Досије

Зашто ми је жао миграната

Слободан Владушић

Не знам тачно када сам први пут видео мигранте, али знам да је то било много пре него што су их приметиле тв-камере и навладине организације. Захваљујући навици да заузмем место у дну аутобуса, имао сам прилике да често седим међу мигрантима, док је остатак домицилног становништа био задовољан седиштима у предњем делу аутобуса. Тада бих гледао мигранте око мене, како спавају уморни и исцепани, или како причају на језику који нисам разумео. Сећам се једног од њих који је направио неколико фотографија неке зелене пољане између Београда и Новог Сада, а онда је заспао. Увек када бих се сетио тог рано оседелог младића, питао сам се шта га је на тој зеленој пољани привукло.

Баш зато што их нисам никада избегавао, било ми је мучно да гледам билборде који нас позивају да осетимо саосећање са њима. Ја на тим билбордима нисам видео никакво истинско саосећање, али сам зато видео пословне трансакције: цену закупа билборда, цену штампе, цену креирања текста; најзад, неко је то платио, а сасвим сам сигуран да тај неко није попут оног анонимног радника који је дао целу своју уштеђевину да би се штампао Марксов текст који сам поменуо у претходној колумни. Тај неко има мало већу уштеђевину.

Искрено, ја жалим те мигранте и за то ми нису потребни билборд-подстицаји. Жалим их не само зато што им путу до богатих западних земаља пречи ограда, већ и због онога што их чека када ту ограду пређу. Када коначно стигну у те земље, о којима сањају, видеће да не знају језик домицилног становништва, и да су пре свега упућени на своје сународнике. Живеће са њима у заједници која ће бити део европског мултикултуралног пејсажа, али не онако како мултикултурализам замишља мали Ђокица, већ онако како га дефинише један француски професор: као низ заједница које живе једна до друге, без међусобног додира. Ускоро ће схватити да им шансе на тржишту рада нису нарочито велике и да је неолиберално друштво синоним за социјални дарвинизам.

Неки од њих ће можда да прихвате правила игре у којој је доброта аномалија, и у којој се, као и у свакој наградној игри, један добитак плаћа хиљадама губитака. Та мањина ће живети од улоге оних који су се успешно интегрисали. Без обзира на исто порекло, она ће се према већини својих сународника односити са презиром који ,,успешна” мањина гаји према ,,неуспешној” већини. Та презрена већина ће се упорно држати своје религије и својих обичаја, јер ће им само они нудити неку утеху и смисао. Иако ће их Европа номинално прихватати, наводно због потреба тржишта радне снаге, већина њих никада неће наћи пристојне послове, већ само оне од којих се може преживљавати. И то неће бити последица расизма, већ неолибералне економске логике, која није позната по праведној расподели друштвеног богатства. (Зато средња класа на Западу изумире).

Мигранти и њихови потомци можда никада неће схватити да је њихов прави и једини посао на Западу ово: да својим мигрантско-религиозним идентитетом учествују у фрагментацији западних друштава која се претварају у зараћене социјалне групе: жене/мушкараци, хомосексуалци/хетеросексуалци, родитељи/деца и тако даље, и тако даље. Тако издељеним, балканизованим друштвом лако се онда може владати (по принципу divide et impera – завади па владај). 

Зато ће и њихови синови, услед те напетости која се кува на тихој ватрици, имати потребу да понекад изађу на улице, запале нека кола, пребију неког полицајца или грађанина, а можда ће некада и они добити батине, са или без разлога. И онда ће се десити чудо: у оба случаја ће бити третирани као људи који пате, којима недостаје разумевање и као жртве фобичара свих врста (исламофоби, хомофоби...). А након сликања са неким билборд-забринутим политичарем, камере ће се одједном угасити и они ће остати у својим гетоима. Одатле ће са непријатељством гледати ка другим деловима града, који ће их, такође, гледати са истим таквим непријатељством.

У таквој ситуацији, ретко ко ће се сетити како је уопште тај проблем настао. А настао је овако: биле су једном три секуларне, арапске државе. Државама су владали диктатори. Али, зачудо, врло великодушни диктатори. Они су својим сународницима обезбедили социјалне програме о којима већина становника ,,демократија” може само да сања. Нико из тих диктатура није желео да емигрира. А онда су неки људи споља решили да те државе треба уништити, па су их уништили. И онда су људи који су у њима живели, остајући без своје државе, кренули на пут, који се завршио у тим гетоима. У којима их третирају као животиње у зоолошком врту: хране их и сликају, али их не пуштају напоље.

Текст је објављен у штампаном издању магазина Печат 3. марта 2017. године