Досије

Мишљење

Обарање Турског тока

Жељко Будимир, Бања Лука

У свом задњем обраћању јавности турски председник Реџеп Тајип Ердоган је саопштио да Турска планира тражити алтернативне изворе снабдевања енергентима, као би смањила зависност од нафте и гаса коју увози из Русије. Некако, као да је веома брзо заборављено да је Руска Федерација најважнији стратешки снабдевач енергентима турске државе, због чега би могло да се закључи  да је Анкара оваквом политиком озбиљно угрозила сопствену  енергетску безбедност, узимајући у обзир да  тренутно не постоји реална замена за руске сировине.

Посматрајући са стране, просто се намеће питање како се десило да Турска, од кључног енергетског партнера Москве након америчко-бугарског „торпедовања“ цевовода Јужни ток, тражи алтернативу руским енергентима. Подсетимо се да је управо енергетски споразум између Москве и Анкаре о изградњи цевовода Турски ток требао бити алтернатива „потопљеном“ Јужном току. Турска је намеравала да уновчи свој географски положај евроазијског моста и себи дугорочно обезбеди енергетску стабилност. Сигурно снабдевања енергентима било је питање  од највишег интереса за турску државу као регионалну силу, која истовремено претендује и на нову улогу у глобалној прерасподели моћи.

Управо зато се константно намеће питање зашто је Ердогована Турска „срушила“ Турски ток обарањем руског ловца-бомбардера Су-24 који је био у рутинској борбеној мисији против терориста Исламске државе? Зашто је турски ловац Ф-16 пресрео и оборио ваздухоплов који ничим није угрожавао безбедност Турске? Због чега је турско војно и политичко руководство прихватило овај ризик који је несумњиво водио у озбиљну безбедоносну и дипломатску кризу?

Званично саопштење Анкаре каже да је до инцидента дошло након што је руски борбени авион нарушио ваздушни простор Турске и одбио да га напусти, иако је десет пута био упозорен од стране турског ратног ваздухопловства. Чак ако и прихватимо ово објашњење да је руски авион прелетио турску границу, јасно је да он није био у борбеној мисији против Турске. Саопштење Пентагона да је до нарушавања ваздушног простора Турске дошло у периоду од 17 секунди довољно говори о ризицима. Истовремено, Москва чврсто негира да су њени авиони у било којој фази лета нарушили турски ваздушни простор, нудећи као доказ сателитске снимке.

У игри „доказивања“ да ли је дошло до нарушавања ваздушног простора, турско позивање на заштиту своје суверености и територијалног интегритета је у најмању руку лицемерно, јер није у складу са њеном стратегијом и поступцима у региону. Турска војска често по самосталној процени  изводи озбиљне ваздушно-копнене операције против Курда у Ираку без било какве сагласности владе у Багдаду. Једна таква операција је у току док настају ови редови. О турским упадима у ваздушни простор Грчке изнад Егејског мора, који се дешавају на седмичном нивоу, на вреди трошити речи. Услед свих тих елемената, намеће се закључак да су стварни разлози за овако радикално поступање Турске геостратешке природе.

Наиме, руски стратешки десант у Сирију озбиљно је уздрмао структуру моћи на Блиском истоку, чију је архитектуру изградила америчка глобална доминација и по којој је Турска стремила на улогу регионалног хегемона. Враћањем Русије на Блиски исток сунитска осовина коју чине заливске петромонархије, Саудијска Арабија, Катар и Уједињени Арапски Емирати заједно са Турском, добијају озбиљног конкурента. Русија окупља своје савезнике правећи неку врсту шиитске коалиције коју би чинили Иран, Сирија, део Либана под контролом Хезболаха и у перспективи шиитски део Ирака. Овакво геополитичко преслагивање никако не одговара Турској, која на арапски свет традиционално гледа као на своју интересну сферу. Турски империјални духови су већ одавно пуштени из боце, пре свега кроз доктрину неоосманизма чији је творац универзитетски професор Ахмет Давутоглу, сада на месту премијера, а до скора на месту министра спољних послова. У склопу такве доктрине, савремена турска национална стратегија види Блиски исток као кључ њене економско-политичке и стратешке моћи.

У том контексту, Турска се може посматрати као ревизионистичка сила на Блиском истоку, која жели да поврати стару славу и утицај, а те планове је озбиљно угрозила Русија својом интервенцијом у Сирији. Зато је Турска постала нервозна и склона непромишљеним потезима који могу имати знатно озбиљније последице од угрожавања њене енергетске безбедности. Иако можемо рећи да је Русија дипломатски врло млако реаговала, није повучен чак ни амбасадор из Анкаре, чини се да Москва на стратешком нивоу спрема читав сноп мера. Већ најављене еконмске санкције за турске производе и препоруке/забране руским туристима да одмарају на турској обали, могу да представљају озбиљан удар на турску привреду. Такође, интересантно је приметити да је Анкара под окриљем заједничког решавања миграционе кризе изненада добила три милијарде евра од ЕУ, што можемо посматрати и као неку врсту компензације за економску штету коју ће претрпети у сукобу са Москвом. Руске економске мере ће сигурно имати озбиљне последице на турски економски раст, на чему почива турска политичка и војна моћ. Такође, Кремљ ће сигурно потражити савезнике и међу курдским снагама, што може у наредном периоди постати озбиљан безбедоносни изазов Анкари на очувању територијалне целовитости.

Пребацивањем најсавременијих ПВО система С-400 Москва жели показати да је Анкара избачена као актер из сукоба у Сирији. Њени заступници на терену, нарочито туркменске снаге, трпе тешке губитке, а шверц „терористичке нафте“ је пресечен нападима руске авијације на складишта и конвоје. Истовремено, Москва је понудила и доказе о умјешаности највишег државног врха Турске у послове шверца нафте са Исламском државом. У овој динамици сукоба  неопходно се подсетити на константу да велике силе увек морају да брину о свом имиџу, тако да је само због снимка убијеног руског пилота у рукама терориста рекција Москве морала бити знатно снажнија и директнија, иначе последица може да буде и угрожавање престижа сопствене моћи. Ипак, дугорочно гледано губици Турске у овом сучељавању имаће знатно теже последице. Прва жртва је Турски ток!

Краћа верзија овог текста објављена је у Недељнику, издање за Републику Српску