Блог

могућност света у ком је знање право, а не привилегија

Дигитализација као Борхесова Вавилонска библиотека

Филип Маринковић, Нови Сад

Постоје две фотографије којих се увек присетим када помислим на књиге. Прва је фотографија Станислава Винавера у заносу читања, испред ког стоји преко двадесет отворених књига на одређеним странама. Друга је згариште Народне библиотеке, непосредно након немачког бомбардовања 1941. године. Иако себе сматрам скромним колекционаром папирних књига, овај варварски чин инверзије Übermensch-a ме изнова подсећа да рукописи ипак горе.Уколико неко од читалаца овог текста увиди да је могућност дигитализације културне баштине и стављање хиљада књига на неку преносну меморију или интернет базу, лакши начин чувања и спасавања неке будуће Народне библиотеке, зар то није довољно? Уколико пак, међу читаоцима има и понеког конформисте, сигуран сам да би се сложио да на тој тој фотографији Винавер не би морао седети на поду. Не би доносио, односио и проналазио све те књиге по библиотекама, антикварницама и књижарама, и тражио потребне текстове у њима. Можда би данас једноставно отварао прозоре на рачунару и користио претрагу?! Замислите колики је значај и колико би тиме био олакшан пут неким будућим научницима, истраживачима или ауторима у писању? Па ипак, целокупни дигитализовани фонд Србије вероватно да не износи ни пет процената од укупног.

Разлог томе свакако се налази у ауторским правима али пре свега издавачима. Како је издаваштво одавно покопало постулате просветитељства и просвећености, нећу ни говорити о алтруистичким мотивима, већ ћу ствари поставити кроз оне популарније међу њима, а то су они материјалне природе. Посматрамо ли друге креативне индустрије, или само једну од њих, тренутно најпопуларнију – Јутјуб, не можемо, а да се не запитамо зашто тако не би функционисало и електронско издаваштво? Ми Јутјуб гледамо бесплатно, а многи од њега пристојно живе и плаћени су за дељење својих снимака. Са друге стране, електронске књиге на Амазону коштају готово исто, колико и да их купите у некој оближњој књижари, у папирном издању.

Ту је наравно и предност ширења културе (Не нужно и само културе. Лор Рит, дугогодишњи шеф BBC-a у свом дневнику је написао: Они знају да могу да нам верују да нећемо бити стварно непристрасни. Мислио је на посланике у Парламенту и на естаблишмент). Управо је телевизија BBC још 1938. године у свој сервис на енглеском, уврстила и сервис на страном језику. На врхунцу славе BBC је емитовао свој програм на 46 језика. Широм политичког спектра емитовање на кратким таласима, постало је главна компомента идеолошког ратовања. Данас, енглески језик је доминанта у глобалном свету, пре свега посредством све већег успона САД-а.

Ипак, далеко од тога да Америка данас извози само Холивудске производе за најшире народне масе, са улепшаном причом о америчком сну и не тако лепе приче са последицама по кинематографију других држава. Метрополитен музеј у Њујорку, који годишње посети пет милиона људи, у сарадњи са Википедијом и Дигиталном јавном библиотеком Америке, дигитализовао је преко 400.000 слика уметничких дела из својих збирки уз саопштење Лоика Талона, директора националне службе Музеја, у ком наводи да наша публика је у ствари три милијарде корисника интернета широм света.

Дигитализација значајно доприноси и популаризацији самог читања и може послужити као баланс ка све заступљенијој визуелизацији у ери друштва спектакла. Њујоршка јавна библиотека је показала један добар пример. Наиме, 2014. године успели су да, заједно са другим јавним библиотекама, окупе и неколико издавачких кућа, телекомуникационих компанија и систем градског превоза у циљу популаризације читања. Резултат те сарадње био је један од возова градског метроа под називом Subway library train, који је био уређен по узору на Централну читаоницу библиотеке. Вагони су били декорисани тапетама са имитацијом полица са књигама, а свака од њих имала је на себи QR код, који приликом скенирања корисника аутоматски отвори књигу на паметном телефону. Слоган акције гласио је: Знање доступно свима! Њујоршка библиотека, поред оваквих акција заиста и функционише по принципу библиотеке која иде ка читаоцу, уместо оног подразумеваног да читалац дође у њу. По броју корисника који се служе њеним услугама на интернету, она далеко прелази границе посетилаца у самом објекту. На њиховом сајту доступна је заиста огромна дигитална колекција, а у циљу популаризације аутора, као и немогућности свих заинтересованих да посете њихове јавне трибине, покренули су и пројекат Live from the NYPL, па тако можете гледати Ноама Чомског на стриму у реалном времену, уз понуду његових дела у дигиталној архиви, иако сте чак и у Камбоџи. Ова библиотека је чак унајмила и многе познате илустраторе и дизајнере за промовисање дела из свог фонда на друштвеним мрежама. Тако су за потребе профила на Инстаграму унајмили Магоза у Барселони, који је у потпуности илустровао књигу Луиса Керола - Алису у земљи чуда и Кафкине Преображаје, те свакодневно објављују Приче са деловима ових дела.

Сличне подвиге имали су и аеродроми широм света,попут оног у Кејп Тауну, Сан Франциску, Тајвану или Хелсинкију, који су такође своје чекаонице унапредили у занимљиве, бесплатне библиотеке. Посебно бих издвојио холандски аеродром Схипхол, који је понудио и електронски и папирни фонд путницима у транзиту.

Пројекат Territorio, у сарадњи са Министарством културе и образовања Шпаније, направио је интерактивну, дигитализовану библиотеку. У њој при уласку имате неколико огромних видео бимова са преко 500 мањих екрана на њима, у којима се налазе видео искуства читалаца, критички осврти или интерпретације дела,као  и саме дигиталне публикације.

Аустријска национална библиотека је са компанијом Гугл покренула пројекат Austrian books online, па тако дигитализују целокупан фонд старих и ретких књига насталих између 1501. и 1580. године, који укључује и личну збирку Еугена Савојског. Државни музеј Л. Н. Толстоја, уз помоћ 3.000 волонтера дигитализовао је 761 електронску књигу Толстоја и учинио их јавно доступним и бесплатним свима. Музеј Јасна пољана, и некадашња кућа у којој је живео Толстој, организовао је у част 140 година од настанка Ане Карењине, и читалачки маратон у ком је седам стотина људи читало више од тридесет сати наведено дело, у директном онлајн преносу.

Национална библиотека Шпаније учинила је исто са фототипским, првим издањем Сервантесовог Дон Кихота, који је уз дигитализацију самог текста обогаћен и разним иновативним пре свега визуелним, али и аудио садржајима уз мноштво информација о култури и историји саме Шпаније. Донедавно у потпуности ограничен приступ Ватиканској библиотеци такође се појавио на интернету, у сарадњи Ватиканске библиотеке и Бодлијанске библиотеке Универзитета у Оксфорду, у виду милион и по штампаних страна на хебрејском и грчком, као и првих штампаних књига из њихових колекција (наравно да није у питању целокупан фонд). Највећи подухват међутим, још увек је пројекат Гутенберг, који је публикације без ауторског права или уз сагласност аутора, учинио потпуно доступним широј јавности. Реч је о готово 60.000 публикација. На месечном нивоу, њихов сајт у просеку бележи око два милиона преузимања. Ретко која библиотека може да се похвали толиким бројем издатих књига.

У Србији, такође постоје бројне институције и лични, алтруистички подвизи који су заиста вредни помена али ћуја издвојити само одређене: Библиотека Матице српске је тако покренула своју Дигиталну библиотеку у којој је у потпуности дигитализован фонд одељења Старе и ретке књиге. Универзитетска библиотека Светозар Марковић дигитализовала је преко 450.000 страна периодичних публикација. Пројекат Растко, који је покренут још 1997. године такође има заиста импозантну колекцију записа у најширем смислу српске културе и посвећен је очувању српске уметности, традиције и наука. Народна библиотека Србије поред Мирослављевог јеванђеља, има и дивну дигитализовану колекцију под називом Велики рат, у којој су дигитализована и лична документа, фотографије и прва издања дела Милоша Црњанског. Љиљана Пекић, супруга Борислава Пекића, неким будућим истраживачима Пекића је невероватно олакшала пут (укључујући и аутора текста и његов мастер рад) тако што је покренула блог на ком је готово свакодневнo постављала познате и непознате стране из стваралаштва свог супруга. Блог је почео са радом 2006. године и активан је и данас.

Како читалац не би помислио да је овај текст једна фантазмагорија, а сам аутор пуки идеалиста, на крају самог текста поменуо бих један пројекат који је пре четири године заживео пре свега у једној болници у Хјустону, САД. Наиме, инцијатива програмера, издавача, библиотека (али и уз огромну помоћ државе) под називом Free reading zone, омогућила је у зонама јавног простора бесплатно читање на било ком Е-читачу више од  100.000 различитих књига. Поменута болница била је прва зона доступна за све њене болеснике, али и сваког посетиоца, да би се касније ширила на школе, плаже, библиотеке... Издавачи и аутор били су плаћени по сваком читању. Free reading zone још увек је активан. Мирела Рончевић, писац, уредник, новинар и један од учесника пројекта FREZ, успела је да одређено време целу Хрватску учини Зоном слободног читања, али је побуном издавача и неразумевањем државе, ствар остала на једном кафићу у центру Загреба, у коме још увек можете бесплатно читати е-књиге. Србија као држава није узела ушешћа на овом пројекту, а поводом дигитализације лични утисак је да иако се број страна дигитализованих публикација сваког дана непрестано повећава, то ипак није довољно када имамо у виду колико је српско културно наслеђе заправо богато и велико, пре свега због недостатка довољног броја библиотекара, односно дигитализатора и опреме.

А требало би. Јер како једном приликом Нил Гејмен рече: Требају нам библиотеке. Требају нам писмени грађани. Није ме брига, нити мислим да је то важно, да ли су књиге од папира или су дигиталне, да ли читате одмотајући свитак папируса или клизећи по екрану. Садржај је оно што је важно.

Аутор се посебно захваљује на драгоценим информацијама госпођи Јованки Козловачки Дамјанов, без којих овај текст не би био написан.