Блог

Коронација

Бранислав Чурчов

Ускоро ће се навршити две године откако је почела коронизација света. Ново стање у које је свет уведен на препад под претњом катаклизме није се значајно променило набоље. Људи су прво затварани у своје станове и домове као у гробове – не смеш да живиш да не би умро. Пропагирала се „нова нормалност“, која би требало да значи да ништа више неће бити као раније, стари живот је отишао у бесповрат и најбоље би било заборавити на све. Претило се тоталном вакцинацијом која би требало да буде коначно решење, прављени су карантински и вакцинациони логори, али „невидљивог непријатеља“ немогуће је поразити. Ниједан грип досад није имао толико јак маркетинг и монопол над насиљем. Услед опште алијенације и егоизације, развоја комуникационих технологија и њихове идолатрије, друштво је коначно било могуће расцепити на најмање садржаоце и циљаним утицајима допрети до сваког понаособ.

Divide et impera!

„Корона-наративом“ је заузет целокупан јавни (и приватни) простор. Готово да су занемарени сви друштвени, политички и економски проблеми. А о другим аспектима јавног живота да не говоримо (као што се и не говори). „Корона-наратив“, заснован на страху од смрти и свити других страхова, пример је како се у глобализованом свету контролом једног наратива влада целим светом. „Пандемија“ је демонстрација силе глобалне империје. Пандемија је друга реч за окупацију. Владе светских држава не пружају отпор, већ устаљено делују колаборационистички. Проглашавају се суманута правила, сваки дан нова и контрадикторна јучерашњим. Влада стање индукованог лудила, а народ се повинује.

Највећа актуелна подела је вакцинација – pro et contra. Вакцинација пред коју свако треба да потпише да се вакцинише на сопствену одговорност очигледно је experimentum in vivo и ризичније него невакцинисање. Уз то што је „корона-пандемија“ глобални биолошки и медицински експеримент, изгледа да је у првом реду то психолошки и социолошки експеримент. Општи закључак (и дијагноза): виши стадијум конформизма.

Стратегијом покоравања постепеним амплитудалним застрашивањем стварала се толеранција на губљење урођене потребе за слободом. Пошто је свет одрицањем од своје слободе пао у апсолутну покорност под „корона-наративом“, то значи да владар „корона-наратива“ има апсолутни ауторитет. Император је крунисан, а народ није могао да се одупре зато што не може да идентификује правог непријатеља; народ је унапред фракционисан и гетоизован, и стога свако у свакоме види претњу и непријатеља, а никако сабрата и саборца; већина људи не може да се одрекне стеченог комфора, који му се ионако одузима мало по мало; народ је директно или индиректно уцењен; народ се продао; народ је слуђен.

Једном приликом, пријатељ Кристијан Екер говорио ми је о својим искуствима у вођењу онлајн наставе и разговарали смо о последицама „бесконтактног школовања“. Тад смо обећали да ћемо и написати нешто о томе.

Приступ образовним и културним установама је готово забрањен или обесмишљен, док је присуство великим спортским и политичким приредбама истовремено изузетно препоручљиво. Већ предуго настава се одвија на такав начин што професори предају људима које никада нису видели и упознали. Млади људи, пуни енергије и ентузијазма седе у родитељском дому и семестрима студирају онлајн као да је у питању један викенд курс, а уместо стицања знања и искустава стичу депресију. Студирали су без искуства студирања, без искуства универзитета и без искуства студентског живота – одлазак од куће и живот у другом граду, преживљавање, слушање наставе у амфитеатру, интеракција са професорима и колегама, стицање контаката, студентски лични и друштвени живот у потпуности – пропустили су период који пружа највише прилика за изграђивање личности младог човека. Студенти нису имали прилику да користе библиотеке и читаонице, да посећују галерије, позоришта, концерте, кафане и друге врсте бенигних и малигних активности. Генерације студената који никад нису имали студентски живот нису једина „колатерална“ штета. Сличне последице видеће се у будућности у генерацијама које нису „похађале“ основне и средње школе. То су генерације ученика и студената које су системски и систематски ометане у развоју. (Кад ово кажем, не мислим и да би већина у овом смислу боље прошла у школама.)

Ако будемо потпуно поражени, могуће је да ће се потпуно укинути класични начин школовања – укинути школе и професоре зато што су непотребни, јер све(?) људе могуће је држати уз екране и „образовати“ „бесконтактно“. Овакав вид „школовања“ можемо да упоредимо са Платоновом алегоријом о пећини у којој су људи оковани за зид пећине; постоје и неоковани људи који „као мађионичари“ праве представу за њих помоћу „вештачке светлости“ и „сенки на зиду“ – то је једина слика света и истина коју оковани познају; истина се конструише и сервира. Читалац може да направи остале везе са овом алегоријом. Не занемарујем то да је школски систем класично средство за индоктринацију, али страхујем да би онлајн школовање као привид школског образовања можда могло да послужи и за горе од тога – прелазна фаза одвикавања од школе у циљу укидањa општег образовања. Следећа фаза била би завршетак деградације: класично образовање биће доступно само елити – јер није пожељно да се мислећи људи слободно шетају наоколо, они треба да буду оковани за зид пећине – народ треба да буде необразован да би беспоговорно служио и да би се њиме лакше владало докле има потребе да прост народ уопште постоји. Говорећи из перспективе бившег потенцијалног интелектуалца, вероватно је да смо последња генерација која је имала могућност да се (условно) слободно образује. Слободни интелектуалци су истребљена врста. Интелектуалац је већ сад у већини случајева само симулакрум. Ако од младих људи уместо интелектуалаца школовањем правимо „пећинске“ људе, онда уместо о кризи образовања, не само у области хуманистичких наука, већ уопште, треба да се говори о поразу образовања срозавањем на индустрију идиота. Ово није просто дистопијско предвиђање – једном не тако давно људи нису мислили да би икад могло да дође до светског рата, па, ево, он и даље траје.

Једна од нада у нужну револуцију – зарад ослобођења и спасења од истребљења друштвене животиње као врсте – јесте да ће се поред забране окупљања на факултетима сакупити неки филозофи и почеће да ослобађају људе оковане у пећинама. А у евентуалном недостатку таквих филозофа, сетимо се да су и робови дизали устанке.