Блог

Неутралност нације

Филип Маринковић, Крушевац

"Дошао сам неутрално као што долазе гости

у туђе друштво, ал тамо где поворке пате

неутралне остају само кости." - Миодраг Павловић

Тврдња која се преписује Ничеу и која је изречена знатно пре Орвеловог антиутопијског поимања стварности и будућности гласи: ,, Будућност припада онима који се најдаље и најдуже сећају прошлости“. Поменути навод био је Србима свакако познат и пре и после времена  ,, Натчовека“ или ,, Великог Брата“. Тако су у време Велике сеобе Срба, мошти кнеза Лазара прелазиле онај исти пут до Сентандреје са српским народом, који је оставио своја огњишта, али је са собом понео своју традицију. Такав след догађаја, поновио се касније и са нашим најстаријим спомеником културе, Мирослављевим јеванђељем, које се нашло на путу албанске голготе, покрај краља Петра I. Срби су изнова своју прошлост стављали у сандуке и носили са собом. Такву тврдњу, нажалост, познавали су у другом светском рату и идеолози национал-социјализма, па је управо српска Народна библиотека горела међу првим метама у бомбардовању Београда. Према сведочењу генерала четврте ваздушне флоте Александра Фон Лера, одговор на разлог таквог примарног задатка немачких трупа огледао се у значају установе у којој је сачувано оно што је ,, вековима чинило културни идентитет тог народа”. Адолф Хитлер је схватао да је управо културни идентитет први рекао НЕ фашизму на двадесетседмомартовским демонстрацијама.

Међутим, оно што операција ,, Страшни суд” није успела, Срби су успели сами. Србија данас поносно истиче појам неутралности (синоними: равнодушност, маргиналност, потлаченост, немарност, мазохизам), а романтичарски занос национализмом и традицијом преузима негативну конотацију. Тако Србија (п)остаје неутрална војно, неутрална према значају културних институција, неутрална према одливу становништва, неутрална према данима НАТО културе (супрематизам, црни стадијум), неутрална према окупираној територији некада суверене државе, неутрална према себи, заокупирана вечитим ,,европским путем” и ,, европским вредностима”, које се углавном своде на неолибералну одредницу економског профита.

Ипак, иако је глобализација захватила читав свет, тешко да можемо да замислимо Француску, Енглеску, САД, Русију или Немачку како се свесно одричу свог културног наслеђа. Разлог је једноставан. Свака империја познавала је тајну Хајдегерових речи, језика као бића народа, као и да за стварање империје нису довољне територије, већ је језик тај који осваја. Погледајмо само енглеску кинематографију данас са становишта пропаганде и у њој проценат заступљености Шекспира у многим савременим филмовима (макар то значило и пуки помен имена великог писца). Огроман је. Паралелним током, држава Србија тргује својим писцима по околним државама, а нових филмова готово и да нема, па самим тим нема ни шта, ни кога да спомене.  Закључак о таквој равноправности култура намеће се сам. Појам биполарности чини се, у поменутим државама не важи, док остале, мање једнакије државе, заборављају да под поменутим појмом у ком доминира напор да се свет прикаже кроз идеју - све као једно, значи уједно и легитимност да то једно влада свиме. Идеје јесу покретачи историје, као и основа сваког друштвеног живота, као и да су идеје, по речима Црњанског, изнад ,,економских интереса, изнад оружане силе, и изнад појединца који је кратак сан и збрка”, али је незавидан положај друштва када основна идеја постане економски интерес. Само, намеће се једно питање : Ко ће памтити једну такву државу и један волтеровски народ, коме је историја само попис злочина и несрећа?

Сетимо се, један од разлога Вуковог прикупљања народне књижевности налазио се и у Копитаревим речима о грчком рату за независност и закључку да Европа неће дозволити да дух Хомеровог античког човека нестане са грчким народом. Европа је , дакле, исто тако требала да упозна Србе. Такав Вуков подухват резултирао је тиме да и тадашње огледало европске културе, Гете, човек на чије сећање његова матична држава и данас улаже огромне ресурсе , преведе песме у десетерцу са српског језика, поредећи их са ,, Песмом над песмама”, а Европа је наклоњено гледала ка српском војевању за слободу. Зашто онда ми сами заборављамо шта у њима пише? Да ли смо заиста постали ,,колонија стране књиге” и зар стиху ,, све је свето и честито било” нема места у модерном, трговачком светском поретку јер су Мадонини стихови ,, Living in a material world, and i am a material girl” популарнији и имају цену на иТунес-у? Да ли се и овог пута треба изјаснити неутрално или пак, можемо сами бирати поетику свог времена?

Колико год се трудили да заборавимо и поверујемо у саге о малим и великим културама, са појединим писцима који нам поручују да је национални идентитет ,, једна у низу будалаштина патриотмислилаца” (јер се идентитет наводно односи искључиво на личност и јединку) оно на шта нас подсећају натписи у Делфима јесте: ,, Спознај самога себе и спознаћеш универзум.” Таква самоспознаја још увек означава везу наслеђеног, као неизоставног дела индивидуе и њеног свеопштег искуства. Уколико би преформулисали Бартову одредницу аутора из ,, Смрти аутора” са индивидуом, дошли би до истог закључка. Наиме, ни индивидуа није у потпуности говорећи субјект, већ кроз њу проговара целина дискурса, која је предодређена делима и идејама у прошлости. Зато је култура НАША. Зато такви писци и даље штампају своја дела у више од једног примерка и користе се језиком народа коме припадају.

Појам нације, дакле, био би у њеној парадигми у језику, пореклу, држави, историји, територији и језику, без којих национална свест остаје празна, а народ и појединац изједначен са безличном масом. Ако смо на њу и заборавили, у културном наслеђу које датира још из времена Ћирила и Методија, има довољно материјала да се попуне новонастале рупе у колективном забораву, а сва њена задовољства чак ни окултисте Фридриха Хајека и Милтона Фридмана не би коштале ништа. Зато, морамо поново спознати себе, и са њим неотуђиви део себе: своју књижевност, своју традицију, своје сећање и своју културу. Нека буде наша и свачија. Онда и њихова може бити наша. У супротном, доћи ће време када ће се део из ,,Ембахада”, односити и на нас саме : ,, После Другог светског рата, стално се брбља о ратним злочинцима. Нико не ставља питање: има ли и злочинаца пацифиста?”

Аутор је апсолвент на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду