорава уставност закона и да је добио изборни мандат да такво стање промени. Тврдио је и да су судије Врховног суда преоптерећене послом и да је за старије међу њима – случајно управо оне који су били највећа опозиција његовим законским предлозима – радни притисак сувише велики. Потом је предложио да за све судије треба да важи обавезан одлазак у пензију с навршених 70 година старости и да би њему требало да буде дозвољено да именује до 6 нових судија.[X]

Ипак, логика плуралистичких политичких институција знатно отежава узурпацију власти од стране неког диктатора, па и безазленог председника, што је Френклин Рузвелт схватио када је покушао да уклони надзор Врховног суда над својом Владом. Упркос великој већини коју је Рузвелтова Демократска странка имала у оба дома Конгреса, Рузвелтов предлог Закона о реорганизацији правосуђа глатко је одбијен и у Представничком дому и у Сенату.

Преосетљивост једног дела утицајних америчких медија и јавности обликоване под њиховим утицајем на Трампову антиестаблишментску реторику само је делимично условљена бојазни од угрожавања јавне слободе и урушавања демократског поретка, јер амерички систем има довољно институционалних полуга моћи да обузда евентуална Трампова застрањивања. Језик алтернативних чињеница свакако није Трампово откриће и настојања корпоративних медија да га тако представе само су јалов покушај скретања пажње са чињенице да је цар одавно го. Новинарка "Политике" Биљана Митриновић одлично примећује да ћемо у сукобима у бившим југословенским републикама, Ираку, Либији, Сирији препознати бар једну алтернативну чињеницу која је изазвала рат. Разлика је само у томе што су корпоративни медији у тим примерима били копродуценти алтернативне стварности као трагедије, која им се сада на унутрашњем плану враћа у лице као фарса.

Дијалектику овог процеса најбоље је изразио Теодор Адорно у капиталном делу Франкфуртске школе мишљења "Minima moralia", које је објављено исте године (1951.) када и "Извори тоталитаризма": "У лажи су дугачке ноге: оне иду испред свог времена. Претварање свих питања о истини у она о власти, које ни сâма истина не може избећи, уколико не жели да буде уништена влашћу, не само да потискује истину, као у ранијим деспотизмима, већ напада најдубље језгро дисјункције између истинитог и лажног, на чијем су укидању плаћени логичари иначе марљиво радили".[XI] Или, да парафразирамо Адорновог колегу Хоркхајмера – Ко није хтео да говори о Рачку и ирачком оружју за масовно уништење, треба да ћути и о Боулинг Грин масакру.

Аутор је правник и публициста из Пожеге

[I] Хана Арент, О револуцији, Одбрана јавне слободе, Филип Вишњић, Београд, 1991, стр. 295

[II] Хана Арент, Извори тоталитаризма, Феминистичка издавачка кућа, Београд, 1998, стр. 342

[III] https://www.washingtonpost.com/news/monkey-cage/wp/2016/12/20/heres-the-real-reason-rust-belt-cities-and-towns-voted-for-trump/?utm_term=.0e3b27b7803a

[IV] Хана Арент, Извори, стр. 360-361

[V] https://www.washingtonpost.com/graphics/politics/2016-election/fact-checker/

[VI] Хана Арент, Извори, стр. 390

[VII] Хана Арент, Извори, стр. 28

[VIII] http://www.dw.com/en/why-the-world-is-turning-to-hannah-arendt-to-explain-trump/a-37371699

[IX] Хана Арент, Извори, стр. 263

[X] Дарен Асемоглу и Џејмс Робинсон, Зашто народи пропадају, Клио, Београд, 2014, стр. 349-351

[XI] Теодор Адорно, Minima moralia, превод Алексе Голијанина на https://anarhisticka-biblioteka.net/library/theodor-adorno-minima-moralia#toc74

Фотографије: Slete Gallery, Robert and Shana ParkeHarrison

Случајеви етнички мотивисаног насиља, ревизије историјских догађаја, претњи и говора мржње усмерених против Срба у Хрватској у претходној години обједињени су у новом броју Билтена Српског народног вијећа. Реч је подацима које су по пријавама појединаца и информацијама објављеним у медијима прикупили СНВ и Клуб заступника СДСС-а у Хрватском сабору.

У 2016. евидентиран је укупно 331 случај етнички мотивисаног насиља, ревизије и негације историјских догађаја, претњи и говора мржње усмерених против Срба у Хрватској, што је значајан пораст у односу на претходне године (57 посто више него у 2015. години). Целовити извештај под насловом ‘Хисторијски ревизионизам, говор мржње и насиље према Србима у 2016.’ можете преузети на следећем линку.

Извор: Новости

Шта је потребно да би се зготовила обојена револуција? Први састојак је потрошачки менталитет. Идеја да вреди живети шопинга ради, проузрокује перманентно незадовољство већине, будући да (обично неограничене) жеље скоро увек премашују (обично ограничене) могућности. Потрошач је дакле, пре свега, незадовољан човек. Његово незадовољство се може каналисати или дефанзивно – наркотицима (зато се они полако легализују) – или офанзивно, медијским таргетирањем циља а то је корумпирана власт. У потрошачком друштву велеиздаја се опрашта – јер потрошач ионако нема своју државу – али не и корумпираност.

Други састојак је карактер окренут другима. Термин сам позајмио од познатог америчког социолога Дејвида Рисмана: човек који има карактер окренут другима, своје ставове формира подражавањем својих савременика (у преводу: медија). За разлику од њега, човек чији је карактер окренут изнутра, свој склоп вредности у извесној мери наслеђује од ауторитета у детињству. На њега медији немају одлучујући утицај. Рисман запажа да негде од шездесетих година прошлог века тип карактера окренутог другима почиње да доминира у америчким мегалополисима. Шта то значи?

То значи да је за обојену револуцију потребан још један састојак, а то је медијска доминација на територији предвиђеној за револуцију. Као што је артиљеријска припрема претходила јуришима пешадије у Првом светском рату, тако медијска припрема извлачи на улице мегалополиса критичну масу људи чији је карактер окренут другима. Донедавно, она је могла да обезбеди већину на изборима, а сада јој то све теже полази за руком, будући да је реалност све више удаљена од политичке коректности на којој инсистирају медији. Зато се може очекивати низање обојених револуција и тамо где су до сада били довољни демократски избори. У преводу: критична маса ће заменити већину, а политичка коректност ће појести демократију или ће бар настојати да то учини.

Најзад, за обојену револуцију (ово не важи у случају Америке) потребно је да критична маса људи буде десуверенизована. Шта то значи? Па, када људи изађу на улицу да демонстрирају, они се излажу полицијском апарату којим располаже државна власт. Да би се тај полицијски апарат отупео, нужно је да демонстранти добију подршку споља, а та подршка је прећутна претња силом према ономе ко буде употребио силу против демонстраната. Тако демонстранти, неки свесно, а неки несвесно, утичу на десуверенизацију своје земље, тако што јој онемогућују да одржи демократски изабрани поредак. Зато са губитком суверенитета нестају и народ али и демократија. Остаје само маса, која подједнако мрзи и суверенитет и демократију.

Како знамо да су баш ово састојци успешне обојене револуције? Па једноставно: анализом једне обојене револуције која није успела. (После ње је уследио неуспели пуч). Ради се о Турској. Демонстрације у Истанбулу, уперене против Ердогана, 2013. године, нису успеле зато што ниједан од састојака неопходних за рецепт није био доминантно присутан. Анализе показују да је Истанбул велики град, али да се његови становници и даље разликују од становника мегалополиса. То значи да они нису доминантно окренути потрошњи, већ неким другим вредностима, те да је већини популације и даље стало до суверености коју види као услов за личну срећу. (У преводу: Ердоган је успео да инкорпорира олигархе у државу, тако што им је омогућио да профитирају од уговора са државом). Далеко сам од жеље да идеализујем Турску, али морам да приметим, да у њој, таквој каква јесте, још увек постоји неки народ, а не тек (критична) маса.

Обојене револуције понављају две велике светске револуције: Француску и Октобарску. Обе су сањале слободу, а будиле су се у крви. Поред тога, оне су историјски догађаји првог реда. Са обојеним револуцијама је другачије, иако су и оне понекад крваве. За њих важи Марксова примедба на почетку списа 18. бример Луја Бонапарте: оно што се у историји прво појављује као трагедија, понавља се као фарса.

Текст је објављен у штампаном издању магазина Печат, 17. фебруара 2017.  

Чак и вечито питање односа субјекта и објекта – имали ли непремостивог отуђења између њих? – бледи у Доба убрзања. Субјект је све испражњенији и бестелеснији; објекат можда у још већој мери. Више нисмо толико окружени стварима колико краткотрајним виртуалним сликама. Стварност као да измиче контроли, у свету који бежи од нас. Како се наши свакодневни животи убрзавају, све мање тога нам се догађа. Моћ убрзања, за коју се некада мислило да ће донети ослобођење, све више се доживљава као поробљавајући притисак. Тај прогрес „на спиду“, ако могу тако да се изразим, наглашава напредовање еколошке катастрофе. Природа се систематично преоптерећује, а мера тога је, наравно, убрзање.

Све то превазилази нашу могућност поимања тог стања. Хартмут Роза је то изразио на следећи начин: „Плашим да смо у опасности да останемо без тежњи, хипотеза и теорија које су надахњивале и изазивале културу касног модернизма.“ Иако није теоретичар убрзања као Роза, Бруно Латур поставља слично питање у есеју, „Зашто је критика посустала? Од бављења чињеницама до питања која изазивају забринутост.“ Али, у томе нема никакве мистерије.

Роза примећује да је „логика убрзања та која одређује структуралну и културу еволуцију модерног друштва“, и да су „прогрес и убрзање били неразлучиво повезани од самог почетка.“ Јасно је да све већа друштвена и технолошка сложеност, појачана узајамно све зависнијим системима и неизмерно већим рачунским могућностима, представља главни садржај ужурбане стварности масовног технолошког друштва.

Стварност се открива у све оштријем светлу, што се брже креће у свакој сфери. То, међутим, не значи да није допуштено осудити целину. Такво одбацивање се подразумева на можда још транспарентнији и неизбежнији начин, али ту перспективу мало ко узима за озбиљно. „Од самог почетка“, како то каже Роза, у потпуно оправданој формулацији. Узгред треба још једном приметити да је садашња природа овог убрзаног света последица развоја две основне друштвене институције: поделе рада и припитомљавања.

Време је одувек било колонизаторска сила. То је прво била идеја у нама, а онда изнад нас. Појава и развој те материјалности, свести о времену, одговарају развоју отуђења, зато што је време пре свега отуђујуће. Време није ни неутрално, нити објективно, нарочито данас, када дубина садашњости узмиче пред технолошком садашњошћу и када се наш осећај за време рекодира. Он скаче напред, заједно са целом нашом епохом, при чему чак и брзина светлости, некада недостижна граница, бива превазиђена. Време витла својим бичем и прави спрдњу од свега што не иде у корак с њим. Оно се стапа с технолошким постојањем и на безброј начина нам говори да изван њега нема никаквих других димензија.

Време се дословно убрзало. Живимо у новом, глобалном временском пејзажу, који Бен Агер назива „брзим капитализмом“ и „тоталном администрацијом времена“. Компресију времена прати његова оскудица: чини нам се да никада немамо довољно времена; време истиче. Постаје све оскудније. Притисци и стрес нас сламају док се боримо, ослањајући се на кафу, енергетска пића и друге супстанце које нас држе на ногама. 

Темпорална путања постала је непрекидна, али осиромашена садашњност. Као што је рекао Бодријар, „Само време, живљено време, нема више времена да се догоди.“  Припитомљено друштво одавно има темпорални карактер, али сада је такво у радикалном смислу. Ново, постмеханичко доба је изразито деконтекстуализовано, али опет показује сличан напредак у отуђивању од земље, као и само време. Време се сужава, али у њему је све више тога. Историја испарава; прошлост постаје некако непојмљива. Постисторија: да ли се историја завршила?, наслов књиге Луца Нитхамера то добро изражава. Ерве Фишер закључује: „Кибернетичко време, наше време, трагично је. Оно нема прошлост, нема будућност.“

Нема времена за дубину, посвећеност, промишљено деловање. Симболичко, које почиње с временом, довршава само себе као једину садашњост. Опет Фишер: „Време је постало сама твар стварности.“ Ако је тачно да тлачитељско време продире и припитомљује на темељном нивоу, онда га борба против отуђена не сме превидети.

Управо је модерна технологија та која мења наш доживљај времена. Све бржа технолошка колонизација живота диктира све несталније окружење, у којем се себство дестабилизује, при чему дихотомије као што су online и offline, јавно и приватно, рад и слободно време постају у великој мери неважне. Својства физичког себства се редукују, док галопирајућа технологија тврди како их управо она комплетира и унапређује. Брзина је суштина; рачунска моћ значи само једно – колико је брза. За најбољи часопис 2014. проглашена је технолошка и пословна ревија звана Fast Company (Њујорк тајмс, 1. мај 2014).

Зурећи у екране, и сами постајемо „дигитални интерфејси“, док ступамо у комуникацију негде другде, које је нигде. Са увек новим уређајима, развија се и велика равнодушност према свету. И да ли би то требало да нас изненађује, ако имамо у виду колико нам је овај свет постао неважан. Тај пригушени, униформисани, ружни и беживотни свет надируће технологије. Просветитељски модернитет, са својим неоствареним обећањима, постао је непрепознатљив у својим кључним цртама. Шпенглер је рекао да су се модерна времена „истезала и растезала све до граница растегљивости, које се више нису могле поднети.”

Историја модернитета је, на једном нивоу, серија иновација при све већој компресији времена. То неодољиво технолошко кретање је од темељног значаја за тоталитарни карактер прогреса. Од урбанизације и глобализације, до дезоријентишућег виртуалног таласа информација, окружује нас немилосрдни темпо.

Пре скоро сто година, футуриста Маринети је објавио: „Треба прогонити, бичевати, мучити све оне који су се огрешили о брзину.“ Брзи скок у садашњост: Microsoft Cloud прети техно-кметовима тако што их подсећа: „Победничка предност може се истопити у наносекунди. Облак вам помаже да победите у трци!“ (Плаћени оглас преко целе стране Њујорк тајмса, од 1. априла 2014). Наносекунда је милијардити део секунде. Тржишта акцијама широм света раде на том ниову. Пол Вирилио каже да је „помоћу убрзања глобализација изокренула стварност као рукавицу.“

Бодријар је инсистирао да се стварност завршава када се стварно и нестварно више не могу разликовати. Погубни карактер цивилизације, односно модернитета, достигао је ту фазу. Роза указује на „процес убрзања, који је нераскидиво повезан с појмом и суштином модернитета“. Вирилио то назива „културом дезертисифације“, чије непрекидно ширење гарантује „ликвидацију света“.

Све то се дешава наспрам узајамног и телесног присуства; то је разлог зашто је (донекле перверзно) сво то убрзавање довело до великог пораста „седелачког начина живота“. Седимо испред треперавог, синтетичкој сјаја екрана, док живот промиче. Као што и људи раде све брже, јер и машина иде све брже.

„Get. Arts. Fast“ (Уметност на брзака) је чланак Вилијама Грајмса (Њујорк тајмс, 21. март 2014) о сажетим позоришним и другим представама, скраћеним тако да се уклопе у пословне распореде исцрпљених шефова и прилагоде њиховом скраћеном интервалу пажње. Ако ништа друго, све убрзанији развој техносфере (вештачка интелигенција, нанотехнологије, итд.) још увек није успео да изађе на крај с фантазијама оних који заправо верују у њега. Тако, узгред, сумануте технотопијске снове о сингуларитету Реја Курцвејла сустиже одмазда у облику филма Transcendence, из 2014.

Спиноза је негде написао да смо бесмртни овде и сада, у сваком тренутку. То важи и даље, наспрам онога што покушава да превагне. Када су Жана-Клода Каријера једном упитали како је успео да постигне тако много тога, он је одговорио: „Мој одговор је увек исти, при чему не покушавам да испаднем духовит: зато што све радим споро.“ Талентовани спортисти често износе исто запажање, о својој способности за успоравање.

„Све што је чврсто и устаљено претвара се у дим“, тако су Маркс и Енгелс у Комунистичком манифесту описали преображај који је донела владавина индустријског капитализма. Али, оно што покреће грозничави пулс преображаја пуштено је с ланца много раније. Тај процес је са Индустријском револуцијом заиста пробио све границе, али, жиг све веће комплексности, утиснут припитомљавањем, хиљадама је годинама старији од капитализма.

„Не будите зли“, добро је позната мантра корпорације Гугл, део њене званичне мисије. Наравно, цео мега-пројекат, чији је Гугл само мали део, јесте то „зло“, које је сада постало тако заразно. Неки у томе изгледа виде судбину; у том случају, време је за нови поход.

Извор: Анархистичка библиотека (John Zerzan, „Faster! The Age of Acceleration“, превод Алекса Голијанин)

Фотографије: yangyongliang.com