Блог

Без границе на Дунаву

Мирослав Илић, Нови Сад

Године 2013. први пут сам чуо паролу „пола Мађар, пола усташа“ коју су том приликом скандирали навијачи ФК Партизанa. Тада је уследило реаговање бившег председника ФК Војводина, покојног Ратка Буторовића. Због узвикивања исте пароле, у априлу ове године, на првенственој утакмици Јелен српске лиге између ФК Партизан и ФК Војводина, одигране у Београду, руководство ФК Војводина напустило је стадион пре истека утакмице. Недуго затим уследило је и њихово саопштење у којем се помињу следеће кључне речи: шовинизам, незнање(домаћих навијача) и примитивизам. Последица незнања, у овом случају, јесте аутошовинизам.

Проблем је озбиљан јер је постао делом свакодневних шала и вицева. У истој мери опасност је велика јер долази са „трибине“ – медија који акумулира eмоције попут љубави, гнева, страха и поноса. Услед усхићења какво може да произведе само најважнија споредна ствар на свету, клинци могу бити предмет лаке контроле и злоупотребе јер то је место где они граде свој младалачки идентитет. Баш због тога они могу поверовати у исправност порука које им се нуде у име те исте трибине.

Називање Срба који живе северно од двеју река несрбима, на жалост, није први пут. Постоји слична искључивост и код тзв. Војвођана. Ради се о екстремизму који је исти без обзира на то да ли долази из Београда или Новог Сада. Он је неприхватљив јер је његова основна улога да подигне границу на Сави и Дунаву.

Шта то значи да је један навијач ФК Војводине пола Мађар а пола усташа? Зашто је етничка одредница Мађар поменута у негативном контексту? Друго, између усташа и Хрвата нема знака једнакости. И код Хрвата и код Мађара увек је било примера људскости и солидарности са Србима, па и током Другог светског рата. Вероватно је по среди правило по којем онај који не познаје и не чува своје не поштује нити туђе. И супротно. Онај који негује сопствени идентитет са поштовањем се односи према другима и другачијима. Мађари и Хрвати су наши суграђани и суседи. Поштујем себе и моје суседе!

Фудбалски клуб Војводина основан је са јасним српским значењем. Одлука о оснивању ФК Војводина била је жеља српске омладине у Новом Саду да добије свој спортски клуб око којег ће се окупљати. Одлучено је да име клуба буде Војводина, као асоцијација на некадашње Војводство Србија и Тамишки Банат. Грб је био и данас је у бојама српске тробојке. Клуб је основан шестог марта 1914. године у Новом Саду, од стране ученика Велике српске православне гимназије (данас гимназија “Јован Јовановић Змај”). Стадион је свечано отворен на Видовдан, 28. јуна 1924. године, а с обзиром на то да се те године обележавало тачно 120 година од Првог српског устанка, одлучено је да стадион добије име по вођи устанка, те је назван “Карађорђе”.

Међу оснивачима ФК Војводина био је и прота Георгије Живанов (у то време гимназијалац) који је током злогласне Рације у Бачкој 1942. убијен од мађарских фашиста на залеђеној Тиси, па тако овај клуб има свештеномученика међу својим оснивачима. Са друге стране, усташки геноцид над Србима током Другог светског рата је добро знана историјска чињеница. На жалост, услед непостојања културе сећања, процес отуђивања Срба и даље траје.

У циљу афирмације научне истине увек се морамо подсећати да је територија АПВ (и шире) простор где је настао нови српски културни образац – Карловачка митрополија, Матица српска, Колегијум епископа бачког Висариона Павловића – прва српска висока школа, Српско народно позориште, Српска читаоница, Карловачка гимназија и Богословија, Српска православна велика гимназија новосадска, химна Боже правде.

Наивно је поверовати да је ово скандирање још један „изолован случај“. Где јеузрок аутошовинизма? Током једне од транзиција (било их је у Срба неколико у 20. веку) започет је процес дехристијанизације српског народа. Црква као чувар његовог идентитета била је главна мета, а свака оданост традицији и Цркви проглашавано је назадњаштвом. За последицу Срби су добили комплекс ниже вредности. Управо зато се и данас многи Срби стиде да кажу да су родољубиви и национално оријентисани. Покушај расрбљивања није успео али је учињена велика штета.

Само национално и верски освешћен Србин може бити цео Србин. Зато што га једино хришћански етос и национална култура изникла из њега, коју ми зовемо светосављем, мотивише да буде човек. То је поента. Бити Србин значи бити човек.При томе се под човеком подразумева личност која је безазлена и мудра, честита и постојана, образована и пристојна. До тог нивоа стиже се једино личним примером а то је највећи подвиг. Бити Србин није нимало једноставно.

Из тако развијене националне свести нико неће имати потребу да вређа ни свог ни другог. С тим у вези, време је да из позиције реакције пређемо у позицију проакције, и да слободно, без страха и комплекса, заступамо српске вредности. Екстремизам и острашћеност треба превазићи тако што ћемо поново постати народ који ће имати заједницу и који ће, самим тим, увек на прво место стављати оно што га уједињује и спаја у целину. Док све ово пишем присећам се негдашње ТВ емисије Није српски ћутати и коментара једног од њених гостију који је рекао: „Није српски ћутати, али није српски ни причати којешта“.