Блог
Чеховљева кобилица на терену
Александра Зорић
Испреплетени великом мрежом информација о свему и свачему, о ономе што нас се тиче и ономе што нас се не тиче, о ономе што нас суштински занима и ономе што уопште не, приморани смо да привикнемо своја чула на непрестано примање, брзинско ишчитавање, те складиштење и одбацивање података. У тој осјетљивој процедури која се дешава готово непрестано и која може да подсјети на кување спанаћа – јер је спанаћ поврће којег треба обрадити много да бисмо из њега добили шачицу јестива – у тој, дакле, рутинској операцији великог шефа, мозга, омакне се неријетко грешка. Шта буде онда кад велики шеф својој гладној когницији сервира зелену воду умјесто витаминске каше?
У већини случајева, апсолутно ништа. Прихватање сажетог садржаја, оцједака знања, одраза умјесто одражаваног (ако већ морамо рећи и – ознаке умјесто означеног) претворило се (вјеровали или не!) у образац. Тако је литература постала скрипта, породица слика, а човјек профил. Она мањина зеленом водом опраних случајева показује двојаке симптоме. Једни се манифестују интелектуалном главобољом и стваралачким затвором као видом дистанце од недостојне стварности, а други повраћају и пљуцкају. Да ли је потоњи симптом вид мучног стваралачког одговора, бунт или само „хејт“, остаје отворено питање.
Питање избора у оваквој крајњој ситуацији можданог кулинарства, као и иначе у кулинарству, не мора остати отворено и игра незанемарљиву улогу. На то нас подсјећа једно недавно запослење. Искуство једног тек свршеног студента књижевности као агента продаје услуга Телекома Србије на терену, осим што представља примјер очигледне животне раскрснице, онеобичава поменуто питање избора онога што ће се „кувати“. Наиме, полазницима обуке у просторијама Теледиректа даје се да прогутајусажвакани садржај искуснијих колега који им обезбјеђује сигуран приступ код клијената/купаца/корисника и суптилно недавање да дођу до ријечи како би им се могла продати услуга по цијену, разумије се, сваку. Да је тај садржај незасољен истином и окађен скривеним намјерама, јасна је ствар. Да су жртве његовог дејства најчешће они који вјерују да синтагма Телеком Србије на улазним вратима још увијек значи нешто домаће или они који вјерују да неким од пакета можда пређу државу или банку за коју провизију мање, може се претпоставити. Оно што испитаници при конкурсу за агента продаје нису могли претпоставити јесте чињеница да су запосливши студента књижевности, очекујући од њега успјешно савлађивање продајне реторике, у ствари запослили кобилицу кочијаша Јоне Потапова.
Кобилица је ишла сваког дана уредно на посао, од девет до девет, са сендвичем у ташни и црвеном фасциклом, обилазећи најзнаменитије војвођанске провинције. Кобилица је као агент продаје услуга Телекома Србије на терену прво говорила о бокс пакетима, два, три и четири, а њој су онда, поведени брзином монолога, говорили други. Упознала је гигантске палме појконе мајке једног човјека који их његује четрдесет година – мајци у спомен. Упознала је кућну библиотеку деведесетогодишње Надежде чија је праунука баш тих дана постала доктор наука. Упознала је слијепог Сарајлију са искуством логора у Другом свјетском рату, једног од оних којима „нико ни не уђе“. Саслушала је различите избјегличке судбине и испратила тешке погледе у будућност која је давно требала стићи, а она никако, и неће. Јонина кобилица је грицкала изнесене понуде изабравши садржај који ће јој дати снажан мотив да, упркос политици фирме, фиктивне бокс пакете и непотписане уговоре врати у канцеларију. Није разумјела кад су јој тамо рекли да она нема приоритете, јер је она већ изабрала. Изабрала је шта ће да слуша.
Захваљујући таквом избору, то привремено запослење добило је свој смисао и облик искуства. Бити слушалац данас показује се као привилегија која се бира, а прича која се слуша један залог за живот који не завршава смрћу њених причалаца. Наук је то онај којем нас књижевност одвајкада учи – а ко има среће – и живот, ево.
