Досије

Мишљење

Студент је мртав. Живео мртав студент!

Aутор: Филип Вукотић

"Бесплатно образовање је императив"

Међу мерама штедње које је британски премијер Дејвид Камерон започео дошавши на своју дужност 2010. године било је и повећање трошкова студирања, на шта су британски студенти реаговали серијом протестних шетњи у којима је дошло до сукоба са полицијом и нереда у Лондону. Исти сценарио догодио се истовремено и у Италији. 19. новембра ове године 2010. година се догађа поново, али с једном великом разликом – те 2010. године било је преко 50.000 студената на улицама и протест је био усмерен против мера штедње; данас је студената пет пута мање, али су захтеви радикализовани: тражи се бесплатно образовање. Марш за бесплатно образовање није остварио плодове своје интенције, и било би илузорно тако нешто и очекивати у први мах, али семе је несумљиво посејано. Зашто се учешће студената смањило, а због чега су захтеви „екстремнији“? Одговор на оба питања, само наизглед контрадикторно исти, је репресија. Наиме, ако се добро погледа – све мере штедње истовремено прате и репресивне мере: репресија силом и репресија уценом. Сила је најотворенија репресивна мера. Њена парола је очување реда, мира и поретка земље. Средства репресије силом су полиција, пендреци, сузавци, шмркови, гумени меци... Војска и тенкови су само унапређена форма истог. Репресија уценом је много перфиднија. Легалитет своје примене обезбеђује законом донешеног у околностима „нужде“ да се очува ред, мир и, пре свега, поредак земље. (Дакле у питању је увек иста мантра.) Парола је свако мора да врати своје дугове. Обе репресивне мере имају за циљ утеривање страха, и то не неког метафизичког, него егзистенцијалног. У сукобу са органима реда и мира ви директно угрожавате /директно вам угрожавају живот. Прихватањем уцене ви свој живот одржавате у животу. Уцена се спроводи афирмацијом нужности односа између државе и појединца у форми кредита где се конформизам дефинише као жирант, чиме се, директно, онемогућује приступ моћи одлучивања и управљања. Наиме, више није довољно обезбедити само камату давањем кредита, већ обезбедити услове репетитивности давања кредита, што се постиже кредитирањем у тренутку када платежна моћ кредитираног још увек не постоји или није велика. И није то ништа ново, само је сада попримило неслућене размере. Радикалност Марша за бесплатно образовање је управо у отвореном супротстављању афирмације ове „нужности“, тиме и система који ту нужност заговара. Страх је обликовао понашање обе групе студената. Код једних је страх прихваћен као природа дате нужности, док је код других повод да се изборе са његовим аветима.

Како све функционише? Најпре држава подигне цене школовања. Потом се студент задужује узимајући кредит како би платио похађање наставног плана и програма (који у Енглеској на појединим факултетима и катедрама износи и преко 9.000 (девет хиљада) евра). Онда када се запосли (ако се запосли) најпре почне да отплаћујете студенски кредит. На пола отплаћеног студентског кредита узима кредит за кола, па за стан, па за белу технику, па за још бељу технику, па кредит за животно осигурање, па кредит за враћање кредита, па кредит за кредит за враћање кредита... Неко би рекао како поента и јесте у томе да имате и кола и стан и што већу дијагоналу lcd или плазме телевизора... Прво, ништа од свега тога фактички није наше, ако јесте значи да имате веома много година; друго, ништа вам не гарантује стабилност, чега смо све више сведоци тога; треће, време које проводите уживајући у удобностима материјално стеченог и време проведено на послу су у толикој несразмери да вам не остаје време којим бисте унапређивали интелектуалну и духовну страну свог бића. Тако студент као тржишна категорија постаје мртав као мисаоно биће. Њега дефинише тржиште кроз примену стечених конкретних знања и вештина. Самим тим потрошачка свест се формира између осталог и као компензација за смрт мисаоног бића, односно побуњеног, слободног човека. Капитализам се као деструктивни поредак остварује у свом пуном облику. Није ни мало чудно што у процесу маргинализовања ума против тога први подижу глас управо они који се самим умом баве.

Априлска дешавања из 1936. година и липањска гибања из 1968. године у различитим околностима испољавале су свој левичарски карактер. У Краљевини протести су имали и револуционарне претензије, док се `68 тражило више комунизма и упирало прстом у црвену буржоазију. Током протеста `92, потом и 96/97 главна мета је био Милошевић и тежња ка успостављању демократије. Социјални и друштвени положај студента заједнички је именитељ свим тим протестима. „Проблем“ ових протеста настаје када се десничарска и левичарска митолошка свест сукоби у интерпретацији ових догађаја стварајући тако низове анахронизама у дневно-политичком контексту. Ту леву и десну митолошку свест могуће је идентификовати и у тренутним гибањима на Филозофском факултету. Треба кренути од почетка, само што је почетака неколико. Један је товљење Закона о високом образовању уочи нове школске године, а у сред испитног рока, када изаћи на протест значи ризиковати годину. Мада о товљењу скоро и да нема речи пошто је уместо досадашњих 6 (шест) испитних рокова сада прописано 5 (пет). Студенти су изнели свој захтев да се врати старо стање ствари, али због немогућности поновне измене и допуне Закона, препорука је Министарства да се одобри још један рок од стране самих факултета. То би значило да се жаба полако кува. Двема генерацијама студената враћен је апсолвентски рок, што је некада било неупитно остварено право. Оно што је најпарадоксалније јесте то да су студенти морали да се боре (остаје да се види у којој мери су се изборили) да факултети примењују Закон по којем школарина студента (буџетског или самофинансирајућег) укључује све трошкове редовног студирања (пријава испита издавање уверења...). Студент коме је истекао рок за завршетак студија може тај рок продужити уз писмену молбу својој високошколској установи. Још је договорено да 48 ЕСПБ остане услов за буџет за упис наредне године. Оно што се чини као велики уступак јесте могућност продужења студирања и након истека тог рока. Међутим, тај уступак прати и уплата одређеног новца, и без икаквог претеривања се може рећи да је то кључни разлог такве одлуке. Тако и пет испитник рокова повећава број студената који ће дуже студирати, тиме и дуже плаћати своје школовање. Да ли су захтеви студената испуњени? Јесу. Да ли су студенти победили државу? Не, нису. Кључ проблема лежи у протесту као организовању студента, уместо да се формира покрет који ће јасно дефинисати крајње циљеве и потребе студената на неограничен временски рок, уз пермаментну ревизију постављених циљева. Наиме, шта се испуњавањем захтева добило? Па само оно што је студентима већ и било загарантовано, али то што је добијено није трајно. Јаким студенским покретом ствари би изгледале знатно другачије.

Јер поставља се питање, како је могуће да више од деценије како школство више није бесплатно СКОНУС није радио на платформи побољшања услова и квалитета образовања који ће се према плану остваривати за 4, 8, 12, 16, 20 година или се односити на тај период?! Како је могуће да студентске организације на самим факултетима после више од деценије и све виших цена студирања и даље једино што имају да понуде студентима јесу екскурзије и обиласци европских метропола на безброј рата, као што су синдикати некада нудили радницима полутке на безброј чекова?! Како је могуће да студенти мирно прихватају да плаћају преношење бодова предмета које су већ одслушали и за које су већ једном платили школарину или су својим високим оценама обезбедили себи школовање на буџету државе? Како је могуће да није ништа рађено на програму школовања социјално угрожених студената-бруцоша, односно давању прилике свршеним матурантма у незавидној економској ситуацији (диван еуфемизам за беду) да добију дом, стипендију, студентске повластице... барем на првој години којом ће моћи да одреде даљи ток свог школовања? Како је могуће да никад није затражен завршни рачун од факултета, министарства, државе? Како је могуће да се студенти не прикључују ни једном радничком протесту? Како је могуће да не разумеју своју политичку снагу и улогу у држави?

Тај политички карактер студентског протеста (односно покрета у који би овај требало да прерасте) доживљава се често код појединих студената као периферан, односно нема се свест о њему, или ако је присутна у високом степену (свест) она бива изражена у некој од идеолошких матрица. Тако се може приметити да се поједини протести декларишу као аполитични, чисто студентски, а заправо све из жеље да се протест огради од било које од политичких партија. На тај начин се не схвата шири контекст протеста и последица које он има или би то требало да има по питање државне политике према студентима. Сваки јавни иступ је у извесној мери или у потпуности политички чин. С друге стране, како је већ речено, имамо и идеолошко проматрање узрока и начина вођења протеста. Уколико, као што је то случај у последњих неколико година у Србији, имамо протесте чији су захтеви акцентовани смањењем цена студирања они суштински представљају постулате левичарске борбе за социјално праведније друштво. И овде долазимо до леве и десне митолошке свести. Делује да је сукоб веома комплексан, а заправо реч је о међусобном спочитавању и дезавуисању еманципаторских достигнућа и наслеђа леве и десне борбе и прекорачењу надлежности над историјском интерпретацијом. Укратко, социјални аспект протеста се више не доводи у питање, барем не би требало. Тумачење и дефинисање појмова нације и смисла карактера националног је главни камен спотицања, али у датом друштвеном контексту доводи и до рађања идеолошког секташтва. Па тако левица у својим редовима види секту нечег што би се могло дефинисти као четник-левица, а десници пребацују да се у тежњи ка остварењу својих циљева користе методима левице. Сигурно је да има истине у свему, али студенти и даље једва плаћају школарине, у највећем броју случајева то чине, ипак, њихови родитељи. Али и тај број, убрзано, бива све мањи.

Студенти који студирају по седам, осам, десет... година у прошлости су називани лењима и нерадницима, за многе је то чињено с разлогом. За многе то важи и данас. Али се оправданост тог етикетирања све више приписује по инерцији, а све мање основано. Некада је епитет вечитог студент носио као део бесплатног образовног система који му је нудио основне услове за учење. Данас вечити студент тим епитетом губи и све привилегије бесплатног студирања које имају најбољи студенти. Али осим лењости и нерада вечити се постаје и материјалном ситуацијом у којој се студент налази. Све више студената је приморано да своје факултетске обавезе усклађује са радним обавезама. Све више студената ту борбу губи. Све више студената пропушта предавања и испитне рокове због обезбеђивања основних егзистенцијалних услова. Студенти нису деца некаквих фиктивних родитеља, већ родитеља којима се смањују плате и који раде по одредбама новог Закона о раду. Негирање ове појаве врши се дискредитацијом студента ниским просеком оцена у индексу или предочавањем могућности да се управо високим просеком стичу привилегије у виду дома, мензе и сл., заборављајући да се каже да треба купити књиге, да треба копирати, штампати радове, куповати материјал, прибор, плаћати превоз, чланарине у библиотекама, купити одећу, на крају крајева, ни тај дом и менза нису сасвим бесплатни. Када се јавио отпор студената који су предавања слушали по старом наставном програму због одређивања рока за завршење студирања, који при упису наставног плана и програма није постојао, од представника студената се тражило да приликом једног сусрета понесу и своје индексе како би видели са ким имају посла. Након тог сусрета многи чланови Савета почели су здушно да подржавај протест. И није реч ни о каквој анегдоти, студенској причи у форми лов и риболов, ово се заиста догодило.

Готово увек се прво на Филозофском и у дворишту Ректората осети дух протеста. Нажалост, много ствари је овог пута кренуло по злу. Стари антагонизми су пробуђени. Сукобљавали су се студенти у блокади и студенти под блокадом. Суденти и професори. По правилу, присутне су и радикална „левица“ и „десница“ у виду вербалног и физичког обрачуна са „фашистима“, односно „комуњарама“. И у огромној мери незаинтересованост знатног дела студената. Поново се велике прилике пропуштају. Тако ће и остати све док СКОНУС буде делио „полутке“ које студентима и тако већ припадају... Али не догађа се све то само од себе. Историјске условљености од простора до простра формирају свест појединаца и група на различите начине. Суштина, међутим, остаје иста. Узрок увек остаје исти. Капитализам истим идејама приступа суштински различито. Национализам је реакционаран и превазиђен. Проваљујући на нова тржишта он продаје и овај производ модерног човечанства негирајући све еманципаторске тековине засноване на националном концензусу, и урушава један од начина масовног организовања потрошача (не строго само у економском смислу). С друге стране, у земљама које су престонице великог капитала национализам се перманентно одржава топлим у случају одбране тог истог капитала од некапитала, или у случају потребе оправданости освајања нових ресурсних и тржишних територија зарад управо националних интереса, било ратом, било „легитимним средствима“. Капитализам се хуманизује достигнућима везаним у ери настанка капитализма. Фашизам и комунизам се изједначавају. У државама са комунистичким наслеђем или левичарским усмерењем продаје се производ о истом тоталитаристичком пореклу капитализма и комунизма, где се борби за социјалну правду импицира терор њених поборника. Говори се једино о идеолошкој индоктринацији, а не о идеолошкој свести. (...) Ако је неко тло погодно за сва семена капитализма онда је то простор бивше Југославије. Сукоб и конфузија, логика противречности, одржавају се на овом простору увек у високим пећима. Тако се стварају осећања инфериорности, апатије; тако се производи губитак личног и националног достојанства, губитак друштвене свести и активизма.

Бесплатно образовање је према томе императив. То није никакав идеолошки, већ егзистенцијални захтев. Есенција митолошких свести, ма колико то било контрадикторно, мора бити усмерена против капитализма као деструктивног поретка. Уколико то није оствариво - онда смо у гадном проблему.

Аутор је дипломирао на катедри за српску књижевност и језик на Филолошком факултету у Београду