Блог
Привредник - пројект српске економске заједнице
Мирослав Илић, Нови Сад
Загребачки Срби су на прелазу из 19. у 20. столеће остварили једне од највећих постигнућа у српској и југословенској историји. Предузетничка елита оног доба успела је да превазиђе поделе, углавном изазване политичко-страначким околностима и да се организује око заједничког циља. С тим у вези, у Загребу су основане институције које ће Србе јачати привредно и културно. Најзначајнија међу њима је Српско привредно друштво „Привредник“. Лидер целог пројекта био је Владимир Матијевић. Он и његови сарадници, живели су у још тежим околностима од наших! Решили су да победе и успели су.
Владимир Матијевић никада није био у дилеми – одустати или дати све од себе. Још током ране младости он је развијао победнички менталитет. На његов систем вредности, пресудно је утицао карловачки прота и велики национално-просветни радник Никола Беговић, који му је предавао веронауку. Прота Никола је говорио били смо јунаци на пушци и на муци... Али одсад ваља да будемо јунаци на привреди.[1] Овај став је у потпуности прихватио млади Владимир.
То је било време када је српски народ у Монархији био притиснут бројним искушењима – развојачење Војне границе, одсуство средњег сталежа, међустраначке супротности и партијски сукоби,одлазак преко „баре“. Све то је тражило нов концепт. Матијевић је рано и добро схватио суштински проблем Срба и вредно је радио на сабирању српског народа и његовом економском јачању. Окупљао је најбоље Србе који су живели у његово доба!
Најпре је основана Српска банка 1895. године са циљем прикупљања разједињеног српског капитала и његовог концентрисања у Аустро-Угарској.На Светог Саву 1895. године управљен је „Проглас на народ српски“, који је позван на оснивање Српске банке у Заребу са основним капиталом од 600.000 круна.[2] Кључну подршку целом подухвату дао је бивши министар унутрашњих послова и привреде Краљевине Србије, Коста Таушановић. Он је заједно са Матијевићевим кругом сарадника спровео све припреме за оснивање банке, окупивши српску политичку, привредну, црквену и интелектуалну елиту. Председник банке био је Владимир Матијевић, а директор Ђорђе Велисављевић, познатни финансијски стручњак. Поред централе у Загребу, Српска банка је имала филијале у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Дубровнику, Митровици, Сплиту, Шибенику и Книну. У релативно кратком раздобљу постојања, од 1895. до 1941, Српска банка је одиграла поред привредне и велику политичку улогу, хомогенизујући српски народ.
Године 1896. основан је Савез српских земљорадничких задруга, са задатком да обучава сељаке земљорадничким, потрошачким и кредитним пословима и да им обезбеђује повољне кредите. На послетку, 1897. основан је „Привредник“ као трећа у низу институција која је одиграла кључну улогу у афирмисању и развијању српске привреде.„Привредник“ је основан по идеји Владимира Матијевића са циљем да се бистра и радно способна а сиромашна српска деца оспособе за занате и трговачке послове. На тај начин творци „Привредника“ желели су да образују јак кадар Срба привредника као предуслов за настанак снажног српског грађанског слоја. Активност „Привредника“ је обухватала целокупан простор насељен српским становништвом, без обзира на тадашње државне границе. Основни мото Друштва био је – рад, штедња, честитост.
Највећи „Привредникови“ добротвори били су Лазар Дунђерски, Исидор Добровић, Стеван Калембер, Паја Јовановић, Владимир и Паулина Матијевић, Ђорђе Велисављевић, Катица Ивошевић, Никола Ћук, Еуген Думча, Јелена Поповић, патријарх српски Лукијан Богдановић, епископ темишварски др Георгије Летић и други. За „Привредник“ се везују велика имена српске историје: Михајло Пупин, Никола Тесла, Јован Цвијић, Свети владика Николај Велимировић. Никако се не сме изаставити ни улога коју је Краљевска породица Карађорђевић имала у развоју „Привредника“.
„Привредник“ је имао мрежу одбора широм Монархије. На челу сваког одбора били су „Привредникови“ повереници: свештеници, учитељи и други виђенији људи, који су радили на проналажењу и одабирању дечака, касније и девојчица, објашњавали њиховим родитељима систем рада и пружали им сва потребна упутства пред полазак детета у град.Сам Матијевић имао је изузетан осећај за менторски приступ најмлађима те је своје радно и животно искуство преточио у велики број Привредникових упута.
После шегртског стажа, младим почетницима је обезбеђиван стартни капитал за отварање самосталних радњи. У ту сврху основана је 1903. године Главна привредна задруга која је својим члановима који су навршили 24-ту годину живота омогућавала да подигну кредит у износу петоструке вредности личне имовине.
„Привредник“ је велику пажњу посвећивао и раду са женском децом, односно, женским добротворним организацијама. Најпосвећенија у том раду била је Паулина Матијевић. Она је једна од утемељивача тзв. Крајцарашког друштва (друштво српских госпођа које су свакодневно скупљале ситне добровољне прилоге), из којег настаје прва Српска школа у Загребу. Њеном инцијативом основана је Женска добротворна задруга „Српкиња“ у Загребу, из које је произашао познати Српски девојачки интернат, чији је задатак био васпитавање српског женског подмлатка. Поред Паулине, за побољшање положаја девојака највише је учинила председница Добротворне задруге „Српкиња“ у Сомбору, Јулчика Поповић.
„Привредник“ je збринуо, одшколовао, васпитао и оспособио за самосталан привредни живот 36.775 деце.[3] Не постоји ниједна друга друштвена организација нити установа код нас која је остварила такве импозантне резултате!
Иако је потреба за ангажовањем „Привредника“ у ратом девастираном југословенском друштву била од изузетне важности, дана 21. октобра 1946. Министарство рада Народне владе Србије донело је одлуку о укидању „Привредника“. Решење о укидању, које је потписала Спасенија Бабовић, министарка рада НР Србије, по занимању текстилна радница и члан ЦК КПЈ, није имало упут о правном леку. Према томе, „Привредник“ није могао ни да се жали.[4]
Успех Загребачких Срба вредан је дивљења. Највећег удела у њему имали су, пак, предуслови. Они се нигде не спомињу јер су се подразумевали. Оснивачи Привредника су у свој највећи животни подухват ушли као зреле личности са изграђеним системом вредности, остварени духовно и материјално. Формула Привредниковог успеха налази се у чистој и постојаној вери његових оснивача. Они се нису плашили пораза а свој лични успех увек су везивали за опште добро, градећи српску економску заједницу.
[1]Андреј Фајгељ, Јунаштво и радна етика: вредносни систем гусала у 21. веку.Прота Никола је био сакупљач народних песама: Srpske narodne pjesme iz Like i Banije, Zagreb, 1885. (линк: http://www.nspm.rs/kulturna-politika/junastvo-i-preduzetnistvo-vrednosni-sistem-gusala-u-21.-veku.html?alphabet=c#yvComment78433)
[2]Дејан Медаковић, Срби у Загребу, Нови Сад: Прометеј, 2004, стр. 97.
[3]Пут ка успеху: личном и заједничком: рад, штедња, честитост, приредио Слободан Ивошевић, Нови Сад, 2013, стр. 20.
[4]Srpsko privredno društvo „Privrednik“ – kroz tri vijeka, Nikola Gaćeša: „Privrednik“ za vreme okupacije (1941-1945) i njegova likvidacija u posleratnom periodu,Zagreb, 2009, str. 144.
