Досије

„Праведни рат“, теорија и светска политичка реалност

Ноам Чомски, Зенит

Дискусија о праведном рату изнова заокупља теоретичаре, па чак и креаторе данашње политике, захваљујући, пре свега, инвазијама, те изговорима и оправдањима која ове инвазије прате. Занемаривши теорију, и ослањајући се искључиво на активности у данашњем стварном свету, можемо да закључимо како је Тукидидова максима: „Јаки раде онако како могу, док слаби пате онолико колико морају“, исувише често оживљена – што није само неоспорно неправедно, већ  на садашњем ступњу људске цивилизације, представља истинску претњу опстанку људске врсте. У својој много хваљеној рефлексији о праведном рату, Мајкл Волцер описује инвазију на Авганистан као „тријумф теорије праведног рата“, наводећи и пример Косова као „праведан рат“.

Нажалост, у ова два случаја, његови аргументи се највише ослањају на премисе попут: „изгледа ми потпуно оправдано“, или „верујем“, или „нема сумње“. Чињенице се игноришу, чак и оне најочигледније. Погледајмо пример Авганистана. После почетка  бомбардовања, октобра 2001, председник Буш је упозорио Авганистанце да ће оно бити настављено све док не буду испоручени људи који су од стране Америке осумњичени за тероризам. Скрећем пажњу на реч „осумњичени“, јер, осам месеци доцније, шеф ФБИ-а С. Милер је, након по свему судећи  највећег у историји лова на људе,саопштио уредницима и новинарима Вашингтон поста: „Мислимо да су идеолози напада од 11. септембра били у Авганистану, и да су многи од њих истовремено вође Ал-Каиде. Сами завереници (извршиоци напада) заједно су стигли у Немачку или можда негде другде“.

Оно што је јуна 2002. још увек било нејасно, сигурно да октобра 2001. није могло бити дефинитивно јасно, мада је мало ко сумњао да је то била истина. Нисам ни ја, али слутње и докази две су различите ствари. У најмању руку, чини се поштеним рећи да околности иницирају питање да ли је бомбардовање Авганистанаца био транспарентан пример „праведног рата“. Волцерови аргументи упућени су неименованим метама – на пример оним ривалским струјама које важе за „пацифистичке“. Додаје да је њихов „пацифизам“ лош аргумент, зато што сматра да је насиље понекад легитимно. Можемо се сложити са тим да је насиље понекад легитимно, али „ја сматрам“ није довољно јак аргумент када је реч о случајевима о којима Волцер расправља.

Користећи се синтагмом „праведни рат“, или „противтерористичке активности“, или пак неким другим начелом, САД су изузеле себе из темељних принципа светског поретка који су били полазна основа приликом формулисања и озакоњења појединих активности. Нови режим међународног права установљен је после Другог светског рата. Његове клаузуле о законима рата кодификоване су  Повељом Уједињених нација, Женевском конвенцијом и Нирнбершким принципима. Повеља забрањује претњу или употребу силе уколико то није дозволио Савет безбедности или, по члану 51, у случају самоодбране од оружаног напада док Савет безбедности не почне да заседа.

Порота Уједињених нација, у чији је рад, између осталих, био укључен и бивши саветник за националну безбедност Брент Скоукрофт, закључила је 2004. да „члану 51 није потребно ни проширење ни ограничавање оквира [...] У свету у коме свака држава може да на свој начин доживи потенцијалну претњу у одређеном тренутку, ризик угрожавања глобалног поретка и норми неинтервенције, на којима је поредак заснован, постаје исувише велики уколико се да легалитет једностраној превентивној акцији, као акцији различитој од колективно усвојене акције. Дозволити једноме да делује на тај начин, значи дозволити свима“. Стратегија националне безбедности усвојена септембра 2002, а у великој мери поновљена у марту 2003, дозвољава Сједињеним Државама право да изврше „преемптивни рат“ (рат да се предухитри противник), што заправо и не значи преемптивни, већ „превентивни рат“. То је право да се изврши агресија и слично.

У формулацији Нирнбершког трибунала, агресија је дефинисана као „највиши међународни злочин који се разликује од других ратних злочина само у томе што унутар себе садржи акумулирано зло целине“ – на пример све зло у мученој ирачкој земљи које извире из америчко-британске инвазије. Концепт агресије довољно је јасно дефинисао Врховни суд правде Сједињених Америчких Држава. Концепт је поново изложен у Резолуцији Генералне скупштине. Роберт Џексон, иначе главни тужилац за Сједињене Државе у Нирнбергу, предложио је Трибуналу дефиницију по којој је „агресор држава која прва изврши акцију као што је инвазија оружаним снагама, са објавом рата или без објаве рата, на територију друге државе“. Ово се односи на инвазију на Ирак.

Такође, релевантне могу да буду и следеће Џексонове речи изречене у Нирнбергу: „Ако су извесни акти кршења уговора злочини, они су злочини без обзира на то да ли их чине САД или Немачка, и ми нисмо спремни да прописујемо правила против злочиначког понашања других која нисмо вољни да примењујемо против нас самих“. Он даље истиче: „Не смемо заборавити да је протокол на основу кога данас судимо оптуженима, протокол на основу кога ће историја сутра судити нама. Дати овим оптуженима чашу отрова, исто је што и ставити је на наше усне“. За политичко вођство, претња и императив да се следе ови принципи свакако су озбиљни. Или би такви били ако се ико усуди да пркоси „усамљеној немилосрдној суперсили чије вођство намерава да обликује свет у складу са својим сопственим насилним погледом на свет“, као што Рувен Педацур пише у Харецу прошлог маја.
Навешћу само неколико простих истина. Прва јесте да се акције процењују на основу вероватних последица. Друга је принцип универзалности; примењујемо на себе исте стандарде које примењујемо на друге, ако не и строже. Поред тога што је реч о чистим  истинама, ови принципи су такође темељи теорије праведног рата, макар оне верзије која заслужује да буде узета за озбиљно.

Превод: Батрић Станишић     Извор: Зенит