Досије

Гладио- чудовиште из лабораторије ЦИА-е

Борис Мићић, Бања Лука

Најгласнији заговорници ступања српских простора (Србије и Републике Српске) у НАТО су углавном људи који за ту причу примају плату.  Такође је вјероватно већински, онај рационални проценат Срба који приступање том војном савезу види као једини начин да се прекине вишедеценијско исељавање и истребљивање Срба под разним изговорима. Међутим, историја показује да страдање од стране западног штита демократије не престаје када им се придружите.

Углавном су свима познате игре ЦИА у садејству са другим економско-војним притисцима на земље које им буду трн у оку. То су обојене револуције, „прољећа“, пучеви и ако то све омане - отворене агресије, инвазије и окупације. Међутим, широкој јавности су мање познате прикривене насилне операције у одржавању одабраног курса јавног мнијења у државама које су им савезници. Терористички напади по Западној Европи у другој половини 20. вијека се заборављају јер су иза њих стајали екстремисти сада потиснутих идеологија, нпр. комунисти. Ипак бројни докази и признања важних личности откривају да су иза напада стоје од држава формиране тајне терористичке групе директно повезане са ЦИА и самим НАТО-ом, а управо је постизање политичких циљева уз помоћ насиља једна од најјаснијих дефиниција тероризма.

Непосредно послије Другог свјетског рата, по систему који би се данас уклопио у „обојене револуције“ дошло је до комунистичког преузимања власти у неким источноевропским земљама. Потом је на западу, углавном послије неспоразума између бивших савезника у Њемачкој- САД и СССР-а, па Корејског и грађанског рата у Грчкој порастао страх од инвазије СССР-а на Западну Европу. Данијел Гансер, швајцарски универзитетски професор историје и аутор који проучава тему каже да у таквој клими, ОСС (претеча ЦИА) за НАТО копира и модификује стратегију њемачке војске из Италије с краја 2.свјетског рата - „остављене“ јединице, (енгл.stay behind). По плану, послије повлачења Вермахта, СС-овци као и други диверзантски обучени симпатизери дочекују Американце као цивили. Потом би вршили посебне операције: обавјештајни рад, спашавање пилота, саботаже, атентати и сл. Укратко, унапријед припремљени покрет отпора против окупационе силе и њених симпатизера, за шта су унапријед скривена и складишта оружја. Ова замисао се поклапа са интеграцијом бројних „бивших“ СС-оваца, Абевроваца и сл. у редове ОСС-а тј. ЦИА, као и у новоформиране обавјештајне службе ослобођених земаља.

На примјер, СС-овац Реинхарт Гаилен је оснивач њемачке послијератне обавјештајне службе БМД и надгледач формирања њемачких „остављених“. Даниел Гансер каже да се у Њемачкој, Белгији и Италији регрутација за „остављене“ врши међу патриотама у одређеним спортским клубовима, нпр. борилачки спортови, планинари, падобранци, али и међу симпатизерма екстремних десничарских покрета. Питер Томкинс, бивши официр ОСС-а у Италији на крају рата, каже да је одмах послије ослобођења код америчких наредбодаваца преовладало мишљење да су фашисти најефикасније средство борбе против комуниста. Временом се, са мање или више сарадње или знања локалних влада, мреже формирају у 18 држава (неке нису ни биле чланице НАТО-а). У свакој земљи групе добијају посебно име, Гладио у Италији, СДР 8 у Белгији, Убералагентум у Њемачкој итд. Пошто се у Италији највише о томе проговорило, а очигледно су били и најактивнији, њихов назив ГЛАДИО (по gladius, кратком али убојитом мачу старе римске војске) постао је синоним за ову врсту мреже.

Нуклеарна пат позиција која је завладала умањила је вјероватноћу извикане совјетске инвазије. Међутим, оно што се сматрало „црвеном пријетњом“ није морало доћи на совјетским тенковима. Јачање лијевих партија у неким државама Западне Европе требало је одговор у случају да демократски методи не успију. Петер Сишел, бивши начелник њемачког одјељења ЦИА, каже да су у Француској, Италији, Белгији, постојале јаке Комунистичке партије и њиховим политичким јачањем у парламентима повећала се могућност мирног слабљења НАТО-а. Ричард Гарднер, бивши амбасадор САД у Италији каже да је Комунистичка партија у Италији правила проблеме при ширењу америчких војних база. Виктор Марчети, пензионисани агент ЦИА, каже да су ћелије „остављених“, постајале бескорисне за првобитну намјену, али се мрежа изразитих антикомуниста ипак могла користити у новим околностима.

Постоје различите претпоставке када се тачно „Гладио“ користи више против „домаћих непријатељa“ и варира од земље до земље. Негдје је таква улога дефинисана од самог почетка. Још 1952. године у Њемачкој, Ханс Ото пријавио се полицији као члан тајне диверзантске армије коју су обучили Американци. Поменути је бивши и покајани СС-овац и сада се забринуо јер је паравојсци очигледно била додијељена политичка мисија. Открио је спискове за ликвидацију угледних људи у случају било совјетске инвазије или „домаће нестабилности“. Открио је и тајни центар за обуку у шуми у Хесену. Послије појачане дипломатске активности САД-а свих 100 приведених чланова десничарске паравојске су пуштени и случај је заборављен наредних 30 година.

Италијански јавни тужилац Ђуидо Салвини као и други познаваоци Гладиа У Италији, издвајају први састанак „Институто Полио“ 1965. године у Риму. На њему су се повезали крајни десничари, социолози, политиколози, представници оружаних снага и обавјештајних служби и закључили да се сва средства требају искористити против ширење социјалистичких идеја. Послије састанка Италија је погођена низом бомбашких напада који остављају само материјалну штету до напада на банку на „Piazza  Fontana“ 1969.године када је погинуло 17 људи. Прво је послије напада приведено осамдесет анархиста и комуниста, а један од њих Ђузепе Пинели гине при паду са спрата полицијске станице. Ипак предани тужилац у предметном случају Гвидо Салвини, проналази везу до Карла Де Ђилија, (који је послије све признао и реконструисао поступак напада) „ Био је логистичар и кључни човјек у десничаркој организацији Ordine Nuovo. "Утврдили смо да је редовно посјећивао америчку војну базу у Верони и да је примао нека упутства“, каже Салвини. Међутим, то није крај за терор Ordine Nuovo која се сумњичи за читав низ потоњих бомбашких напада. Врхунац је 1980. године бомба на станици у Болоњи која је усмртила 85 и ранила 200 људи. Иако је одржано 20 суђења за тај напад, скоро сви оптужени су ослобођени. Касније је Ђиани Малети, виши агент  тајне службе осуђен због помагања терористима Ordine Nuovo-a некако побјегао у Јужну Африку прије  служења казне. Делфо Зорзи осумњичен за постављање бомбе „одселио“ се тајним каналима у Јапан.

Једна од великих мистерија и показатељ вјештина обавјештајне службе је отмица и убиство италијанског премијера Алда Мора 1978.године које су извеле озлоглашене комунистичке „Црвене бригаде“ уочи Моровог покушаја да први пут направи владу националног јединства, тј. да у њу уђу и комунисти. Зашто би комунистичка организација онда то урадила? Вође Црвених бригада су тада већ биле у затвору. Алберто Франћесини један од оснивача каже да је био шокиран вијешћу, „нити смо имали вјештине нити оружја да то изведемо“.  Послије је истрага открила да је приликом отмице, при чему је убијено пет телохранитеља, кориштена специјална муниција без серијских бројева и ознака. Федерицо Ди Амато, један од начелника сектора у министарству безбједности Италије као и бројни други, касније су потврдили да су Црвене бригаде биле већ дуго и дубоко инфилтриране од стране безбједносних служби Италије односно самог Гладиа. Сада постоје реалне оптужбе како је група дословно отета изнутра и употребљена у нападу на Алда Мора зарад спријечавања формирања владе националног јединства.

У Њемачкој је раније поменути случај са складиштима наоружања из 1952. године  заборављен до бомбашког напада на Октоберфесту септембра 1980. са тринаесторо мртвих и 200 повријеђених. Извршилац је, екстремни десничар Гундолф Кхулер који је при нападу погинуо. Улрицх Цхауссy, новинар и аутор каже да је полиција приликом претреса куће Кулерових родитеља пронашла и експлозив из војних складишта. Из десничарке групе признали су експлозиве добиле од десничара Хајнца Лемкеа, али је истрага ту необјашњиво стала. Међутим, 1981.године планинари су случајно наишли на складиште у шуми у близини куће раније поменутог шумара Хајнца Лемкеа и он је ухапшен. Приликом испитивања открио је још тридесет сличних складишта оружја. Лемке је такође понудио и да открије своје моћне заштитнике, али је убрзо пронађен објешен у затворској ћелији. Додатно је иронично да је тај продужетак десничарске мреже  потврђен касније у архивама источноњемачке тајне полиције Штази, која је била упозната са распоредом Гладио ћелија у Западној Њемачкој.

1980-их Белгија је такође у политичким превирањима. Грађанима је било доста трке у наоружавању и стотине хиљада људи на улицама је демонстрирало против распоређивања нових америчких ракета у својој земљи. Од 1982. до 1985. године траје „терор у Брабанту“. Серија напада на супермаркете и ресторане аутоматским оружјем иза којих је остало тридесетак мртвих, а нападачи нестали. Јавност у страху тражи јачу заштиту и војска је распоређена на ударна мјеста. Атмосфера страха је прегруписала приоритете Белгијанаца и ускоро се мало људи бавило мировним протестима. Оно што је на први поглед био талас врло бруталних пљачки уз ситан плијен, добија нове конотације испливавањем осумњичених. 1990.године  белгијска парламентарна истрага је утврдила да се сигурно радило о десничарским групама WПН и СДРА8 – јединица из пројекта „Остављених“ повезани са жандармеријом уз заштиту обавјештајне службе која је одбила даљу сарадњу у истрази.  Вођа WНП-а, Паул Латинус потврдио је да су га плаћали Американци за формирање десничарке паравојске и попут Лемкеа ускоро пронађен објешен у затворској ћелији.

По ријечима члана Гладиа из Италије, осуђеног терористе Винћена Винћигера који је у Петану 1972. године бомбом убио тројицу карабињера „увијек је био циљ да се створи стање страха у друштву да се људи уплаше и затраже више заштите од државе“. Он је на суђењу говорио о читавом апаратусу државе који га је штитио прије хапшења. То је потврдио и државни тужилац који је радио на том случају Фелиће Касон:„ током истраге из читавог безбједносног апарата и судства сакривањем кључних доказа и подметањима су се прикривали трагови десничара и кривили љевичари“. Касан је и послије суђења наставио са истрагом и 1990. године је успио у архиву војне обавјештајне службе  пронаћи документе о тајној десничаркој организацији под окриљем обавјештајне службе. Документи су даље повезали Гладио са НАТО структуром и финансијама из САД-а и италијански премијер Ђулио Андреоти је 1990. године под притисцима јавности признао у парламенту постојање „Гладиа, по многима доста ублажену варијанту“. То је ипак  одвело до отварања парламентарних истрага широм Западне Европе. Крајња је била осуђујућа резолуција Европског парламента 1990. године у којој је тражено да се све те операције прекину.

Земља није морала бити чланица НАТО-а да би се локални Гладио појавио у њој. Током великих истрага о Гладиу почетком деведесетих, аустријска влада је објавила да у њиховој земљи не постоје такве групе и ћелије. Шест година потом, новине Бостон Глоуб су писале о тајним складиштима оружја у Аустрији. Тадашњи предсједник Клестил и канцелар Враницки инситирају да о томе ништа нису знали и тражили су од САД пуну истрагу о томе, што је Бил Клинтон одбио да уради. 2001. Николас Бурнс, тадашњи представник САД у НАТО-у је изјавио да је намјера (са Гладиом) била добронамјерна, да се помогне Аустрији у случају окупације и да је „само“ грешка што америчка администрација није упознала аустријску владу о томе.

1991. шведски медији су објављивали текстове да је слична мрежа активна у неутралној Финској са издвојеним центром у Штокхолму. Фински министар одбране Елизабет Рен, назвала је те тврдње „бајкама“. Ипак у својим мемоарима, бивши директор ЦИА Вилијем Колби описује формирање Гладио мреже у Финској без сарадње локалних власти. Још 1953. године шведска полиција је ухапсила десничара Ота Халберга и открила припреме за организовање наоуружане групе али по познатом обрасцу Халберг је ослобођен оптужби и пуштен.

О Гладио мрежи, узевши у обзир ко је у њу укључен, много је откривено. Стејт департмент САД је 2006. признао постојање мреже Гладио јединица. Сврха – борба против совјетске окупације. Одбачене су све алузије и оптужбе да су САД наређивале, овластиле или подржале тероризам. Такође су указали да су многе оптужбе настале на основу совјетских лажирања и подметања. Међутим, ако је све то превазиђена прошлост, зашто су архиве и даље „државна тајна“, зашто обавјештајне службе ћуте? Шта је све урађено Гладио мрежама? Колико је ЦИА задржала контроле над чудовиштима које је правила да се бори против непријатеља,  али није немогуће и да су се неки отели контроли. Најважније не знамо, да ли су мреже активне, ко их и да ли их уопште контролише и шта се десило са оружјем са безбројних локација које нису откривене?

Очигледно да неки моћници из земаља чланица НАТО-а, и то из времена када је суверенитет држава био поштованији него данас, нису презали од насиља па чак и кумовали тероризму како би задржали ниво контроле у интересној сфери. Деведесетих је година цијели свијет био њихово игралиште и неке сложеније тајне акције нису ни биле преко потребне. Јачање отпора Кине, Русије, Индије и других те спознаја кроз сукобе у Грузији, Украјини и Сирији да је слободна сезона лова на државе завршена, не само да ће извјесно, него је и сигурно вратило на стратешку мапу свијета прикривеније операције.

Италија и Белгија су се очигледно највише нашле су се на удару терора „Гладија“ - зато што су биле „нестабилнији“ савезници. Подсјетимо се да се на Србе генерално, из НАТО штабова и престоница гледа као на некога коме мозак говори НАТО, а срце потајно лупка у ритму „Каћуше“.  Гладио није правио терор по Уједињеном Краљевству, јер је њихова геостратешка позиција позиција јасна, али чланица НАТО-а у којој би се Руси дочекали као ослободиоци, е то је већ полигон за неки нови „Гладио“.