Досије

По који је пут Сириза на власти?

Милан Корићанац

Завршетком другог узастопног изјашњавања грађана које, као ни оно јулско на референдуму, није донело никакве суштинске промене, осим одговора на питање ко ће спровести већ раније договорене болне кораке у унутрашњем и спољнополитичком курсу земље, утихнуло је интензивно занимање домаће и међународне јавности за збивања у Грчкој. Она су се ове године поклопила и са трајањем летње туристичке сезоне, иначе јединим делом године када се у Србији та пажња подиже изнад заиста дозвољеног минимума када је реч о приликама у држави која се налази у истом региону, ма које „пребројавање и разврставање“ Балкана применили.

Предизборна кампања која је, у поређењу са стандардима које посматрач доноси из Србије, протицала у условима готово спектакуларне медијске неутралности, мноштва извора информисања и уједначености новинарског третмана према представницима партија, ипак је понудила упадљиви вишак „општих места“ о перспективи, инвестицијама, бољем животу, односно мањак свеобухватнијих, дугорочних и стратешких мера и планова за излазак земље из кризе која је далеко од искључиво економског карактера. Уколико посматрамо званичне бројке, поред катастрофално лоших прогноза тамошњих агенција за истраживање јавног мњења, које су најављивале трилер-трку између Сиризе и Нове демократије, видећемо да је Ципрасова Коалиција радикалне левице за свој јулски „салто мортале“ кажњена губитком од само једног процента гласова и четири посланичка места, док је главној опозиционој странци умакла за читавих осам и по процената.

Ипак, све су партије у суштини забележиле резултате сличне јануарским, те су, само условно речено, највећи раст остварили екстремно десничарска Златна зора (већи проценат, али мањи број гласова услед слабе излазности; овај покрет већ годинама представља озбиљни безбедносни ризик) и Унија центра чији лидер Василис Левендис у односу на политичке, поседује много већи опсег вештина неопходних за актере ријалити програма[1]. Нешто озбиљнији изборни ударац претрпела је неолиберална Потами (Река) те некада неприкосновени двојац Нова демократија-ПАСОК, док су нови-стари Ципрасов коалициони партнер Независни Грци (суштински), те Комунистичка партија Грчке (статистички) остали на готовом идентичним позицијама. Све у свему, једини анти-меморандумски глас на грчкој политичкој сцени сада је остао у табору истинских неонациста и стаљиниста.

Много значајнији од гласова и мандата јесу одговори на питања која се тичу узрока најслабијег одзива бирача од завршетка Другог светског рата (само 56%, а чак 773 000 мање изашлих у односу на јануар исте године) у земљи где је гласање формално-правно[2] али и вредносно све до пре десетак година представљало истински празник демократије, те разлога необјашњиво високе подршке лидеру коалиције-покрета који је на спектакуларни начин окренуо леђа сопственим смерницама и стратегији, за које је на јулском референдуму добио безмало двотрећинску подршку својих сународника. Штавише, овај одлучно додељени мандат искористио је, како ствари стоје, да путем једног од најмање укаљаних тековина непосредне демократије, оствари сопствене уске тактичке и партијске циљеве. Одговори на сва ова питања крију се у неопходности остваривања ближег погледа на историјат дубинских и овом приликом првенствено унутрашњих политичких, друштвених и културних токова који су током неколико деценија формирали контекст у коме се одвија данас нашироко описивана и објашњавана економска криза у овој земљи.

Стратешки пораз Сиризе у летњим преговорима са европским повериоцима, те квалитативно потпуно другачија кампања коју је ова коалиција водила уочи недавно окончаних септембарских (изразито фокусирање на лидера), у односу на јануарске парламентарне изборе (где је преовладавало приказивање снаге и целине покрета), указују да је, сасвим извесно, окончана политичка ера пост-диктаторске консолидоване демократије двопартијског типа, у којој су деценијама доминирали левичарски и популистички Свехеленски социјалистички покрет (ПАСОК) и, нешто ређе, те као корективни фактор унутар задатих координата успостављеног система, грађанска партија десног центра, Нова демократија. Осим тога, врло је важно истаћи да корен дубоке драме у којој се Грчка данас налази временски сеже у године уочи уласка земље у ЕУ (1981). На први поглед шокантан, јулски велеобрт Алексиса Ципраса ипак није био у потпуности неочекиван, ако се у извесној мери познаје историја грчке „владајуће левице“ од краја седамдесетих година прошлог века, јер је његов целокупни јавни наступ током предизборне кампање, иако се неуморно позивао на одлучан раскид са прошлошћу обележену корупцијом, заправо манирима и суштином порука неодољиво подсећао на пароле изборних окупљања осамдесетих и деведесетих.

Управо се тих година, наиме, изграђује специфични колорит ПАСОК-ове, грчке верзије комбиновања народних покрета предвођених харизматским вођом, марксистичких латиноамеричких теорија зависности, наративима из Трећег света о револуцији „одоздо“, са концепцијама модернизације западног типа, што је у пракси створило политику дубље и шире политичке (ЕУ, НАТО), економске (ЕМУ и Еврозона) и културне („Грчка између истока и запада“, нагласак на европском, западном идентитету) интеграције земље у западни систем, уз пратећу реторику о народној и националној обнови. „На терену“, то је значило нагласак на велике инфраструктурне пројекте, финансиране из фондова Европске Уније, пошто се вођство земље радије одлучило на узимање великих новчаних средстава уместо на прилику да поново заснују самосталну пољопривредну и индустријску производњу, што је као укупну последицу неминовно имало муњевито задуживање земље и страховите корупционашке скандале, о којима се и данас недовољно зна[3].

Читавим овим процесом кормиларила је политичка династија Папандреу, чији је други од три изданка, један од најпопуларнијих грчких политичара уз Венизелоса, амерички ђак Андреас Папандреу. Стекавши изврсно образовање на америчким универзитетима, најближи сарадници перципирали су га као изврсног економисту, заљубљеника у рационалне изборе и експерта за комуникацију са масама. Он је осамдесетих година ХХ века, од почетних амбициозних левичарских интернационалистичких планова о изласку земље из НАТО, постао архитекта „по дубини“ сазданог клијентелистичког и паразитског друштвеног система и веома гломазног јавног сектора државе благостања. Његовом бујању и опстанку погодовало и доста дуго раздобље стабилности бретонвудског монетарног система и „јефтиног“ новца на финансијским тржиштима који је у потоцима улазио у Грчку (бројни стручњаци процењују да је само у периоду 1981-1986 у земљу ушло око 50 милијарди долара, а спољни дуг са двадесетак процената БДП стигао до цифре од педесет посто), уз стриктно везивање за Вашингтон у спољној и регионалној безбедносној (превасходно источно-медитеранској) политици.

Међутим, можда и судбоносни чин овог вишедеценијског процеса за многе будуће генерације Грка јесте осмогодишњи мандат премијера Костаса Симитиса (1996-2004), из исте странке, представника (поново) грчке варијанте Трећег пута Тонија Блера. За његово име, наиме, везује се све до данас рекордно задуживање земље, галопирајући даљи раст јавног сектора, клијентелизма и корупције, али и „фризирање“ података о здрављу јавних финансија, како би се формално испунили услови за интегрисање економије у Еврозону, којој је Грчка приступила 2001. године, уз нове скандале јавно-приватних финансирања, и брзоплете и економски штетне подухвате у склопу припрема за Олимпијске игре. У ово доба „симитизма“ на грчкој политичкој сцени најинтензивније су се, у сфери културне политике, спроводиле смернице описаног теоријског правца и политичке доктрине модернизма, који је, у својој идејној фази, заправо представљао први меморандум који је наметнут грчком друштву, а из кога ће уследити и каснији, и данас актуелни, трећи по реду економски меморандум.

Резултати овог првог, својеврсног „унутрашњег“ меморандума и „културне модернизације“ били су у целости разочаравајући: од амбициозних планова да се земља преобрати у регионалног хегемона и меку за економске емигранте са бившег совјетског Истока и финансијско-банкарски епицентар инвестиција усмерених на „југословенски“ део Балкана, владајућа лева елита, како политичка тако и интелектуална, у потпуности се прикључила мејнстрим политичким, идеолошким и културним наративима и програмима који су у то време пристизали из главних академских центара нове европске и старе евро-атлантске престонице. Првенствено се мисли на форсирање у јавној сфери, нарочито у школству, теза и образовних програма који се баве суочавањем са прошлошћу и одбацивањем појма нације као творевине осамнаестог века, веома дефанзивно држање према кипарском питању, борбени став према православној цркви итд.

Први спољнополитички потези новог премијера Ципраса јануара ове године показују јасан идејни континуитет, будући да је на помолу флексибилније држање Атине у преговорима са северним суседима око македонског имена, што свакако треба посматрати у контексту подршке у преговорима са повериоцима које је Грцима стигла преко Атлантика. Са једне је стране „владајући идејни режим“ својим левичарским предзнаком ефектно у самом старту већ деценијама (па и данас) „опкољава“, неутралише и „контаминира“ сваки суштински стваралачки, еколошки, патриотски масовнији покрет протеста, нарочито младих, усмерен ка сазревању грчког друштва, а са друге, бавећи се често сасвим ефемерним питањима, земљу је оставио потпуно неспремном пред тектонским геополитичким и економским променама које је донео почетак овог века. Његови протагонисти били су, поред владајућег ПАСОК-а, и политичари и интелектуалци окупљени око опозиционе „Коалиције“, партије-покрета настале, након пада Берлинског зида, уједињењем двеју фракција КП Грчке, које су до тада (једна у земљи, друга у емиграцији) засебно функционисале после краха грчког партизанског покрета у крвавом грађанском рату. Из „Коалиције“ настаће 2009, променом имена и организационе структуре, данашња Коалиција радикалне левице или Сириза.

Читав овај хронолошки приказ нема само свој „фактографски“ већ и „персонални“ континуитет – наиме, окосница партијских и министарских кадрова Сиризе представљају бивши чланови и високи функционери (каријеристи и бирократе) из редова ПАСОК-а који су стрпљиво чекали и дочекали својих нових „пет минута“ након периода владавине Нове демократије, односно касније на кратко експертске и владе националног јединства. Стога је умногоме упитно у којој се мери може говорити о крају ове старе странке, и што је важније, истинском раскиду са „старим“ који већ неколико година на грчким трговима, а одскора и у институцијама извршне власти пропагирају функционери нове владајуће већине. Разлог томе је грубо сабирање и упоређивање процената које је на врхунцима своје популарности ПАСОК имао током деведесетих и крајем прве деценије овог века, са гласовима које је у јануару и септембру освојила Сириза, а које говори да је друштвена снага, политичка и институционална заступљеност овог дела политичког спектра већ неколико деценија стабилна и веома јака, додуше сада преливена и оличена у околностима другачије партијске конфигурације. Аналогија и парадокса заиста је на претек – попут раније поменутог Андреаса Папандреуа осамдесетих година прошлог века, и Алексис Ципрас је на таласу широког незадовољства бриселским условљавањима и уопште снажног историјског сентимента грчког народа против сваког страног уплитања у унутрашња питања, мобилисао велики део грчког друштва како би спровео унутрашње и спољнополитичке потезе који су пак одвели ка консолидацији стриктне везаности Грчке за монетарне механизме ЕУ. За такве кораке, да их је којим случајем од почетка најављивао у кампањи, никада не би добио мандат да спроведе, о чему је већ пуно редова ових месеци написано.

Тако ће у првим редовима колективних напора за спровођење ужасно тешких економских резова стајати многи од оних који су, наравно не без знатног учешћа страног фактора, Грчку и довели до таквог стања у којој је неопходан спољни контролор, будући да су им, вођени сопственом поприлично нејасном логиком „мањег зла“ и давањем друге шансе „левици први пут на власти“, мандат за то доделили грчки грађани. Додуше, остаје питање колико ће Сириза, као коалиција бројних левих политичких, феминистичких и еколошких покрета-где свака застава на њеном грбу симболише по један од ових скупина покрета, (још увек) без јаке страначке структуре за разлику од ПАСОК-а (који се тиме чак и данас може похвалити) бити у стању да преживи нове неминовне унутрашње потресе и цепања које ће донети примена жестоких мера које предвиђа трећи меморандум. Истина, први такав удар успешно је апсорбовала и преживела, јер Народно јединство, странка бивших чланова Сиризе разочараних Ципрасовом напрасном променом политике у преговорима са повериоцима, на овим изборима није успела да пређе цензус[4].

Ипак, летња сезона је завршена те следе месеци примена раније стидљиво најављиваних економских мера у замену за добијање нових 86 милијарди евра од поверилаца. Народ је, мање или више вољно, подлегао новом меморандуму, а застрашујућа бројка изборних апстинената и својеврсних „изборних избеглица“ говори, у најмању руку, о тренутно недовољној спремности тамошњег друштва да артикулише алтернативна решења, будући да је Сириза већ скоро деценију далеко од „покрета одоздо“, већ типична политичка партија која је одавно захваћена бирократизмом, инерцијом и клијентелизмом. Таква каква је, мораће да се суочи и са растућим таласом избеглица са Блиског и Средњег истока, турским неоотоманским спољнополитичким стратегијама, али и реформом образовања, које у ХХΙвеку постаје главни генератор друштвених односа (о свему овоме биће речи у наредним текстовима). Имајући у виду све ове околности и тренутне прилике на хеладском полуострву, „примењена“ и вековима (скоро увек неуспешно) призивана балканска сарадња била би развијање вештине увиђања и упоређивања, на основу свега овде изреченог, што већег броја сличних или идентичних идејних образаца и практичних јавних политика које се одвијају у обема земљама.

Аутор је докторанд на Факултету политичких наука у Београду  

[1]Овај је политичар у Грчкој познат по својој телевизијској емисији у којој, комбинујући сензационалистичке наслове и најаве, прориче мрачну будућност земље и уједно се представља јединим спаситељем коме верује све већи број иначе традиционално неопредељених гласача, што се у великој мери показало и овог септембра.

[2] Устав и закон предвиђа обавезно гласање, дозвољене изузетке и предвиђене санкције, али не постоје подзаконски акти којима се у стварности оне могу изрећи изборним апстинентима.

[3] Једна од најранијих афера владајућег ПАСОК-а била је такозвана „кукурузна афера“. Реч је о нерегистрованом увозу тоне и по кукуруза из бивше СФРЈ и његовом брзом извозу у земље ЕУ у вредности од милион и по долара, који пак нису завршили у буџету државе.

[4] Овај покрет у томе није успео чак и уз подршку неких од највећих живих грчких интелектуалаца, попут Манолиса Глезоса, који је постао чувен још као младић, када је једне ноћи 1941. успео да скине нацистичку заставу са Акропоља.