Досије

Mишљење

Дејтонски темељи Босне и Херцеговине

Aутор: Саша Аулић

19 година од Дејтонског споразума

Како се приближава 21. новембар тако у Босни и Херцеговини (БиХ), сада већ традиционално, полако почињу да се интензивирају полемике и јавне расправе о уставноправном поретку и будућности земље. Тог новембарског дана је, прије тачно 19 година, у америчкој ваздухопловној бази Рајт-Патерсон парафиран мировни споразум који ће, не само зауставити крвави грађански рат, већ истовремено поставити конституционалне темеље будућег функционисања тада поново интегрисане БиХ. Међутим, комплексна државна структура и сложен политички систем који су произашли из Дејтона, отворили су пут различитим, па чак и међусобно супростављеним интерпретацијама тог споразума.

Различити погледи на Дејтон

С једне стране, политички представници бошњачког народа једногласни су у томе да су Дејтонски споразум и његов Анекс 4, који је важећи Устав БиХ, имали само један циљ, а то је заустављање оружаног сукоба и имплементација мира у земљи. Након што то буде остварено, сврха Дејтонског споразума ће бити испуњена, док ће његови основни стубови, конститутивност етничких нација и механизми заштите виталних националних интереса, бити превазиђени. Према томе, како неријетко чујемо од бошњачких представника, БиХ треба наставити да функционише као грађанска држава у којој ће конститутивни бити искључиво Босанци и Херцеговци, а не Срби, Хрвати и Бошњаци, како је то дефинисано постојећим Уставом. Такође, спомиње се и то да постојећа аутономија која је Уставом загарантована ентитетима, не може бити оптималан оквир за ефикасно функционисање државе, стога би одређене надлежности било неопходно одузети ентитетима и пренијети их на заједнички ниво.
У исто вријеме, унутар српског националног корпуса постоји широк консензус око тога да етничка конститутивност три нације и висок степен аутономије ентитета, што су два кључна принципа предвиђена Дејтонским споразумом, не смију бити доведени у питање, нити могу да буду предмет преговора о уставним промјенама. Поред тога, руководство Републике Српске константно позива на повратак „слову Дејтона“, односно дословну примјену споразума и Устава БиХ која би подразумијевала да се ентитетима врате њихове изворне надлежности које су интервенцијама Високих представника у БиХ преношене на заједнички ниво.
Позиција хрватског народа према Дејтону је нешто комплекснија. Будући да су свој национални ентитет, Херцег-Босну, Вашингтонским споразумом из 1994. године добровољно уградили у тада формирану Федерацију Босне и Херцеговине, питање хрватске федералне јединице у Дејтону није ни разматрано. Умјесто тога, Дејтонски Устав је хрватском народу гарантовао конститутивност и равноправан положај у односу на друга два народа у БиХ. С друге стране, Вашингтонски споразум, који је послије инкорпориран у Дејтонски, обезбиједио је Хрватима не само уставну конститутивност у Федерацији Босне и Херцеговине, већ и територијалну компензацију у виду четири кантона са хрватском већином, од десет колико их укупно има. Имајући у виду да би свако распакивање Дејтонског споразума довело у питање Уставом загарантована права етничких нација, па самим тим и положај хрватског народа у БиХ, јасно је због чега хрватски представници, и поред носталгије за Херцег-Босном, такав сценарио ријетко спомињу.
Трновит пут до Дејтона

Вратимо ли се двије деценије уназад видјећемо да је, упоредно са ратним сукобима, у БиХ све вријеме трајао и врло динамичан преговарачки процес, током кога су на дневни ред постављани различити мировни планови који су имали за циљ да зараћеним странама понуде прихватљиву визију послијератне БиХ. Оно што је још битније уочити јесте то да је данас готово немогуће понудити било шта суштински ново у односу на оно што је већ предлагано (и одбијено) током тих година. Илустрације ради, укратко ћемо представити три репрезентативна плана која су се у погледу будућности БиХ разликовала од Дејтона. Кренућемо редом.
Први у низу неуспјешних покушаја био је Кутиљеров план из 1992. године. Парадоксално, план који је имао потенцијал да на самом почетку заустави ескалацију насиља, у својој суштини је био најсличнији Дејтонском споразуму. Основни принципи били су независност Босне и Херцеговине у постојећим границама и унутрашње уређење на ентитетској основи, само што је, за разлику од Дејтонског, Кутиљеров споразум предвиђао и трећу, хрватску федералну јединицу. Споразум су у Лисабону потписали представници све три народа, с тим да је бошњачки лидер Алија Изетбеговић након повратка у Сарајево, из још увијек недовољно разјашњених околности, повукао свој потпис. Тиме је пропао покушај да се БиХ још 1992. године уреди по федеративном принципу и да се дефинише као самостална, али истовремено сложена држава са три националне федералне јединице.
Наредне године, након што се у читавој земљи већ увелико распламсао рат, понуђен је нови мировни план. Ријеч је о Венс-Овеновом плану, који је предвиђао да се територија БиХ подијели на десет националних провинција (регија), које би имале ограничене надлежности и не би биле територијално повезане. Територијална некомпактност националних провинција и недефинисане уставне гаранције о равноправној етничкој конститутивности, били су главни разлози због којих су Срби, и поред великих притисака, одбили Венс-Овенов план. То је уједно био и посљедњи мировни план који није до краја уважио неминовност принципа етничке конститутивности у БиХ.
Посљедњи мировни план који се по предложеним рјешењима суштински разликовао од Дејтонског, био је Овен-Столтенбергов са краја 1993. године. Према овом плану, БиХ би била конфедерална заједница састављена од три конститутивне националне републике: српске, муслиманске и хрватске. Разлог због кога су га бошњачки представници одлучно одбили био је тај што је план предвиђао да националне републике, након двије године, на референдуму самостално одлуче желе ли и даље бити у саставу БиХ. Сасвим сигурно, легализација таквог референдума би дисолуцију земље учинило извјесном.
Са Овен-Столтенберговим планом нестала је и идеја о Босни и Херцеговини као лабавој конфедерацији националних република. Рјешења која су у наредном периоду предлагана (Вашингтонски споразум о формирању ФБиХ, план Контакт групе, споразуми у Женеви и Њујорку) била су компатибилна са Дејтоном и као таква су у великој мјери инкорпорирана у тај споразум. У Дејтону је коначни договор био да је Босна и Херцеговина држава која се састоји од два ентитета, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, те да има три конститутивна народа, Србе, Бошњаке и Хрвате. Анекс 4  Дејтонског споразума, који је истовремено званични Устав БиХ, обезбиједио је механизам националног вета који представници конститутивних народа могу да искористе уколико процјене да нека одлука штети виталном националном интересу једне од три етничке нације. То је основни елемент консензуалне демократије у БиХ, који по питању кључних националних интереса онемогућава прегласавање било ког од конститутивних народа. Овај механизам је уједно и најчешће на удару критичара Дејтона, јер у пракси додатно усложњава процес доношења одлука у БиХ.

Ревизија Дејтона-рушење темеља БиХ

Колико год било тешко оспорити то да је Дејтонски споразум створио један сложен и не тако функционалан политички систем, унутар кога доношење одлука захтјева широк консензус конститутивних народа, толико је опасно превидјети чињеницу да је то једини облик државног уређења који Босни и Херцеговини гарантује самосталност и територијални интегритет , а око кога су се представници три етничке нације до данас усагласили. Распаковати Дејтонски споразум у ситуацији када ни на видику немате консензус три етничке нације о евентуалном уређењу постдејтонске БиХ био би, у најбољем случају, неодговоран и опасан корак у непознато. Штавише, ако узмемо у обзир лекције из ближе историје и чињеницу да су мировни планови који су нудили различите и друкчије визије БиХ редом пропали, поставља се логично питање да ли је данас уопште могуће понудити нешто суштински ново, што већ није понуђено и одбијено за вријеме рата.

Имајући у виду наведени историјски контекст, као и непостојање консензуса три нације о уставним промјенама, намеће се закључак да је Дејтонски споразум, са свим својим карактеристикама, заправо једини модел државног уређења који у себи посједује капацитет да мултиетничку, послијератну Босну и Херцеговину и њене народе држи на окупу. Непромишљено срушити дејтонске темеље, значило би довести у питање и сам опстанак БиХ

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса