Блог

Шта ће нам личност већа од нуле?

Филип Маринковић, Нови Сад

,,Оно што нам данас највише недостаје, то није рефлексивна поезија.
Недостају нам личности.“

Зоран Мишић

У књизи Књижевност и коментари Слободана Владушића постоји један указ о дозивању два романа. Први је Више од нуле Звонка Карановића. Други је Мање од нуле Брета Истона Елиса. У биографији аутора Књижевности и коментара може се пронаћи податак да је један од оснивача Новог Полиса (пре него што се повукао са овог сајта) а не рецимо Мегалополиса. Зашто су ова два податка у вези? У оба случаја за читаоца није важно да уочи разлике између Ниша и Лос Анђелеса, или симболике и игре са дискурсима, већ је пред њим самеравање различитог стања свести личности грађана Полиса и роба Мегаолополиса. Владушић је недвосмислен у поштовању концепта који је нажалост постао иновација у књижевности: Књига је написана из угла личности. Није случајно што одреднице грађанин Мегалополиса нема. Као ни личност Мегалополиса. За то је ипак потребно бити Више од нуле.

Најподобнији становник Мегалополиса је малограђанин, јер само он може да пређе преко свега (и преко деиндивидуелизације и преко насиља) [...] као симбола сигурности, симбола егзистенције без обавезе, без претњи, без историје. Његова епоха је епоха постмодерне и њеног скептицизма да се било шта може произвести и коју стога обузима еуфоријом потрошње. Парадоксално, становник Мегалополиса бира тоталитаризам, постидеологију и постхуманизам (један наметнути модел среће вербализован у неолибералном покличу: профит изнад свега), а  наводно је у центру борбе  за разна људска права, за који верује да ће му омогућити сигурност, у замену за покорност. За ту покорност, потребно је истицати свако право индивидуе, али је уједно и нападати уколико се оно позове на нацију, историју или традицију. По аутоматском нахођењу таква индивидуа бива окарактерисана као дефектни отпадник, шовиниста, па и фашиста (што и није претерано оригинално, јер био-масу Мегалополиса иронично враћа ка традицији – својим претходницима, који су исти термин користили и за једног Црњанског или Ничеа).

Ипак, може ли се уметност укалупити у економске постулате? Иако је уметност попут музике у Мегалополису доступна, књижевност није. Јунаци се у роману Мање од нуле дрогирају неким другим стварима. Овај роман, музику приказује као одраз испражњене егзистенције његових јунака, која никога не може да подигне, нема никакве последице и не производи никакав доживљај. Ни догађај. Ни искуство. У Карановићевом роману пак, музика има тек функцију бренда, с тим што она мора бити страна да би била бренд, а не нужно и ствар укуса, искуства, сентимента или праве индивидуалности.

Владушић на другом месту помиње и сличну ситуацију у постмодерној књижевности, и са правом се пита да ли и дела аутора попут Џоане Роулинг, Дена Брауна, Паула Коеља, итд... посредују неко осећање разумевања, осећање целине, осећање присуства другог човека који нам постаје ближи помоћу текста? Пре ће бити да су њихове књиге начин опстанка и сигурна формула у Мегалополису: производ, који прво мораш имати, да би га затим продао. Тако модернистичка побуна против мас – културе (читај: Ми постајемо колонија стране књиге, Милош Црњански) мења тежња писца да у циркулацији капитала пронађе и своје место, па романи почињу да личе на филмске сценарије који се штампају пре снимања филма или серије, а продају се након емитовања, линкујући се на потрошачку залуђеност маса која купује све што има везе са блокбастерима. У њима никада и није реч о читаоцима, већ о купцима. Уосталом, замислите данас једног Замјатина са дистопијом каква је Ми? Можда. Али са коригованим насловом Ја. Или једног Растка Петровића, врхунског писца авангарде који се по Паризу дружи са Пикасом, а Дан шести пише из прве руке, као један од сведока Албанске голготе? Или Станислава Винавера, уз све што је успео да напише у једном животу, и једног од 1300 каплара? Говоримо, дакле, о најмодернијим европским тенденцијама које су заступљене код оба писца, а којима опет свест о нацији, традицији и прошлости није избрисана. Говоримо о личностима. А бити личност подразумева и синтезу три времена: прошлости, садашњости, и будућности.

Сећање на само та два примера, а у књижености их је још много, довољно је за поређење са талогом (ипак је на нама је да бирамо хоће ли он постати Кишов горки талог искуства) идеологије новог империјализма у који савремена књижевност све више упада.Процес промене међународног права у тзв. људска права, све је обимнији и заступљенији, па тако некадашњи писци постају професионални хуманитарци, али како је то Владушић запазио у интервјуима Борислава Пекића, запитајмо се да ли тај неко својим ангажманом ризикује нешто или се нада нечему (стипендији, награди, преводу, медијском промовисању)? Винавер и Петровић прво ризикују живот, па онда постају светски писци. Уосталом, да ли можете замислити Светислава Басару, који у свом делу Очај од нане, о Црњанском и Андрићу онако лупета (недостатак пригоднијег термина), и коме је једино заједничко са Андрићем што је такође својевремено био амбасадор, или Биљану Србљановић која позоришну представу о Гаврилу Принципу премијерно изводи у Бечу, као неког новог Емила Золу српске књижевне еминенције, који ангажманом у афери Драјфус свесно ризикује свој живот и пропаст својих дела јер како сам каже: Нисам желео да моја земља остане у лажи и неправди? Тешко. Јер бити личност подразумева и пронаћи инстанцу између речи (личне и колективне) и личне одговорности. Али то је ствар избора и врсте ангажмана: Сами бирамо књижевност као једну, још увек хуманистичку науку, са вером да још увек нешто може, или је прихватамо у подређеној улози - као купљено средство за успављивање уморних путника у возу, и од које не очекују баш ништа, баш као што ни гледалац неке утакмице не очекује нешто од спортског коментатора.

Иако је постмодерни писац, са ускоро издатим и трећим романом, неко ко никада и не отвори књигу Књижевност и коментари Слободана Владушића довољно је да погледа наслов. Са наравно јасним интертекстом на Црњанскову Итаку и коментаре, одредница која стоји уз књижевност - потреба за коментаром може сама рећи доста тога. Коментарисати нешто указује на један херменеутички став, потребу да се некоме, нешто, о нечему, каже из личног искуства. Књижевност тако престаје да буде појам, репродукована информација. Постаје субјективна. Јер, немојмо се заваравати, објективан став је ипак лично нечији објективни став.

Књижевност и коментари потпуно су прожети како светском књижевном традицијом, тако и српском, и цела поглавља ове књиге посвећена су:

 Милошу Црњанском,

Иви Андрићу,

 Станиславу Кракову,

Станиславу Винаверу...

Чему ова набрајања имена? Постоји ли још увек вера у велика имена у Мегаолополисовом радикалном пражњењу књижевности од имена и форсирању безличности и безначајности? Владушић каже да човек који не верује у људска имена не би требало ни да се представља, као и да сви знамо којим људима су и када одузимана имена да би им се уместо тога написали бројеви. Срећом, књижевност је још увек пуна имена. Без имена нема ни личности. Ко би уосталом помислио да ће један, по комунистичкој пресуди издајник народа, коме је свирепо пресуђено и чија су дела у потпуности била забрањена - Драгиша Васић, данас напокон завршити у рукама студената књижевности, у пуној књижевној вредности? Будућност је дакле, још увек непредвидива. Ипак једно је сигурно: Личност ће водити рат против Мегалополиса, док год је личност.