Досије

Побуна маса

Хосе Ортега и Гасет

Има један догађај који је – добар или лош – најважнија ствар у европском јавном животу данашњице. То је долазак маса до потпуне друштвене моћи (власти). Пошто по својој суштини масе нити смеју нити могу да управљају властитим постојањем, а још мање да владају друштвом, то значи да је Европа данас запала у најтежу кризу која може задесити народе, нације и културу. Таква криза није само једном наступила током историје. Познати су њен изглед и последице које собом носи. Познато је и њено име. Зове се – побуна маса. Да би све било разумљивије, треба пре свега избећи приписивање искључиво политичког смисла речима "побуна", "масе", "друштвена власт". Јавни живот није само политички, него је уједно, и чак пре тога, духовни, морални, економски, религиозни: укључује све колективне обичаје, па чак и како се одева и како се ужива.

Можда је најбољи начин приближавања овој историјској појави ослонити се на визуелно искуство, подвлачећи ону одлику нашег доба која је видљива и свима очигледна. Лако уочљиву, мада не и једноставно подложну анализи, ту бих појаву назвао нагомилавањем, појавом "пуног". Градови су пуни људи. Куће – препуне станара. Хотели – препуни гостију. Возови су пуни путника, кафане посетилаца, шеталишта шетача. Чекаонице гласовитих лекара крцате су болесницима. Попришта приредби – сем ако те приредбе нису застареле – препуна гледалаца. На плажама тушта и тма купача. Оно што раније није био чест проблем почиње то да буде и то готово непрекидно: наћи место. И ништа приде! Постоји ли једноставнија, очигледнија и постојанија чињеница данашњег живота? Продубимо ли барем мало то, на први поглед, банално запажање, изненадиће нас како из њега неочекивано покуља богати млаз при којем се бела дневна светлост, светлост овог нашег данашњег дана, растаче на читав спектар раскошних боја.

Шта, дакле, видимо и шта нас толико запрепашћује? Видимо гомилу. Она је присвојила места и направе цивилизацијом створене. Тек што мало промозгамо, кад нас изненади властито чуђење. Па шта – зар то није идеал? Позориште има седишта да се на њима седи; дакле, да дворана буде испуњена. Исто је и са седиштима у возовима и са собама у хотелима. Несумњиво је тако. Сасвим је извесно, међутим, да најчешће ниједна од тих установа или превозних средстава нису били препуни, а сада су крцати. Поврх тога, напољу чека све нестрпљивија гомила што жуди да их такође користи. Премда је ова чињеница колико логична толико природна, сасвим је јасно да се раније није догађала. Тако је дошло до те промене, новине, која барем у први мах оправдава наше изненађење.

Зачудити се, изненадити се јесте почетак разумевања. То је спорт и луксуз својствен интелектуалцу. Зато је његов заштитни знак поглед на свет очима разрогаченим од чуђења. Све је на овом свету за раширене зенице чудесно и необично. Страна каквом фудбалеру, та затрављеност је ужитак што интелектуалца води по свету, вечно омамљеног визијама. Чуђење је његова основна одлика. Зато су још у антици Минерви придодали сову, птицу вечито разрогачених очију.

Нагомилавање, пуноћа, не беше некада тако честа појава. Зашто је тако учестала данас? Чиниоци тог мноштва ипак нису изникли ни из чега. Пре петнаест година живео је приближно исти број људи као и данас. Беше сасвим природно да је тај број после рата опао. А ту, међутим, наилазимо на прво значајно запажање. Појединци који чине ова мноштва постојали су и раније, али не као мноштво. Расејани широм света, у малим групама или као усамљеници, живели су за себе, асоцијално, подаље од других људи. Свако од њих – појединац или невелика скупина – имао је неко, можда властито место у природи, на селу, у граду, у четврти велеграда. Данас их, међутим, срећемо у гомилама: на све стране видимо само мноштва људи. На све стране? Не. Биће да их видимо на најбољим местима које је обликовала профињена људска култура, претходно намењеним искључиво малим групама, једном речју и коначно – елити. Изненада је светина постала видљива. Гомила је заузела најбоља места у друштву. Ако је раније и постојала, била је незапажена, на дну друштвене лествице. Данас се померила навише и постала главни лик. Нема више правих протагониста: ту је само хор.

Појам гомиле, мноштва, квантитативан је и визуелан. Преведимо га без икаквих промена у социолошку терминологију. Тада се срећемо с појмом друштвене масе. Друштво је увек динамичко јединство двају чинилаца: мањине и масе. Мањине сачињавају појединци или групе које се посебно истичу. Маса је збир појединаца који нису нарочито истакнути. Под масом се, дакле, не подразумева само, ни првенствено, "радничка маса". Маса је "просечан човек". На тај начин се оно што беше пуки квантитет претвара у квалитативну одредницу: мноштво. То је заједничка одлика, то је друштвено сироче, онолико човек колико се не разликује од других људи, већ у себи само понавља тип тога рода. Шта смо добили тим прерастањем квантитета у квалитет? Врло једноставно: схватили смо тако генезу гомиле. Јер сасвим је очигледно и свима по себи јасно да нормално стварање једног мноштва претпоставља подударност жеља, идеја и начина живота појединаца који га сачињавају. Може се рећи да се то дешава у свим друштвеним групацијама, колико год пробране биле. То је, додуше, истина, али постоји и битна разлика.

У групама које по суштини нису гомила, а још мање маса, ефективну подударност њихових припадника чине нека жеља, идеја или идеал који по себи искључују већину. Да би настала мањина – елита – сваки њен члан мора да се од мноштва издвоји из посебнихразлога и то релативно индивидуалних. Тек накнадно долази до подударања које га уједињује у елиту са другим члановима; то подударање је секундарно, тек после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе. Њихова подударност је да се не подударају с већином. Понекад је тај издвајајући карактер скупа очит: тако се, на пример, извесне групе Енглеза називају "нонконформистима" само зато што се слажу да се не слажу с недогледном масом; то удруживање мањине да би се што више одвојила од већине увек се подразумева при стварању било какве елите. Говорећи о врло оскудном броју слушалаца једног ваљаног музичара, Маларме је згодно приметио да је та публика већ самим својим присуством изражајно подвукла одсуство мноштва на концерту.

Строго узев, маса се може дефинисати као психолошка чињеница и није нужно да се чека на појаву појединца у мноштву за његово одређење као припадника масе; кад је пред нама један једини човек, можемо тачно знати да ли је он маса или није. Маса је све оно што се по себи не процењује – било по добру или по злу – из посебних разлога, већ се осећа "као читав свет" и при том је лишено било какве нелагодности, него се, напротив, сасвим добро осећа истоветно са свима осталима. Замислите човека, скромног човека, који покуша да утврди властиту вредност и, питајући се има ли каквог посебног дара, коначно закључи да не поседује никакве изузетне одлике. Такав човек себе доживљава као медиокритета, као једноставно биће, слабо надарено за било шта, али се никако не осећа "масом".

Кад се говори о "одабраним мањинама", уобичајена злоба претумба смисао тог израза и прави се да не зна како човек елите није тек тако уображено биће што верује да је изнад осталих, већ створ који од себе тражи више него други чак и кад му не полази за руком да оствари себи постављене више циљеве. Најрадикалнија подела свеколиког човечанства несумњиво је она на две класе сподоба: на оне који од себе захтевају много, па на плећа товаре и тешкоће и обавезе, и на оне који од себе не траже ништа посебно; за ове последње живети значи у сваком трену бити оно што већ јесу – без икаквог напора да себе усаврше, они се препуштају матици живота као пловак воденој струји. То ме подсећа на ортодоксни будизам који се састоји из две различите вере: једне – врло строге и сложене; друге – приступачније и површније. Прва је Махајана – "велика кола" или "велика бразда" – а друга Хинајана – "мала кола" или "мали пут". Одлучујуће је на који од тих путева човек наврати свој живот, на пут највиших захтева или на онај други, минималистички.

Подела друштва на масу и елиту није, дакле, подела на друштвене класе, већ на класе људи, па се стога не може изједначавати с хијерархијом виших и нижих друштвених сталежа. Јасно је да ће се у вишим сталежима, кад то одиста постану, и док то одиста буду били, наћи вероватније људи који прихватају "велика кола", док су нижи сталежи редовито сачињени од осредњих појединаца без изузетних врлина. Али, строго узев, у сваком друштвеном сталежу се може наићи на масу и на праву елиту. Као што ћемо се уверити, за наше време је карактеристично да преовладава маса и просечност чак и у, по традицији, пробраним групацијама. Постепени напредак неквалификованих псеудоинтелектуалаца, и непрепознатљивих и дисквалификованих самим квалитетом њиховог духа, може се приметити у духовном животу који по суштини захтева и претпоставља квалитативно разлучење. Исто се збива у преживелим скупинама мушког и женског "племства". Томе насупрот, данас неретко можемо срести међу радницима, што раније беху најчистији пример оног што називамо "масом", изузетно дисциплиноване духове у најбољем смислу те речи.

У друштву, дакле, постоје радње, активности и најразличитије функције које – по властитој природи посебне – траже надареност такође посебних извршилаца. Такви су примери извесног задовољства уметничке природе, или неки положаји у влади, или просуђивање о политичким приликама. Те посебне делатности су некад припадале квалификованим елитама – или барем онима који су веровали да су за то квалификовани. Маса није настојала да се у њих меша: схватала је да би за такво уплитање нужно морала да стекне ту посебну обдареност и да престане да буде маса. Познавала је своју улогу у једној здравој друштвеној динамици.

Ако се сад вратимо у почетку наговештеним чињеницама, непогрешиво ће нам најавити промене става масе. Изгледа да све говори у прилог решености масе да се прогура у први ред друштвене стварности и да заузме најбоља места, да преузме најподеснија средства и да се наслађује ужицима који некад беху повластица ретких. Очито је, на пример, да јавна здања нису била замишљена да служе мноштву; то се види већ по њиховим малим димензијама. Гомила ипак у њих стално притиче. Показује очима и језиком ту нову чињеницу: како маса, не престајући то да буде, смењује елиту.

Верујем да нико неће јадиковати што данас људи више уживају него раније, јер за то имају више жеље и више средстава. Зло је што се та решеност масе да преузме активности својствене елити не показује само на плану уживања, већ је један општи манир времена. Зато сматрам – најављујући унапред оно што ћемо касније видети – да политичке новотарије последњих година не значе ништа друго до политичке доминације маса. Стара демократија је живела разводњена поприличном количином либерализма и одушевљења законима. Служећи тим начелима, појединац би се обавезивао да у себи одржава једну строгу дисциплину. Под окриљем либерализма и судске норме, мањине су могле да делују и да живе. Демократија и закон, легална конвивенција, беху синоними.

Данас смо сведоци једне прекомерне демократије у којој маса делује непосредно без закона, материјалним притисцима, намећући властите тежње и укус. Погрешно је нове прилике протумачити тврдњом да се маса уморила од политике и да је вођење политике поверила одређеним појединцима. Управо противно. Тако нешто се раније збивало, то је била либерална демократија. Маса је тада сматрала да се, на крају крајева, елита политичара, уз све грехе и мане, нешто боље него она разумевала у јавне послове. Насупрот томе, данас маса верује да има пуно право да наметне и озакони своја кафанска наклапања. Сумњам да је у неком добу током историје светина тако непосредно успевала да влада као у наше доба. Управо зато говорим о претераној демократији (хипердемократији).

Исто се збива и на другим плановима, особито на интелектуалном. Можда и грешим; али кад писац себи зада тему коју је дуго осмишљавао и проучавао, мора мислити да просечни читалац – иначе невичан тој конкретној теми – не чита зато да нешто научи, већ да писца критикује ако се текст не подудара с фразама којих је препуна његова глава. Кад би се појединци који чине масу сматрали особито даровитим, овде бисмо имали само случај личне заблуде, а не социолошки поремећај. Данас је особено да прост човек,мада препознаје у себи простоту и просечност, дрско истиче властито право на просечност и простоту и посвуда их намеће. Што би рекли у Северној Америци: непристојно је разликовати се! Маса уништава све што је од ње различито, што је особено, јединствено, квалификовано и одабрано. Ко год није као сви остали, ко не мисли као сви други, у опасности је да буде елиминисан. А јасно је, тај "читав свет" никако није баш "читав свет". Некада је нормално било да "читав свет" обухвата сложено јединство масе и посебних, специјализованих мањина. Сада је "читав свет" само и искључиво маса.

Одломак из књиге "Побуна маса" Хосе Ортеге и Гасета, издавач: Градац

Извор: Време    Фотографије: The Athenaeum

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)