Блог

ЈА или ја-па-ја

Александра Обрадовић, Нови Сад

У једном интервјуу који се прије извјесног времена појавио на интернету ђакон Ненад Илић је упитан да ли је сервилност главна српска слабост. Не отварајући питања ауторитета, објективности и других ставова овог аутора, пажњу скрећемо на његов безмало парадоксалан одговор који се састоји од низа српских слабости које поменуту сервилност засјењују: бахатост, незахвалност, размаженост, завист, непоштовање, ја-па-ја-изам[1]. Све до једне бивају сервилности супротстављене са врхунцем у последњој којом се овом приликом желимо позабавити. Једна страна описаног каракера би у овом случају морала бити лицемјерна.

Готово је очигледна двојака (a све су прилике стереотипна) представа српског народа која се очитава у овом питању и датом одговору. Са једне стране испадосмо слуге, а са друге „себићи“. Нимало без значаја је ова подругљиво-колоквијална ријеч чију испразност и неадекватност у оваквом тексту не извлаче ни наводни знаци.

Међутим, упућујући на оно што је слика самог себе, етимолошки упућује и на ријеч себичност коју горе поменути ђакон ипак није навео у свом низу српских слабости, али за коју је оставио простора у прозирној кованици ја-па-ја-изам. Размишљајући о њеној конкретној манифестацији у стварности, прво нам пада на ум честа употреба личне замјенице ја у свакодневном говору. При томе се долази до питања њеног стварног смисла и дубљег значења које је сугерисано исказом у којем се појављује.

Наиме, синтакса нашег језика је таква да не захтијева присуство личне замјенице у реченици уколико се информација о лицу налази у глаголском облику којим се изриче радња. Управо због изостајања такве неопходности уочава се да њена појава било у писаној реченици било у говорном исказу врло често сугерише један став, једно додатно значење, једну емотивну обојеност или једно упозорење саговорнику или слушаоцу. На овом мјесту не налазимо разложним бавити се свим тим потенцијалним импликацијама него их наводимо као једну страну извјесног Ја у српском језику. Парадокс се очитава у чињеници да поменуто и велико ја  као врло чест синтаксички вишак исто тако врло често није еквивалент оном ја  које је достојна замјен(иц)а за личност која се јавља, која говори. Ради се о томе да наглашавање тог непресушног ја  не произилази из личне сигурности у себе сама и смјелости изрицања онога што јесмо, него неутаживе потребе за самопотврђивањем пред неким, готово било ким, јер без оних ушију које би наше ја  чуле ми не бивамо сигурни да смо то што кажемо/желимо да јесмо, да нас има.

Запитајмо се постоји ли могућност другачије потврђености тог нашег Ја, заокружености која није посредована интеракцијом са околином која би нас описала нулом или јединицом. Постоји ли таква заокружена личност којој неће бити важан број и повратна информација, која ће самосвјесно знати да је нешто због чега оно Ја добија своју тежину, а сходно тој тежини нема потребе за ја-па-ја експликацијом? Такво једно громадно Ја пада међу нумерисане Американце из уста Црњансковог Тесле који покушава да им покаже колико га не занима ни новац ни Марконијева крађа патента: „Што се мене, пуковниче, тиче ја сам у стању да месецима, годинама, носим у себи ћутке проналаске, и да решим и најчудније проблеме кад ми се  у мозгу укажу (смеје се). То је господине пуковниче, велико задовољство. У Америци, сад већ производе хиљаде – биће милиони – машина које сам ЈА измислио. То је велико задовољство. Узимају за њих милионе. То је за ваше људе велико задовољство. Нико, међутим, ни Маркони, нема те машине у свом оку, у свом мозгу...“[2]

Друга ријеч у драми написана великим словима, НЕ, додуше кад је ријеч о женама – „Тесла НЕ дрхти“ – савршено функционише као потребна равнотежа оном тешком и самосвјесном ЈА способном да призна и да одрекне. Његова ентелехија коју подвлачи као своју основну животну тежњу могла би да опише и Пекићевог Кир Ангелоса који је спознао начин на који ће се остварити као оно што јесте да би он сам знао да то јесте, не да му други кажу. У супротном, он није ништа.

Суочавајући се са самосвијешћу незанемарљива су питања истрајности и храбрости. Колико је то ја постојано показује се у ситуацији у којој се доводи у питање сам живот. Егзистенцијални страх продаје и вољену особу, а гдје не би и своје ја какво год оно било. Један од најдрастичнијих примјера проналазимо у Орвеловој 1984. Главни јунак Винстон Смит бива коначно сломљен управо суочен са својом најгором траумом након дуготрајног мучења од стране партијског система. Његово ја је избрисано, остала је само љуштура од човјека. Поражавајућа је чињеница да је избрисивост појединачног ја данас у стварности могућа под утицајем неупоредиво нижих фактора какви су, на примјер и врло често, новац и мода. Овдје бисмо дошли до питања таквог система вриједности у којем би се, при детаљном разлагању, дошло до резултата да је ја које не кошта и не плаћа безвриједно те нема значаја да ли је оно ја-па-ја испразно или носи особену тежину Теслиног ЈА. Сасвим је свеједно.

Но није. Сјетимо се Црњанскове напомене из Хиперборејаца, реконтекстуализоване и у Тесли, у којој крајње оправдање рата и смисао страдања стану у оно венецијанско позивање публике на позорницу: I morti, I morti. Међу таквима ћемо препознати и Андрићевог Ћамила који ни пред извјесношћу страдања не одустаје од оног себе који је био и узвикује: Ја сам то! И бива позван на позорницу у Фра Петровој причи која у широј структури романа позива на позорницу и самог приповједача и, још шире, саму причу. Незаобилазан примјер једног изузетног ја  имамо у Јеванђељу по Јовану гдје слуге првосвештеника и фарисеја долазе да ухапсе Исуса, и траже га, не знајући ко је он међу апостолима. „А Исус, знајући све шта има да му се догоди, изиђе и рече им: Кога тражите? Одговорише му: Исуса Назарећанина. Исус им рече: Ја сам.“[3]

Отворена, али неискориштена, могућност одрицања и тиме спасења од предстојећег страдања била је потребна само како би Христос потврдио себе сама и своју спремност да се кроз распеће оствари. „А када им рече: Ја сам, одступише назад и попадаше на земљу“ – при чему се очитава снага тог Ја које људе на овом мјесту поражава тројако: због (под)свијести да је ријеч о Господњем Ја, због Христовог својевољног приступања онима који га хапсе какво нису очекивали и због непропорционалности између тежине његовог Ја сам и њихове групне ништавности која се огледа у ознакама чета  и слуге првосвештеника и фарисеја.

Треба ли доводити у питање вриједност оног ја које је до самог краја спремно да себе онакво какво јесте пројављује и да за оно што јесте страда? Човјек, данас, мало шта може рећи да стварно има, почевши од значења личне замјенице које се суптилно губи. Макар њену употребу довео до максимума, тај максимум није и оствареност, него управо само испразна замјеница за изгубљено. Питање је имамо ли храбрости рећи То сам и Тај сам са спремношћу да се такав исказ гарантује квалитетом живота који живимо. Јер само они чије је ја  било ЈА имају кредибилитет због којег ће бити позвани, а који ће им помоћи да се на позорницу и након смрти попну. Кроз празнину се човјек не пење, него пропада.

Ауторка је дипломирани филолог из Новог Града - Новог Сада

[1] http://patriot.rs/djakon-nenad-ilic-veberovska-etika-nam-moze-pomoci-jedino-da-prestanemo-biti-srbi/#

[2] Црњански, Милош. „Тесла“. Драме. Београд: Просвета; Нови Сад: Матица српска; Загреб: Младост; Сарајево: Свјетлост, 1966.

[3] Јеванђеље по Јовану, 18: 4,5.

Фотографије: jeppehein.net