Блог
Блажена малолетност
Бранислав Чурчов, Нови Сад
Може ли се одредити старост људског рода у смислу његовог развоја, и да ли је икад постојао период његове зрелости? Можемо да посматрамо постанак, развој и распад разних цивилизација кроз време, па се понадамо да се људски род на тај начин вечито освежава. Међутим, кад се распада цивилизација у којој ми сада живимо, онда то можемо да доживљавамо као крај људског рода.
За дуговечну цивилизацију каква је наша, која је доживела многе потресе, кризе и промене, стоји питање да ли је већ доживела свој врхунац и сад је на свом заласку. Старац не размишља о својој будућности јер за њу нема снаге (ако не планира да се повампири). Његове потребе су скоро инфантилне, и он на сваки начин подетињује. А то дете није по правилу једно невино и мило биће – старац је „трипут“ онакво дете какво је био (како сејеш, тако ћеш и да жањеш). Кад „стари човек“ изумре да ли ће га наследити „нови човек“, и какав би он могао да буде? Рецимо да ће „стари човек“ изумрети онда кад више не буде могао да има потомство, али не само биолошке наследнике, већ наследнике и настављаче његове културе.
У трагикомедији Драгутина Илића После милијон година „нови људи“ су нова врста бића у односу на човека, они су „поправљени“ од смртности, поправљени од ирационалности, од љубави и мржње – „нови људи“ су бића разума. Није случајно што последње људе Драгутин Илић смешта у Париз, будући да се идеја напретка света кроз рационализам афирмисала филозофијом просвећености. Међутим, као да се чини да је западна цивилизација с таквог рационалистичког пута напретка (у пропаст) скренула полукружно, па пошла натраг (у другу пропаст).
Ако је у овој другој крајности „човекова срећа данас само у забављању“ и „инфантилном удовољавању самом себи“, какав може да буде његов однос према обавезама у животу. Без суочавања са обавезама човек не може да сазрева и узраста, што значи да ће неко време стагнирати, а потом почети и да назадује. Овако сагледано, изгледа да модеран човек уопште не вреднује своје духовне потенцијале, већ себе доживљава као телесни скуп чула, потреба и нагона.
Кад из односа оваквих људи искрсну деца, она су, нажалост, често посматрана као нуспроизвод, и родитељи би, кад их већ донесу на свет, најрадије да их ставе у некакву машину, и да та машина, кад већ није могла и да их роди, макар одради процес одгајања. Тако изгледа кад родитељску бригу за одојче замените андроидом. Дете је паметно јер зна где да кликне, а како за то добија и похвалу онда ваљда сматра да је то оно за шта је и рођено: да кликће. Како после детету објаснити да му телефон није мама или тата, поготово кад дете не разуме језик на ком му се обраћате.
Питање зашто дете са три, четири или пет година још не говори поставља се прекасно. (Могуће је да способност говора није пожељна за будућност.) Тешком муком логопед треба да „поправи“ дете, па дете некако и проговори, али како надокнадити све остало што је изгубљено у периоду који је најкритичнији за формирање личности и нарави детета (човека). Ако родитељи не схватају да није једино важно да је дете мирно (мирно дете не говори, не прави буку), већ да је поред „чувања“ деци нужна пажња живих људи и родитељско васпитавање.
Одузми деци/људима здраве узоре и можеш са њима да радиш шта хоћеш. Уништавањем примарног ауторитета, ауторитета родитеља, чисти се простор за тоталну афирмацију неког безличног „вишег“ ауторитета. Пошто деца нису способна да се старају о деци, онда је свима потребно доделити – наметнути – старатеља. Разарање патријархата је разарање природног ауторитета и у домену породице и у домену друштва. За редефинисање друштва неопходно је и редефинисање породице. Међутим, породица не може другачије да се дефинише, јер не може да се дира у суштину породице и да породица остане породица.
У одсуству родитеља, деца за узоре узимају оно што им је предочено – било да су то анимирани (не више цртани) ликови, било телевизијски, било влогерски – а то су данас углавном негативни узори. Детету је препуштено да релативно самостално бира садржај којим ће да се занима. Родитељи не бирају садржај ком препуштају своје дете, јер ни сами нису свесни било какве токсичности садржаја, а на такво стање несвесности утиче то што су и сами од свог детињства уживаоци таквог, отровног, садржаја. Много јефтиног dulce сумњивог квалитета без икаквог utile јесте рецепт за тај отров. Први симптоми су лењост, безвољност, деконцентрисаност, дезоријентисаност, а други и тежи који се брзо развијају: бескарактерност, утрнуће свести и тешка зависност.
Друго је питање зашто је такав садржај најдоминантнији у јавном простору, када би могао и да не буде. Ако погледамо доминантне садржаје у јавном простору, можемо да уочимо какви се то „узори“ препоручују као модерни и сугеришу публици да ће угледањем на такве узоре човек бити модеран и тиме прихваћен у модерном друштву. Прихватање препорученог начина живота и масовно идентификовање са таквим животом вероватно треба у (некадашњем) појединцу да спречи рађање осећаја неутемељности у свету.
Духовност је искључена. Религиозност се испољава идолатријом материјалног, а како је врхунска вредност материјална – материјална својина је бог. У овом контексту није зачудно постојање поделе људи на више и на ниже, а да је притом главна разлика количина материјалног богатства. Ко више има – њега бог више воли.
На плану умног рада и развоја подстиче се визуализација уместо писма и читања, слика уместо речи. Учење се банализује. Знање се не доживљава као корисно за циљеве модерног живота, потребне су вештине и трикови, сналажљивост. Школа одавно не представља никакву вредност у друштву; она је једна врста друштвене установе која спроводи принуду једнако као полиција, судови, затвори и психијатрије.
У телесном смислу пропагира се или изглед адолесцента, и то адолесцента неодређеног пола (бесполног?), или изглед наглашене полности, па се онда адолесценти угледају на ове друге а постадолесценти на оне прве. Кажем: постадолесценти, јер у душевном смислу људи не сазревају за љубав (према другоме), већ остају се на ступњу нарцисизма – из чега произлази аутодеструктивност.
Скретањем пажње човека са самога себе и његове индивидуације, он се онемогућује да се у животу потврди и оствари као човек. Ако недозрелост човека као личности разумемо као последицу вештачки прекинутог развоја, онда је сваки неформиран човек један абортус. Ометањем сазревања појединаца читав људски род постепено се, са сваком генерацијом, враћа на ступањ детињства.
