Блог

Стратегија подразумевања

Жељко Будимир, Бањалука

Реч стратегија спада у оне речи зујалице које се данас пречесто користе за разне сврхе, без да се стварно зна њено значење и тежина. Зато ћемо у овом тексту стратегију одредити као аналитичко оружје или као што је славни француски теоретичар стратегије Андре Бофр написао: Стратегију треба посматрати као метод мишљења који омогућава да се сврстају и распореде по хијерехији догађаји, а затим да се одаберу најефикаснији начини поступања. Важно је одвојити разумевање стратегије и стратешког мишљења од термина војна стратегија, који има ужи војни смисао. Стратегију тако као метод мишљења имамо у маркетингу, спољној политици, пољопривреди, фудбалу и у свим другим активностима где се тражи планирање, предвиђање и разумевање процеса. Ако стратегију овако посматрамо онда нам је наслов овог текста контрадикторан сам себи, односно ако имамо стратегију онда нема подразумевања обзиром да стратегија обухвата неки план или сценарио. Откуд онда синтагма стратегија подразумевања, односно подразумевање у стратешком мишљењу? Неколико крупних догађаја у последње време везаних за интензивирање геополитичког сучељавања Запада са Русијом наметнуло ми је питање да ли је руска стратегија на спољнополитичком плану неке ствари подразумевала?

Први догађај у којем је нејасна стратегија Москве је украјинска криза, на коју се реаговало изнуђено, према промени стања на терену, односно на тактичком нивоу. Намеће се питање како је уопште до овако неповољног развоја догађаја по Русију могло и доћи с обзиром на велики (гео)стратешки значај који Украјина има за Русију. Опште је место да је геополитичка игра око Украјине започела одмах након завршетка Хладног рата што није никаква тајна. Стратешке анализе написане у духу тријумфализма након хладноратовске победе Запада попут „Велике шаховске табле“ или „Сукоба цивилизација“ отворено говоре о Украјини као кључној земљи за обуздавање Русије као евроазијске силе. Од украјинске геополитичке оријентације зависи статус савремене руске државе, односно без Украјине у својој интересној сфери Русија престаје бити европска сила. Како је онда могуће да руска стратегија превиди или занемари овакав развој догађај у Украјини? Лако, руска стратешка култура је подразумевала да је Украјина, с обзиром на њену етничку и верску блискост, као и заједничку историју, њен природни савезник. Тако настаје стратегија подразумевањa која доводи до недовољног руског утицаја у Украјини након распада СССР, што је омогућило САД и њеним европским савезницима да попуњавају геополитички вакум. На крају политички простор је попуњен кроз већ виђене социолошке технологије обојених револуција, па до отворене војне помоћи кроз достављање савременог оружја за борбу против проруских побуњеника. Међутим, ствари нису још завршене, геостратешка борба за Украјину још траје, за сада Москва је успела да оствари неке тактичке успехе попут реинтеграције Крима али то не може бити ни утешна награда за евентуални излазак Украјине из геостратешке орбите Русије.

Други актуелни пример стратегије подразумевања имамо у енергетском пројекту гасовода „Јужни ток“. Према плановима за изградњу, ово је требало да буде један од највећих гасовода у историји, са капацитетом од 63 милијарде кубних метара гаса годишње. Пројекат од огромног значаја за енергетску безбедност целе Европе, али и од великог економског и геополитичког значаја за Русију као извозницу овога енергента. Планирано је да цевовод иде преко Бугарске, Србије, Мађарске даље у Европу и да обезбеди стабилно снадбевање енергетима нарочито Јужне и Југоисточне Европе. Цели пројекат је обустављен јер су Брисел и Вашингтон одлучили да блокирају иградњу из чисто стратешких разлога, а као повод су узете санкција према Русији због њене „улоге“ у украјинској кризи. На терену је пројекат баражиран од стране Бугарске, за коју се у Москви подрaзумевало да ће бити доследан партнер, посебно јер би од читавог пројекта имала економску корист. Међутим, подразумевање у стратешком приступу је занемарило да је Бугарска, иако историјски јако блиска Русији, постала део евро-атлантског блока. Русија је спокојно посматрала процес укључивања Румуније и Бугарске у НАТО и Европску унију, које су у те интеграције из чисто (гео)стратешки разлога буквално угуране, иако нису испуњавале ниједан озбиљан, а нужан параметар. Наиме, Запад је озбиљно разматрио фактор времена у својим стратешким анализама и закључио да је за обузадавање евентуалних евроазијских интеграција потребно хитно укључивање ове две земље Југоисточне Европе у евро-атлантски геополитички блок. Бугарска и Румунија су постале део новог-старог санитарног кордона према Москви и са геостратешког аспекта оне су само део низа тампон држава, од Балтичког до Црног мора које обуздавају руску копнену стихију.

Подразумевање у стратешком приступу видимо и у односу према нама, тако да често чујемо изјаве да ће Москва подржати сваку власт коју изаберу грађани Србије без обзира на њихову геополитичку оријентацију. Са друге стране западне земље ништа не препуштају случају, директно помажући долазак њихових експонента на власт, отворено се залажући за одређене политичке опције. Такође, интересантан је и однос руске академске елите према другим славенским народима, па често имамо романтично инсистирањe на славенству, према државама које иако славенске, представљају стожере антируске политике и главне савезнике САД у Европи. Стратегија подразумевања занемарује геополитичку улогу тампон зоне у Источној Европи и историјско искуство које је Русија имала са тим земљама у 20. веку.  

Појава подразумевања у питањима од највишег националног значаја последица је стања у руској стратешкој култури, која је скуп веровања, претпоставки и понашања националне елите који обликује понашање државе у питањима од националног значаја. Такође, стратешка мисао се не његује довољно на универзитетима и институтима, think thank агенције попут америчког РАНД се тек стидљиво појављују. Стратешки приступ је најздравији у војсци у којој се сачувала стратешка култура упркос свим изазовима кроз које су прошле оружане снаге Руске Федерације. Међутим, војна стратегија и државна „Велика стратегија“ (Grand Strategy) нису исто, због тога је стратешки приступ потребан у свим државним пословима. Нужно је у најкраћем периоду подићи ниво стратешке културе на свим пољима, а законитости западне стратегије према Русији морају постати део стратешког инстинкта политичке елите. Статус велике силе у 21. веку Русија може сачувати само само кроз стратешко деловање које произилази из развијене стратешке културе, при чему подрзумевање не долази у обзир.

Аутор се бави питањима из међународних односа, геополитике и стратегије