Блог
Косово, бој и јунаци
Милан Ћосић
Косово се одувек бранило из Новог Сада. Све су гласнији гласови подршке напаћеној браћи која воде тешку борбу за опстанак у ТЗВ држави. Ако сте икада причали са неким ко води порекло са Косова, а честите је људске нарави, могли сте да приметите једну жал у очима, једну горчину у речима и, ако сте довољно заинтересовани да приметите, једну љубав у срцу. Нигде на Косову нисам видео честитог Србина жељног рата. Онај који и јесте, опасно му џепови воњају на доларе. То се види јасно, као сопствена срж под фреском Архангел Михаила. Чућете тамо по коју реч или псовку упућену Шиптарима, чућете и по који надахнут говор када се прича о њиховој честитости, но да ћете чути ратне и националистичке покличе, то вас тамо не чека. Има оних који земљу не мере у арима, него у дебљини буђелара купца, као и оних који културу не гледају кроз историјски след, већ кроз будућност сопственог ухлебљења. Тамо нема оних који развијају бизнис и помажу домовини јер су такви одавно по Новом Саду и Београду покуповали станове, отворили агенције за СИС, фирме и сл, а стара се српска дедовина шиптарском руком милује. Милиони су некоме изгледа савршена утеха за недостатак домовине (те најсажетије српске речи).
Приметио сам, а сјајан је поглед на цело Косово с Газиместана, да нема више бојева и витезова. Друге се чизме земљом том крећу. Тенкови и оклопњаци дефилују улицама у неким другим бојама. Манастире чува нека швајцасрка, аустријска и италијанска застава. А учинило ми се да неко рече како нас запад не подноси. Има и тога, разуме се, али нисмо ми криви што нас не воле. Није наше свештенство позивало на пушке, није наше школство историју учило из песме, не мења се наш језик из дана у дан неким новим сулудим правилима, не трује наш народ реке, шуме, пчеле, орлове и градове свиме што се може одложити чак и у канту за отпатке, није се наш народ одрекао Доситеја у име звукова с Мањаче. Не може се ништа од тога нама десити, све је то нека страна сила урадила, док смо се ми правили да разумемо шта то значи небеско царство. Гле, неки се млади људи боре за очување ћирилице, за праве вредности, за породицу, за здравији живот, за да ОСТАНУ ОВДЕ. И гле чуда, то су баш они будући издајници јер се не куну у српске мајке са ружичастих и срећних телевизија и не крсте лажно. Пита ли вас ико ви протерани? Питали вас ико како се ви сећате детињства тих деведесетих, толико непрежаљених у нашем народу, кад се коначно ратовало с правом крвљу, јер изгледа нема боље проливене крви од оне братске и комшијске? Пита ли ико вас, децу са Косова, како је вама и вашим сузама? Зар јаче, лепше и тужније плачу за њим очи које га нису ни виделе и оне које га никад неће моћи гледати као дом? Пита ли вас ико: а шта бисте ви желели? Како ви посматрате ваше комшије? Право на овакав текст даје безброј одговора на оваква питања великог броја познаника, пријатеља, оних који су ми сад већ и породица, управо оваквих, ових непитаних. Не могу се разним директорима и великоречитим лажносрбским хвалодесничарским ограничењацима објаснити сузе изгнаних, када виде запаљене куће у пламену спонтано креснутог упаљача за цигарете. Немају они у себи ни В од Војводине, њихове родне, а камо ли домовине другог брата, када не схватају речи „само да рата не буде“, када не схватају да свака душа има своје багрење. Младости су срушене, детињства су одузета и недовршена, али љубав највише у тим срцима још постоји. То су она срца у којима се једино исконски оваплоти Бог када се прекрсте пред дверима Дечана. Гледао сам својим очима. Гледао сам својим очима и хришћанство на делу у опхођењу према комшији друге вере и језика. Слушао сам својим ушима како млади, тек деца су били кад су избегли, не желе зло, желе оно што ми у Војводини имамо као диван пример, заједнички живот, волећи притом да слободно могу да изусте: „идем својој кући“. Неки чак више ни не осећају везу са Косовом (ни сам нисам могао да верујем, али има и таквих). И пита ли се та младост ишта, или ћемо питати и даље оседеле искреномрсце и лажне србенде са тетовираним грбовима који се моле богу, а за сваким ћошком праве неко ново зверство? Неко је заборавио да постоје млади, они који се сећају, који ће се сећати и који имају право на глас. И рећи ће то на глас, макар кроз јецај, макар кроз песму. Не пишу ти млади биографије о томе како су се скидали са хероина, него како су осетили лепоту живота и неправду. Нема неправде у неколико грама жутог, има је у неколико ћелија умног.
Бој се на Косову давно завршио, али се он сада бије у познатој косовској регији која се зове Нови Сад. Често чујем по разним јавним скуповима директоре разних института и институција како, бусајући се у прса великосрпством, сигурни у својој ушушканости да су већ престарели за ношење пушака, изговарају како ћемо Косово бранити свим расположивим средствима, како ћемо бити уз нашу браћу. И сачувај Боже да се ради о крвожедним ратнохушкачкима, то су само душебрижни србоомутављени идиот-патриоти, до краја исполитизиране карикатуре, без осећаја одговорности за речи које изговарају, без свести о политичкој предвидљивости за унапред исценирана предизборна трговања ратним покличима, без идеје да се ваља живети и сутра, рационално неупотребљиве емотивно недозреле олупине српског интелектуалног бића. О, Боже, како је лако из лалошки ушушканих фотеља говорити велике речи, како је лако бити уман када гузи није густо. О, како се лако изговори реч рат! О, како је лако туђу децу соколити да се гине! О, још је лакше кад се дигну три прста, па кад се још и прекрстиш! Нема тог Исуса који не би био поносан на плод који је оставио, на браћу коју је мирио, на паству коју је хранио комадом рибе. Чују се повици: „браво Србине! Браво брате! Тако је!“ Нема тог пацифисте који с таквом љубављу према својој деци и с таквом ноншаланцијом и убеђености у своју памет изговара речи: „Бићемо ту и када дође оно што треба, ако дође оно што треба!“ Не мислећи тад на долазак новог месије, него на нове, тако неопходне сузе радосних мајки што су им синови опет оставили кости у име неспособних политичара и директора јавних института, који ће опет тако дивно продати и земљу и дедовину, и народ и фамилију, и кост и кожу, јер туђе сузе најлепше евриће зарађују. Из екстремизираних уста чује се повик православних радикал-комуниста: О, ИСИСЕ, боже! Редовни војни рок, Србин, Бог, страни издајник, домаћи плаћеник, унутрашњи непријатељ, само су неке од кључних речи овог сустава за кочење здравог напретка наших младих. За оне друге, ово су само називи тактика за придобијање гласачког тела. За оне треће, оправдање за изостанак са часа великосрпске историје због трајног посећивања Торонта, Штокхолма, Граца, Чикага или већ неке од сличних српских територија, које ће у некој скорој будућности неки квази историчар поново открити као прапостојбину Срба из давних векова, од којих су касније настали Индијанци, Викинзи и Германи, као други народи после нас.
Поганим устима потребно је дати функцију. Честитим устима довољно је дати прилику. Резултат је исти: народ ће их слушати. А јунака је све више што су даљи Косову. Храброст некако долази око Крагујевца, па се појачава до свог зенита у Новоме Саду. Те храбре старкеље у својим шесдесетим, материјално сигурни, рођени у директорским фотељама, сви би они у бој сад, само кад би били млађи од својих 65, све би они то потаманили. Ако нисмо довољно небески да нас опет заступају честита уста, онда нека буде како би друг ИСИС желео, нека буде шта бити мора. Рата нам, вала, не мањка, памет искључиво извозимо, за ћутање имамо уста, за причу у глупости не оскудевамо, жена за омаловажавање су нам пуне куће у виду мајки, супруга и сестара, стерилних стараца жељних дашка младости има таман толико да се рат и голотиња не скидају с телевизије, тако да нам младе јуноше у цвету снаге и знања ни не требају, ионако ће нас све запад распорити!
