Блог
Је л' ви то за наше добро?
Милан Ћосић
„У великим искушењима види се херојска црта једног народа, у мирним временима његов смисао за културу и цивилизацију“, написао је својевремено македонски писац Горан Стефановски. Мирна времена су нам пружила могућност да се позабавимо својом културом и да покажемо себи и свету колико ми смисла за исту имамо. И гле чуда, таман кад је Атина бацила око на нас и помислила како је ова бушотина, „Србија коп“, богата налазиштем талената, те чудне легуре за којом напредна Европа и развијене земље света толико чезну и у шта улажу велике ресурсе како би извукли најбоље из века распуклог могућностима, ту бушотину покушаше неуспешно затрпавати различити ксенофобични самопрозвани вождови и оборкнезови српске савремене културе. Од тих примамљивих титула, осташе само искуства XIX нам драгог века и наслеђене културе трговине свињама. Па како онда да причамо о култури ренесансних, или још боље авангардних размера, када нам је само трговина остала. Чак смо и свиње туђе почели увозити, али лепу реч тешко да ћемо увести, а камоли извести.
Да је папазјанија око разних књижевних награда изазвала много полемика нико не спори, али да ли је и једна полемика изазвала макар један закључак вредан реалном практичном решењу? Када сам у разговорима са младим колегама увек подвлачио да српској књижевности фали практичне примењивости, наилазио сам на неразумевање на фацама оних који су ме слушали. Мудрим приступом неколицинекњижевника и професора (гласнија мањина), који стварају будуће генерације књижевника, релативизује се сваки вид акције. Уколико имате амбицију и младалачки ентузијазам да нешто урадите, да утичете на промене, бићете спутани, све ће бити доведено у питање, и оно најгоре, осетићете равнодушност као да чините нешто толико сулудо да ће вас бити срамота што сте помислили да је ишта могуће. Уколико пак не чините ништа и показујете благу незаинтересованост за теме, бићете сврстани као медиокритет и онај који је срамота за професију. Било како било, неминовна је сеча крила, оног јединог што вам од младости у овако загађеној културној сцени остаје. У тој атмосфери пливаћете у мутној бари канцерогеној по све оно добро што у човеку буди наду, и тако пливајући упловити у воде мишљења у којим је сваки покушај бесмислен, у којим не постоји чин у овој драми који не указује на трагедију. Битно је нагласити да је већина оних који су неутрални на дешавања, један број их је који нешто и чине, док су ипак најгласнији они којима је битно да мислите као што вас уче, а на ономе од младости што једва остане на ногама је она стара: изволи па се сналази.
Сетићу се једне, не тако давне појаве. Протести након парламентарних избора 2020. године, који су показали пример пропасти и могућег решења, наизглед немогућег у нашем маленом друштву. Хорде и хорде људи, младих, мојих колега, које сам препознавао на улицама Новог Сада, који хрле са паролама, претећим гласом вичући на Вучића, Весића, Брнабић и сл. газиле су као стада усмерени само на један правац, само на једну мисао: „Лоше ми је и за то је крив Вучић“. И где су сада те велике емоције: „нешто смо урадили“? Јесмо ли? Величина нечије кривице сазнаће се тек када он оде са трона, али да ли је само један кривац? Да ли има оно нешто где грешимо и сами, и да ли нам је лоше само због онога што неко други лоше ради? Да ли постоји пробем и у ономе нечем што смо могли да урадимо, а нисмо? И како год се схватио овај текст, настао је из неразумевања бесмислених и бескорисних поступака, као напад на лењост, презирући мржњу и нечињење! Гледајући ту разрогачену хорду закључио сам једно: тужно је гледати како младост расипа енергију усмеравајући се на рушење нечег што не ваља и што не може пасти, и то са циљем да ће се нешто променити. Исти они против којих су се протести и водили, након протеста су осванули још утемељенији на позиције. Није ни то пробем. Ту младост, подржану од стране професора, уметника, политичара, разних организација, свештених лица, све је водило да пуцају из празних пиштоља на оклопну бригаду наоружану до зуба, утврђену на највишим утврђењима, без мудрог закључка да је борба за промене управо у промени, а не у пуком беспомоћном вапају за малим делом славе и за понављањем неких старих успеха из 2000. године. Ако су то уопште и били успеси...
Велика су очекивања постала надати се паметној речи од најпозванијих људи у овој малој Србији. Идеја велике Србије лежи у следећем: када би се сва та младост бодрила да крене са истим тим жаром да навија на неком књижевном догађају, на кошаркашкој утакмици, на хуманитарној акцији, у погону неког послодавца који својим радницима даје нерадну недељу и плату вредну живог бића, који услишава основна људска и права радника, када би ушли на сваки шалтер где ради љубазна службеница, када би пришли сваком поштеном полицајцу и храбром лекару, и када на свим овим местима не би морали рећи ни речи, већ само оставити један умерени аплауз који говори: „Хвала ти добри човече!“, победили би у уводном цитату. Није ли мисија просвете да подстиче најбоље у нама и да нас учи како треба? Није ли улога просветљених и просвештених да кажу: људи смо, опростите, подржите ближњега свога? Или је улога истих задовољење личних неуспеха и комплекса, сујете, па су сви криви и лоши, но има и оних који су добри, али то сигурно неће бити они који нису „моји“? Е па сви смо ми „моји“, само су неки мој до мога. У лажи су кратке ноге, али у истини су краће главе, па је зато најбоље када се брине о стражњицама, по могућству искључиво својим, али да нам некако буде боље, по принципу прво мени, а ко хоће тај нека се истине лати. Зато и није замерити младости која се системским немаром протерује из природног станишта, већ забрињава равнодушност и демотивисаност оних у које је та младост тако узалудно загледана у нади за спасавањем поноса, па на крају и налажењем запослења. Ко зна колико ће још проћи док се не прочисти талог сита кроз које се тако турбулентно решетамо. Вероватно таман толико колико ће бити слушалаца испразних полемика, увреда и великих речи, који ће величајући нечије речитости остајати неми на нечије таленте, способности и реализованости.
И сада, када се толики побунише што еврићи од књижевних награда иду у нечије руке које нису њихове, док новоосноване награде, часописи и портали одбацујући непотизам рађају нову лековиту јабуку, која може да прочисти устајалу цревну флору српске књижевности, поставља се следеће питање: да ли смо велику српску књижевну мисао, сцену и публику, уништили ми млади са крилима које чека сеча, или Они који би у та иста крила требало да дувају, док се не попнемо до оних, толико пута поменутих небеских наших предака, па да им шапнемо на уха: „хвала вам што сте веровали да има наде у поколењима којима сте оставили ова изворишта талената!“, Они којима се, попут индијанаца са скалповима, опасачи красе крилима потрошених младости?
*Нови Полис је непрофитни сајт неколицине пријатеља, посвећен слободи мишљења и култури политичког и сваког другог дијалога.
Мишљења, изјаве и ставови изнесени на овом сајту припадају њиховим ауторима и нису обавезно ставови оснивача сајта.
