Досије

Пропаганда: формирање људских ставова

Жак Елил

Наравно, основно образовање омогућава ширење не само пропаганде већ и информација у целини. Али, овде се срећемо са новим условом за пропаганду. Насупрот поједностављеном разликовању између пропаганде и информација, приказали смо близак однос међу њима. У стварности, прецизно разликовати пропаганду и информације је немогуће. Сем тога, информација је основни елемент пропаганде; да би пропаганда успела, мора да буде упућена у политичку или економску стварност.

Доктринарно или историјско образложење је само успутно успешно у пропаганди; има моћ само у повезивању са тумачењем дешавања. Има дејства само када је мишљење већ изазвано, проблематично или усмерено у одређеном правцу под утицајем политичког или економског догађаја. Пресађује себе на већ постојећу психолошку стварност. Такве психолошке реакције су уопштено краткотрајне, и морају бити систематски одржаване и обнављане. У мери у којој ће бити продужене и обновљене, створиће „информисано мишљење“.

Ово информисано мишљење је неопходно за пропаганду. Где немамо информисано мишљење према политичким или економским пословима, пропаганда не може постојати. Из тог разлога у већини старијих земаља пропаганда је локализована и ограничена на оне скупине које имају непосредан контакт са политичким животом, није осмишљена за масе равнодушне на таква питања – равнодушне, зато што су необавештене. Масе не могу бити заинтересоване за политичка или економска питања, док масовни комуникациони медији не рашире јавности информације. Знамо да је најтеже допрети до сељака, из различитих разлога већ указаних; али други основни разлог је да су они необавештени.

Истраживања у руралним срединама су показала да пропаганда почиње да „гризе“ у тачном тренутку када је информација тамо објављена, када чињенице постану познате и када је изазвана пажња на одређена питања. Очигледно, ако не знам да се води рат у Кореји, или да су Северна Кореја и Кина комунистичке, или да Сједињене Државе освајају Јужну Кореју и да представљају Уједињене нације у Кореји, било каква комунистичка пропаганда о наводном америчком биолошком ратовању за мене не значи ништа. Пропаганда значи управо ништа без претходних информација. Стога се пропаганда према политички неуким групама може вршити само ако јој је претходио опсежан, дубок и озбиљан обавештајни рад. Што шире и објективније информације, то ће бити делотворнија пропаганда која следи.

Још једном, пропаганда се не заснива на грешкама, већ на тачним чињеницама. Изгледа да што је јавно или приватно мишљење више обавештено (обратите пажњу да кажем „више“, не „боље“), подложније је пропаганди. Што је веће знање особе о политичким или економским чињеницама, то је њена процена осетљивија и рањивија. Интелектуалци су најдоступнији пропаганди, нарочито ако она употребљава двосмисленост. Читалац бројних новина изражава различите ставове – само зато што је боље информисан – више је него било ко други изложен пропаганди коју не опажа иако тврди да задржава слободан избор у овладавању свим овим информацијама. Заправо, чак је условљен да прими у себе сву пропаганду која усаглашава и објашњава чињенице, за које верује да је овладао њима. Према томе, информације не пружају само основу пропаганде, већ пропаганди дају оперативно значење; информације у ствари стварају проблеме које пропаганда искоришћава и за које се претвара да нуди решења. У ствари, ниједна пропаганда не може да функционише до тренутка када је скуп чињеница постао проблем у очима оних који стварају јавно мњење.

У тренутку када такви проблеми почну да се супротстављају јавном мњењу, пропаганда владе, партије или човека може да почне потпуно да се развија увеличавајући проблем, с једне стране, и обећавајући решења за то, с друге. Али пропаганда не може лако да створи ни из чега политички или економски проблем. Мора постојати неки разлог у стварности. Потреба за проблемом заправо не постоји, али мора постојати разлог зашто би могао постојати. На пример, ако ширење дневних информација води човека у лавиринт економских стварности, биће му тешко да схвати ове сложене и различите чињенице, и стога ће закључити да постоје одређени проблеми економске природе.

Али ово поприма потпуно друкчији и израженији изглед када је ово мишљење на било који начин повезано са личним искуством. Ако је био неупућен у оно што се дешавало у народу или свету, и уколико су једини извори информација били подједнако неинформисани суседи у том случају пропаганда би била немогућа, чак и ако тај човек у ствари трпи личне потешкоће као резултат одређених политичких или економских збивања. Пропаганда није имала учинка на популацију деветнаестог века, чак и кад је село опљачкала војска, јер из угла личних искустава људи су спонтано одговарали или кроз групне рефлексе, али у сваком случају само на локално и ограничено стање. Веома тешко ће генерализовати стање, да гледају на њега као опште важећу појаву и да изграде особен одговор на такво уопштавање – који ће захтевати значајну количину добровољног интелектуалног рада. Тако пропаганда постаје могућа само када људи развију свест о општим проблемима и одређеним одговорима на њих.

Формирање таквих одговора је управо оно што проглашавање информација ствара код појединаца који имају само ограничен лични контакт са друштвеном стварношћу. Кроз информације појединац је смештен у контекст и учи да разуме стварност сопственог стања с обзиром на друштво у целини. То ће га онда намамити на политичко и друштвено деловање. Узмимо, на пример, проблем животног стандарда: радник који ништа не зна о ценама и зарадама, изузев из личног искуства (или оног од својих суседа), може у случају оштрог незадовољства искусити осећања побуне, и може се коначно побунити против непосредних претпостављених. А добро је познато да таква побуна не води нигде; то је било велико откриће деветнаестог века.

Али информација ће научити овог радника да он дели судбину са милионима других, и да међу њима може постојати заједница интереса и деловања. Информације му омогућавају да стави свој положај у општи економски смисао и да схвати општу ситуацију управљања. Коначно, информације ће га научити да процени своје лично стање. То је оно што је довело до класне свести радника у деветнаестом веку, процес који – социјалисти с правом одржавају – је био много више један од информација него један од пропаганде. У том тренутку (када је информација примљена) дух побуне се претвара у дух револуције. Као резултат информација, појединци почињу да осећају да се у њихове личне проблеме улаже са достојанством општег друштвеног проблема.

Од тренутка када је прикупљена та врста информација, пропаганди су врата отворена. Основни облик пропаганде у коме неколико вођа упућује неколико побуна се онда замењује са сложеном модерном пропагандом заснованој на масовним покретима, на познавању велике политичко-економске стварности и на учествовању у одређеним ширим струјама које су свуда подржане потпуно истим информацијама.

Тако информација поставља темељ пропаганди. У мери у којој велики број појединаца прими исте информације, њихове реакције ће бити сличне. Као резултат, произвешће се истоветни „центри интереса“ и затим постати значајна питања нашег времена створена јавно путем штампе или радија, и групна мишљења ће бити створена, тако што ће успоставити контакте једних са другима – један од основних процеса у формирању јавног мњења. Поврх тога, то води у стварање узајамних рефлекса и заједничких предрасуда. Природно, постоје они који одступају од уобичајеног – појединци који не деле исте одговоре на исте информације, зато што већ имају друге предрасуде, зато што су „јаке личности“, или једноставно због уобичајене самовоље. Али њихов број је много мањи него што се уопштено верује. Они су неважни, и поларизација пажње на одређена питања и поједина гледишта ових питања издвојених информацијом убрзано ствара оно што се назива масовном психологијом – једну од неопходних услова за постојање пропаганде.

(Одломак из књиге Жака Елила "Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes", стр. 112-116)

Текст: babeidede

Фотографије: Du Zhen Jun