Агора

Филисова провокација (Комплекс пораза и наша колективна будућност)

Јоргос Ракас

Напомена преводиоца: Никос Филис, министар образовања и вера у грчкој влади, пре неколико седмица, гостујући на једној познатој грчкој ТВ станици, изјавио је да се над црноморским Грцима двадесетих година прошлог века није догодио геноцид, већ етничко чишћење које су спровели кемалисти. Ове су изјаве изазвале жестоке протесте тамошњег јавног мњења, као и вишедневна окупљања удружења потомака Грка са Црног мора. Једини Филисов једини коментар на бројне протесте, захтеве за оставком и конкретна питања јавности било је подсећање на право на слободно изражавање личног мишљења.

Једна од одлика срамне филоатлантске, левичарско-либералне владе, која је на себе преузела „довршење“ уговора о крајњој колонизацији грчке државе и друштва, јесте та да влâда орвелијански, „провокацијама“ ради дезоријентације јавног мњења. Очигледно, „цепање меморандума[1]“ била је провокација, као и сâм референдум, представљан као врхунска потврда најсложенијих демократских рефлекса, не би ли их касније у потпуности сахранио те грчком друштву наметнуо гробну тишину.

Последњи случај овог „провокаторског“ управљања јесу чувене изјаве Филиса, у вези са непостојањем геноцида над грчким становништвом у области Црног мора, у емисији Никоса Хаџиниколауа. Њихов је циљ био двострук и врло јако се открива у новом удару који је учинио у среду увече, говорећи на Атинском универзитету. Тамо ће оптужити „оживљавање старих и нових стереотипа и националистичке реторике“, док ће му у помоћ притрчати и њему подређена Сиа Анагностопулу[2], указујући на постојање феномена „који достижу границе хулиганизма када неко жели да каже било шта што иначе не сме да се усуди да каже, ишта што би представљало извор инспирације за даље разговоре.“[3] Између осталог, те како бисмо приказали каква је веза дотичне универзитетске професорке са естаблишментом суседне земље (Турске, прим.прев.), довољно је да подсетимо да је пре неколико година стајала на челу кампање улепшавања зеленог фашисте Реџепа Тајипа Ердогана, приказујући га у грчким масовним медијима као „наду за демократизацију суседне земље“. Кога? Истог оног кога читава демократска опозиција у својој земљи оптужује да отворено кује заверу ради политичке диверзије у више него ауторитарној Турској![4]   

Управо су пожурили да се овом провокацијом министра Филиса послуже, ко други него нацисти из Златне зоре, током трајања окупљања удружења Грка са Црног мора на тргу Синтагма. Рачунајући на подразумевајуће присуство посланика свих парламентарних странака, те док су реакције на Филисове изјаве имале свеобухватни карактер, изашли су на улице и напали посланика Нове демократије Јоргоса Кумуцакоса[5], не би ли дезавуисали окупљање и дали за право пропаганди Филиса и Анагностопулу. Грчка екстремна десница у својој традиционалној улози.

У стварности се, међутим, одвија управо супротно од онога што тврде министар и његов државни секретар. Реторика за унутрашњу политичку потрошњу, али и нужности споља наметнутих интереса, у датим приликама диктирају призивање стереотипа националног самопорицања. А ако негде, усред вреве која је изазвана, постоји национализам (sic!), мораће да буде потражен у скандалозном идентификовању грчког вођства у Министарству образовања са политиком негирања геноцида коју систематски промовише турски шовинизам у свим трима својим издањима – исламско-фашистичком, кемалистичко-фашистичком и туркијски-фашистичком.

Између осталог, реч је о покушају владе да се појави као „жртва прогона“, ломећи тако оквир политичке изолације коју су изазвале саме њене активности и збијајући редове осталих снага космополитског националног самопорицања – Потами, делови ПАСОК-а, академика из странке ДИМАР[6] итд. Цацопулос[7] и Репуси[8] су већ притрчали у помоћ влади. Не заборавимо да предстоји посета Алексиса Ципраса Анкари, да је грчка влада изабрала да, у тренутку док светско јавно мњење гласно говори против злочиначких поступака Ердогановог режима, званично посети суседну земљу и суштински јој упути изјаве подршке. Стога, Филис шаље поруку турском вођству да ће оно бити грчко „послушно дете“ у највишим захтевима које поставља нео-отоманизам, да ће чинити уступке на Кипру, Егеју, да ће самозадовољно зажмурити док оно интензивира покоље и хајку на Курде, а заузврат се ценкајући око чега? Око ревизије турске политике према избегличкој кризи, која се иначе подразумева, то јест да Анкара престане да тако нескривено искоришћава избегличке људске драме у циљу оспоравања грчко-турске границе и потпуног исцрпљивања великих грчких острва.

Не падајмо наивно на ове финте. Ако је ишта јасно из присуства Филиса у јавним пословима у последњих неколико година, јасно је то да он, као аутентично и фанатично „дете“ бирократије (или апаратчик, како би се рекло у совјетском жаргону), никада не износи свој лични став, већ увек функционише као „зец“ и, наравно, увек предузима најтеже пропагандне мисије. Толико што се тиче намера. Међутим, вреди да се суштински позабавимо оним што представља Филис, будући да он побуђује синдроме и рефлексе делова грчког друштва који су веома дубоки и који ће некада морати да буду рационализовани и превазиђени.

За почетак, ваљало би да рашчистимо – што је лоше, јер би требало да се подразумева – да је став Филиса (као и Сие Анагностопулу и Адониса Љакоса[9], који од свих троје износи најозбиљније аргументе) са научног, правног и историјског становишта потпуна смејурија. Очигледно је да је, на темељу стандардне дефиниције геноцида, грчки народ у Малој Азији у целини био жртва неоспоривог геноцида. У радовима Константиноса Фотиадиса и Полихрониса Енепекидиса[10] дефинитивно су и неопозиво утврђени, истине ради, представљањем убедљивих историјских доказа на основу чињеница, размере и домет геноцида, као и подједнако неоспорне намере младотурака да за свагда искорене историјску и мултикултуралну позадину Мале Азије.    

Само како бисмо разумели размере апсурдности ставова Филиса, важно је додати да они нису само у супротности са потпуним дубинским истраживањима и проучавањима грчке историографије, већ и са најновијим студиозним радовима нове турске историографије (Фуад Дудар, Саид Цетиноглу и Танер Акџам[11] – поменимо њене најзначајније представнике), која је на ову тему подједнако изричита.

Довољно је да напоменемо да је Саид Цетиноглу изјавио како је „данашња власт, у којој су властелини из Анадолије који су се обогатили геноцидом, све до времена Озала[12], љубоморно чувала резултате овог трансфера богатства. Ланац се наставља без ломљења његових карика и ово чини веома тешким признање геноцида“[13], док се у радовима Фуада Дудара, у којима су представљени тајни телеграми и извештаји које су међу собом размењивали младотурско вођство и званичници, тврди да су већ са првим корацима посветили „изградњи нације са циљем (а којим би другим) тоталитарне хомогенизације Мале Азије.“[14]

Као што смо и претходно наговестили, најдубљи проблем који су показале Филисове изјаве, као и противљења која су на њих уследила, јесте чињеница да се све горе наведено, што се сматра подразумевајућим чак и међу млађим турским историчарима, не узима као нешто што се подразумева у нашој земљи, те се по традицији доводи у питање од стране делова грчких напредних снага, зарад лажног „грчко-турског пријатељства“ (које се у прошлости, парадоксално, фанатично заснивало како за време десничарског режима Папагоса[15] после грађанског рата, тако и за време хунте).

Биће заиста потребно да заронимо дубоко у нашу колективну психологију како бисмо разумели зашто један део нашег друштва - који се, приде, након инвазије и заузимања половине Кипра, по традицији налазе унутар кругова власти наше земље, доскора у механизмима идеолошке превласти а одскора и оних политичке власти – не само да пориче очигледно, већ, штавише, сматра да је предусретљивост коју показује један осиромашени народ од 10 милиона у стању да нашкоди једном до зуба наоружаном, ауторитарном и експанзионистичком режиму.       

Ову бисмо чињеницу могли да разумемо само у светлу Хегелове „Дијалектике господара и роба“: ако постајемо свесни синдрома само-потцењивања и комплекса ниже вредности које у грчкој владајућој класи производе како чињеница драстичног, коренитог нестанка хеленизма у Малој Азији који су спровели младотурци, тако и претерана пројекција моћи коју тај хеленизам у данашњици примењује спрам турски режим. И ако призовемо речи Франса Фанона[16] и његове непролазне анализе на тему како суверен деловима интелигенције колонизованих намеће одрицање њиховог колективног сопства, одрицање које интелигенција заиста изражава прихватањем водеће улоге у духовној и психолошкој разградњи самог свог народа. Само би, можда, на тај начин неко бити у стању да интерпретира ону невероватну мапу коју је, између осталих, на свом фејсбук налогу окачио ванредни професор на Универзитету Македонија у Солуну, Димитрис Стаматопулос, одважно изјављујући како је користи у предавањима својим студентима о Малоазијској кампањи[17]:     

Ако је добро извидите, мапа све устаничке догађаје у склопу националних буђења балканских народа представља као „прогон отоманских муслимана“, док је кулминација период од успостављања британске власти над Кипром па све до инвазије турских снага који је обележен као период „прогона“ над отоманским муслиманским елементом. Такве ствари данас предају „левичарски професори“ (sic!) на грчким универзитетима, који су очигледно еквивалент Алексису Ципрасу на универзитетском нивоу – чине подједнаку штету ономе што данас у земљи чини његова владавина, с том разликом што систематски циљају умове најмлађих генерација, а не економију, друштво и политичке структуре земље.

Није реч само о проблему историјског вредновања прошлости, већ и оног будуће историјске перспективе. Скоро сто година је прошло од Малоазијске катастрофе, али и даље као народ нисмо рашчистили шта нам се тада догодило: 1922. године наш народ је доживео насилну те, путем геноцида, драстичну промену својих основних својстава. Престао је од тада да представља „народ-светски систем“, то јест карактеристични културни пол који је натапао, трагом своје културне и материјалне делатности један широки простор југоисточне Европе и Средоземља – оно што називамо Запад на Истоку – и „затворио се унутар планина“ грчког (хеладског) полуострва те да након тога постане мали погранични народ, који настоји да преживи као слободни субјект у ΧΧΙ веку.

Изразимо проблем појмовима данашњице. Као што смо и раније говорили, данас се грчки народ налази на најнижој тачки своје демографске, економске, друштвене и културне животне снаге – једва га је десет милиона унутар граница грчке државе, а поред себе суочава се са експанзионистичким, ауторитарним режимом са фашистичким скретањима, које се нажалост, наслањају на скоро друштвену већину од тридесет и нешто милиона гласача, који прете да покрену становништво од скоро осамдесет милиона у правцу модернизације и поновног успостављања отоманске империје, разуме се, у појмовима и смислу ΧΧΙ века[18].     

Шта нам говори господин Филис, и одреди интелектуалаца, „дворјани власти“ који га подржавају, као што су у прошлости подржавали Костаса Симитиса, Јоргоса Папандреуа као и читаву традицију грчког добровољног ропства у одговарајућим облицима? Да би у суштини требало да пузимо пред овим режимом, погнемо главу и прихватимо сваки захтев. Очигледно, промовише се „суптилни неспоразум“: коегзистенција значи рационализовање односа, њихово уравнотежавање, и систематска борба како би се релативно неутрализовала ова застрашујућа неравнотежа снага те изнашао modus vivendi који би нам, као народу, омогућио слободан живот. Али, наравно, не да сами себе бацамо под удар фашисте и експанзионисте, говорећи како га, и поред свега што је урадио те и данас ради у Курдистану, Сирији, Константинопољу и Анкари, „сматрамо за брата“, као што је рекао градоначелник Солуна Јанис Бутарис[19] током своје последње посете Смирни.

Не можеш бити „брат“ са оним који ти прети историјским нестајањем, само зато што га се плашиш и желиш га имати уза себе. Можеш и поносно стати пред њега и искрено рашчистити: уколико жели да у миру и демократски коегзистирамо, мораће да исправи последице својих злочина, те да престане да производи нове у ширем окружењу. Само ће те тако поштовати.

А у овом напору, на срећу, нисмо још увек сами. Турски режим и данас спроводи репресију над мањинама у Анадолији, од Курда до Алавита. Ту су и Јермени и Асирци. Сиријцима је уистину доста великодушне подршке коју Ердоган указује њиховим џелатима, џихадистима. А ту је и читав онај део светског јавног мњења који, и поред интензивног испирања мозга и пропаганде светског система, истрајава на позицији анти-колонијализма, демократије, чија је осовина и мерило екуменски осећај за право.

Дилема је постављена. Или да му пружимо отпор, или ће се 1922. година трагично окончати у XXI веку. Господин Филис, те госпођа Анагностопулу и они који су уз њих, изабрали су страну. А ми?

Аутор текста је члан уредништва часописа Ардин, докторанд социологије и одборник у Градској скупштини Солуна

Са грчког превео Милан Корићанац, извор: ardin-rixi.gr

[1] Мисли се на бројна симболичка обећања лидера Сиризе Алексиса Ципраса да ће, по доласку на власт, одлучно прекинути све неравноправне економске односе у којима се Грчка налази са међународним повериоцима (прим.прев.)

[2] Сиа Анагностопулу, заменица министра образовања и вера, позната је по својим про-турским иступима, а нарочито током кампање за усвајање мировног плана Кофија Анана за Кипар 2004.године (прим.прев.)

[3] http://www.real.gr/DefaultArthro.aspx?page=arthro&id=459975&catID=11; 7.11.2015.

[4] „Данас“, каже Сиа Анагностопулу, „модернизација турског друштва која се спроводи (углавном преко Ердогана) са европском перспективом, не може да не буде повезана и са мерама демократизације, које захтева ЕУ. Видимо да се демократизује и идентитет. Данас, у турском националном идентитету, додаје се, попут грађевине, један елемент који је у претходном, кемалистичком, недостајао: ислам; чланак Такиса Кабилис, „Турски национални идентитет“, дневни лист Катимерини, 31.1.2010.

[5] Јоргос Кумуцакос, народни посланик из редова Нове демократије. Током великих протестних окупљања у Атини, у знак протеста на Филисове изјаве, нападнут од стране припадника екстремно десничарске Златне зоре, који су се инфилтрирали међу протестанте (прим.прев.)

[6] ДИМАР – Демократска левица, социјал-демократска партија која на летошњим парламентарним изборима није успела да пређе цензус (прим.прев.)

[7] Петрос Цацопулос, писац, бивши народни посланик Сиризе, а одскора члан партије центра Потами. У ширем јавном мњењу постао је познат након телевизијске документарне емисије „1821“, која је за тему имала грчки устанак против Турака. У њој је изнео бројне ревизионистичке ставове о том догађају и каснијим поглављима савремене грчке историје те на тај начин изазвао бројне жестоке реакције јавног мњења (прим.прев.)

[8] Марија Репуси, писац уџбеника из историје за шести разред грчких основних школа у којем је процес искорењивања грчког народа са тла Мале Азије окарактерисала речју „превирање“. Бивши народни посланик из редова ДИМАР за време коалиционе владе ПАСОК-а и Нове демократије (прим.прев.)

[9] Адонис Лиакос, историчар. Главни представник ревизионистичког таласа у грчкој историографији. Заговорник политике модернизације из времена владавине ПАСОК-а и премијера Костаса Симитиса (прим.прев.)

[10] Константинос Фотиадис и Полихронис Енепекидис, историчари познати по свом научном бављењу питањима грчког присуства у црноморском делу Мале Азије. Њихова изучавања, заснована на архивској грађи у Грчкој и иностранству, научно документују да се на том подручју догодио геноцид (прим.прев.).

[11] Неки од водећих турских историчара из редова оних који отворено говоре о злочинима кемалиста над хришћанским живљем на подручју Мале Азије и Црног мора (прим.прев.).

[12] Тургут Озал, председник Турске од 1989. до 1993. (прим.прев.)

[13] Речи историчара Саида Цетиноглуа у интервјуу датом грчком дневном листу Елефтеротипија, 18.маја 2013.

[14]Φουάτ Ντουντάρ, Ο Κώδικας της σύγχρονης Τουρκίας, Η Μηχανική των Εθνοτήτων της Ένωσης και Προόδου 1913-1918, Νέος Κύκλος Κωνσταντινουπολιτών, Αθήνα 2014.

[15] Александрос Папагос, командант грчких копнених војних снага током неуспеле италијанске инвазије на Грчку 1940. У периоду од 1950. до 1952. био је и премијер Грчке. (прим.прев.)

[16] Franz Fanon, Black Skin, White Masks, Verso, London, 2008.

[17] https://www.facebook.com/demetres.stamatopoulos2?fref=ts&__mref=message_bubble ; 5.11.2015.

[18] ΓιώργοςΚαραμπελιάς, Χίλιαενιακόσιαείκοσιδύο: Δοκίμιαγιατηννεοελληνικήιδεολογία, ΕναλλακτικέςΕκδόσεις, Αθήνα 2002 καιΓιώργοςΚαραμπελιάς, Ελλάδα, μιαχώρατωνσυνόρων, ΕναλλακτικέςΕκδόσεις, Αθήνα 1992. – Јоргос Карабељас, Хиљаду деветсто двадесет и друга – прилози неохеленистичкој идеологији, Алтернативна издања, Атина, 2002. и Јоргос Карабељас, Грчка, земља граница, Алтернативна издања, Атина, 1922.

[19] У тамошњем политичком животу познат по својим веома честим и контроверзним про-турским изјавама и пословним плановима који подразумевају крупне турске инвестиције у овај град, који је иначе стециште великог броја турских туриста, јер се у селу у његовој близини налази родна кућа Мустафе Кемала Ататурка. (прим.прев.)