Досије

Мишљење

Карикатура мултикултурализма

Петар Ристановић

Мржња рађа мржњу. Ову поруку је Метју Касовиц желео да пренесе последњих дана често помињаним филом La Haine (Мржња). Инспирисан убиством црног младића, Макома, пуцњем у главу у полицијском притвору, Касовиц је 1995. на целулоидној траци забележио безнађе одбачених, аутсајдера из париских предграђа чији очај и бес производе аутодеструкцију и мржњу. Сведочанство је било толико снажно да је француски премијер Алан Жипе приредио специјалну пројекцију у свом кабинету којој су морали да присуствују сви министри како би боље разумели шта се то дешава на улицама француских предграђа.

Порочански дух Касовицевог филма потврђен је деценију касније током насилних демонстрација у јесен 2005. године. Париска предграђа су горела, а иза масе незадовољника је остало преко 9000 спаљених аутомобила. Министар унутрашњих послова и касније председник Француске, Никола Саркози, наредио је политику „нулте толеранције“ и одлучио да силом заведе ред. Демонстранте је назвао „олошем“ и издао наређење да се сви странци укључени у немире депортују из земље сматрајући их одговорним за организовање нереда.

Након смиривања ситуације бројке су показале дубину Саркозијевог неразумевања проблема. Само 7% приведених демонстраната били су странци. Већина њих их је имала уредне дозволе за боравак у Француској. На улице Париза изашли су Французи. Хиљаде Арапа, beur-а (северноафричког порекла рођени у Француској) и других Африканаца у нередима је изразило свој бес према домовини која их је третирала као грађане другог реда. Ватра је угашена, али је било јасно да њен извор и даље тиња. Мултикутурални модел у Француској није успео, а ништа боље ситуација није била ни у остатку Европске уније.

„Мултикултурализам је пропао“ изјавила је Ангела Меркел на конгресу омладине Хришћанско-демократске уније у Потсдаму 2010. године. Немачка канцеларка је признала пораз дуго пропагираног модела у тренутку када је мало ко у Немачкој претпостављао успон покрета као што су изразито антиимигрантски АфД (Алтернатива за Немачку) и ПЕГИДА. На то су је навели забрињавајући резултати истраживања који су неколико дана раније објављени.

Сваки десети грађанин Немачке је имигрант, а ако се том броју дода и прва генерација деце имиграната, долази се до податка да сваки пети грађанин припада овој скупини. Илузија да ће сви грађани Немачке, независно од порекла, складно живети једни уз друге, градећи заједничко, на немачкој традицији и култури устројено друштво како се прећутно подразумевало, била је дефинитивно разбијена. Истраживања су говорила да преко 30% грађана сматра да су земљу преплавили имигранти који су дошли само ради сопствене користи. Канцеларка Меркел је ламентирала: „Шездесетих смо их позвали да дођу и они данас живе у нашој земљи. Говорили смо себи: отићи ће једног дана. Данас је јасно да су ту да остану.“

Имигранти су остали и, за разлику од прогоноза, огроман број је одбио да се интегрише у немачко друштво. На само неколико километара од центра великих немачких градова никли су квартови у којима улице миришу на јаке, егзотичне зачине, имена радњи су исписана Европљанима неразумљивим писмом, а жамор гомиле одјекује ритмом Оријента. На овим улицама нема Немаца. Нема ни немачке полиције. На скутерима патролирају мушкарци озбиљног израза лица који будно прате на одевање и понашање жена. Брак се склапа договором породица, а спорове не решавају немачки судови већ локална већа која суде по шеријату или обичајним законима заједнице која у том кварту доминира. Између становника четврти и градских власти влада прећутни договор. Они плаћају порез, одржавају ред и не ометају живот ван кварта. Заузврат, остављени су на миру. Као и сваки договор, и овај понекад буде прекршен. Међутим, када је у неколико наврата полиција покушала да уђе у квартове којима влада стални пратилац сиромаштва, криминал, наилазили су на зид ћутања, пасивно супростављање па чак и масовни, физички отпор. Постојање оваквих квартова настањених десетинама хиљада имиграната је реалност великих градова Немачке, Француске, Италије, Британије, Холандије...

Неколико месеци након немачке канцеларке, на Минхенској безбедоносној конферецији 5. фебруара 2011, и британски премијер Камерон је признао да је мулти-култи доктирина дефинитвно поражена. Уместо ње, Камерон је понудио модел „заједничког идентитета“, који би требало остварити кроз културну едукацију и образовни програм, а посебно старајући се да имигранти науче језик земље у коју су се доселили.

Потребу учења језика истакла је и канцеларка Меркел. Иза њених пажљиво бираних речи у Постдаму стајала је јасна порука: имигранти су добродошли јер су нам потребни, али морају учинити бар нешто да се уклопе. Учење језика је требало да буде први корак ка томе, јер је управо језик био најпоразнији показатељ пропасти њихове интеграције. Често ни друга генерација досељеника у Немачку није говорила немачки.

Међутим, „либерализам са мишићима“ о ком је самоуверено говорио Камерон показао се као нејак противник за пасивни отпор имиграната. Ниједна иницијатива није могла да се супростави њиховом немом игнорисању. Нису имале шансу, јер су машиле суштину проблема.

Запад, заокупљен економским посртањем, политчким превирањима и уљуљкан у илузију да и даље доминира светом комбинацијом меке моћи и силе, није видео проблем имиграната као питање које може уздрмати његове темеље. Као и много пута раније преовладало је уверење да је довољно одржати говоре, покренути неке друштвене иницијативе и одвојити одређена средства, више као алиби, а не са стварном надом да ће до решења доћи, и пустити да се ствари одвијају својим током. Уколико дође до кризе, нека је решавају они за време чијег мандата се она догоди.

Тешко је рећи да ли је ико очекивао да ће се криза глобално објавити онако крваво као што се то догодило у редакцији часописа Шарли Ебдо у Паризу 7. јануара. Обавештајне службе су знале да је сличан сценарио могућ, о чему сведоче и изјаве да је у претходним месецима спречено неколико десетина терористичких напада. Међутим, убиство 12 новинара сатиричног часописа и два полицајца је много више од пуког акта тероризма. Била је то најава кризе са којом ће Западна Европа тек морати да се суочи. Могуће је чак да ће она обележити век који смо тек загребали и заувек изменити карактер Европе.

Изјаве након париске трагедије говоре да многи на Западу и даље нису спремни да сагледају сву дубину проблема. Генерални секретар „Репортера без граница“ Кристоф Делоар изјавио је да се у Паризу догодио „варварски чин“. „Овакве ствари смо могли видети у Пакистану или Сомалији... Али никако у Француској“, рекао је Делоар.

Ако оставимо по страни шовинизам господина Делоара његове речи звуче разумно. Вести о сличним масакрима стижу већ годинама из Исламабада и Могадиша. У европским престоницама такве ствари се једноставно не дешавају. Међутим, господин Делоар вероватно никад није зашао у неко од североисточних предграђа Париза, прокажена banlieues насељана имигрантима, која су данас подједнако део француске и неке афричке престонице. Ова предграђа постоје у полуимагинарном свету, физички смештена на тло Француске, мање од десет километара од Јелисејских поља, а опет по свему много ближа Магребу.

Мари Ле Пен, шефица екстремно десничарског Националног фронта и сасвим могуће будућа председница Француске, након убиства новинара је затражила „боље управљање на границама и подизање значаја држављанства“. Међутим, Шериф и Саид Кауши су се родили у Паризу. Били су француски држављани, од родитеља Алжираца, који су такође имали француско држављанство. Одрасли су у предграђима Париза и Роана и ту формирали своју личност, ставове и вредносни систем који их је навео на чин који су извели. Захтев Мари Ле Пен је само покушај да се придобију нови гласачи за политику њене странке. Суштина је промашена. Међутим, једна друга изјава госпође Ле Пен посредно указује на њу. Она је чин браће Кауши окарактерисала као удар на „француски начин живота“. Шта, међутим, та често коришћена синтагма, „наш начин живота“, данас значи?

Шериф Кауши је радио као разносач пица и продавац рибе. Ови и слични, слабо плаћени и од више средње класе презрени послови, данас су у Западној Европи резервисани за имигранте. Они су разносачи пица у Паризу, чистачи улице у Милану, продавци новина у Лондону или раднци у кебабу у Берлину. Начин живота о коме говори Мари Ле Пен, у чију одбрану устаје Најџел Фараж у Енглеској, АфД и ПЕГИДА у Немачкој и друге десничарске странке које већ читаву деценију стичу све већу популарност широм Европске уније, немогућ је без оних проитв којих су њихови говори уперени. Представници АфД са поносом истичу да је међу њиховим симпатизерима велики број високо образованих Немаца. Да ли су они спремни да преузму послове који су данас резервисани за имигранте?

Уместо очекиваног мултикултурализма на тлу Западне Европе је никао нови, још увек неименовани модел, који показује да нема немачког, француског, британског нити било ког другог западноевропског „начина живота“ без имиграната. Реалност тог модела је да се Трећи свет више на налази „тамо негде“, већ да је ту, надомак градских променада испуњених туристима, да је чак и њихов део, у продавницама сувенира, брзе хране или када се гужва разиће, а на улице ступе они који треба да их очисте и уреде пред нови дан. Трећи свет, тако далек за просечног Европљанина, синоним за беду, криминал и заосталост, данас је ту, у предграђу. Европа је пред њим дуго затварала очи. Игнорисала га.

Следећи САД у политици глобалног интервенционизма лидери Западне Европе су били уверени да европска култура и техничка супериорност, потпомогнута по потреби снагом оружја, стварају од Европе недодирљиву тврђаву. Бес становника Северне Африке и Блиског Истока због европског мешања и експлоатације требао је да остане далеко од западноевропских булевара. Међутим, заборављајући да Европи недостаје снага америчког melting pot ефекта, прихватали су имигранте са ових подручја и из бивших колонија. Видели су у њима не само јефтину радну снагу већ и свежу крв за демографски занемоћале западоевропске државе. Веровало се да пред њима постоје два избора: да се асимилују у друштво домаћина и тако омогуће својим потомцима да буду његов равноправни део или да заувек остану на маргини, али довољно инфицирани вирусом Европе да забораве на свакодневицу друштава из којег су потицали. Управо је то био прећутни идеал мултикултурализма: заједнице имиграната уклопљених у све главне тековине друштва, које се држе појединих културних традиција своје изворне заједнице и цену за то плаћају вечитим таворењем на дну социјалне лествице.

Реалност је отишла у другом правцу. На периферији великих градова ницале су заједнице које су са Европљанима делиле ваздух и тло, али су ментално, културно и економски остајали део изворне заједнице, презрених друштава Трећег света. Убиства деце у нападима НАТО дронова на северу Пакистана не изазивају само бес у Исламабаду већ и код 1.26 милиона Пакистанаца у Британији. Очај због глади на улицама Могадиша осећа и 80 000 Сомалијаца настањених у лондонском Ист Енду. Када су лидери ЕУ замерили Тајипу Ердогану на репресији над медијима турски премијер је хладнокрвно одговорио да им је боље да обрати пажњу на своје двориште, знајући колико јак адут има у три милиона Турака у Немачкој. Бројке су неумољиве. Имигранти чине око 12% становништва Немачке, Француске, Британије и Холандије, око 14% становништва Шпаније и 10% Италије.

Огроман број живи у модерним гетоима, надомак сјаја градских језгара. За западњаке они су попут послуге на старим, викторијанским поседима. Немо присутни, обављају своје, ниже послове, и живе одвојено, у сиромашним домовима, са својим правилима и системом вредности. Њихово игнорисање од стране Европљана и умивени, лицемерни шовинизам учинили су да иако физички далеко од својих изворних заједница они никада не престану да буду њихов део. Ка озлоглашеним banlieues Париза не воде главне линије превоза, пожаре у њима не гасе париски ватрогасци, заобилазе их политичари и друштвени активисти. Заобилази их новац, шанса за успех, за пристојан живот.

Једина извесност у њиховим животима је беда, морална и материјална. У таквим условима створено је плодно тле за успон разних екстремизама. Исламски фундаментализам је само један од њих. Адвокат је Шерифа Куашија описао као „губитника“ који „пуши хашиш“ и ради само како би сакупио новац за дрогу. Хиљаде сличних, разочараних, бесних, слабо образованих младића лак су плен за оне који им пруже смисао, увере их да живот, или макар смрт, могу употребити за неки виши циљ. Међу одбаченим, презреним, међу онима за које углађени западњак никад неће рећи да су примтивни и нецивилизовани иако то у дубини срца мисли, безнађе, очај и пркос рађају фатализам и потмули бес.

„Ми смо у рату против тероризма. Нисмо у рату против религије”, изјавио је премијер Француске Мануел Валс. Чин браће Куаши је био много више од обичног тероризма. Био је то чин безнађа и опомена која изгледа није схваћена.

Након хитно одржаног састанка минстара унутрашњих послова Европске уније шпански министар Хорхе Фернандес Диас је изјавио да „садашња мобилност у Европској унији помаже кретању (џихадиста) у било коју државу“. Одмах је најављена и строжија контрола „зоне Шенгена“. То је само још једна у низу најава затварања Европе.

„У ХVI веку се у Аугзбург није лако улазило“ је реченица којом Жан Делимо започиње своје класично историјско дело „Страх на Западу“. Најбогатији град Немачке требао је да се осећа сигурно иза наизглед непробојног сисетма капија и мостова. Па ипак, он није спречио његово пустошење и масовну смрт за време Тридесетогодишњег рата. Европом је већ једном владао менталитет „опседнутог града“. Произвео је епидемију страха и окончао се масовним страдањима, антисемитским провалама, безнађем и очајом свих становника.

„Шарли није мртав. Европа је Шарли“, изјавио је Европски комесар за миграције и унутрашњу политику Димитрис Аврамопулос. Али, шта је онда са оних 10% Европе која лако може да постане браћа Куаши?

Неразумевање производи поделе. Поделе стварају мржњу. Мржња рађа мржњу. Пред Европом су мрачни дани.

 Аутор је истраживач-сарадник у Институту за српску културу